Viktor je švercovao kokain, ubijao ljude od batina i masno zarađivao! Završio je u zatvoru, a u ćeliji mu je čuvar rekao nešto zbog čega sam dva sata plakao

Viktor je putovao u Španiju po paket. Ništa posebno zapravo, tek još jedan od njegovih uobičajenih zadataka u nizu. Napunio je 29 godina, ali kako je u istom "biznisu" bio od sedamnaeste, nije se mnogo uzbuđivao. Bio je mlad i dobro je zarađivao, a to mu je imponovalo. Bio je važan, piše jutarnji.hr.

Milenko je u zatvoru proveo 23 godine, a sada je na slobodi: Zbog njegovih pretnji u strahu je cela Hrvatska

Preporučujemo

Pošiljka koju je morao da preuzme? Dva kilograma kokaina. Viktor je, naime, bio diler, a njegov posao šverc droge. Sam je nikad nije konzumirao, zanimao ga je samo novac.

Kad se vratio avionom u Hrvatsku, ispostavilo se da droga koja je u zemlju trebalo da stigne automobilom nikad nije stigla. Dva kilograma kokaina i 50.000 evra je nestalo. Nestao je i vozač. Ali, nije se dugo skrivao.

- Strpali smo ga u auto, skrenuli u neku uličicu i kompletno ga sredili palicom. Bio je sav pretučen, natečen. Toliko smo ga uneredili da sam mislio da ga vozim u Hitnu. To nije bilo baš pametno s obzirom na situaciju. Skinuo sam svoju majicu i previo mu rane. Posle sam otišao u apoteku, kupio alkohol, gaze i zavoje. Kad je momak video alkohol, počeo je da vrišti. Gle, čoveče, umrećeš, moram rane da ti sredim - rekao sam mu.

Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

- Ispolivali smo ga alkoholom, dali mu tablete protiv bolova i zavezali ga u sobi - prepričava Viktor (29) trenutak kada je njegov život krenuo u potpuno drugom smeru.

Iz njegove tadašnje poslovne perspektive nestanak kokaina i novca bio je za njega veliki gubitak i neko je, kaže, morao da nadoknadi izgubljeno.

ZNAO SAM DA JE GOTOVO

- Stisnuli smo vozača da nam to nadoknadi. Zvao je neke svoje rođake, pregovori su trajali dva dana i napokon smo sve rešili: prepisao nam je kuću. Da proslavimo, otišli smo nešto da pojedemo i konačno malo odspavali pošto dve cele noći i dana nismo oka sklopili. Ono što tada nismo znali je da nas je celo vreme pratila policija. Mladića smo tako natečenog strpali u auto i krenuli prema njegovoj kući. Bilo je leto, asvgust, pržilo je sunce. Na putevima su bile gužve, satila se gomila turista. Sećam se da sam se preznojavao. U koloni sam primetio dva džipa, uniforme i nekoga kako viče: evo ih, evo ih... Samo sam počeo da se smejem. Znao sam da je gotovo. Čeka me robija. Pitao sam se samo hoće li to biti četiri, sedam ili osam godina…

Foto: Profimedia/Alamy

Viktor je za delo otmice i preprodaje droge dobio četiri i po godine zatvora.

Olakšavajuća okolnost je bila njegova empatija prema čoveku kog je oteo. I kog je možda spasio smrti. Izašao je nakon tri i po godine. I taj je život danas, kako kaže, potpuno iza njega. Već nakon nekoliko dana u ćeliji shvatio je da mu se sve to dogodilo s razlogom.

- Ko zna gde bih bio danas, možda bih bio mrtav.

Kad je završio u zatvoru, supruga mu je bila trudna četiri meseca.

ZBOG MENE SU SE SVI PORAZBOLJEVALI

- Bio je to šok za sve nas. Tata je dobio moždani udar, mama je obolela od šećera. A ja na putu da postanem otac. Sve je počelo da se raspada. Ali, posle suđenja nekako smo se pomirili sa situacijom. Dobio sam šta sam tražio. Sada ću sve podneti muški i odraditi svoju kaznu, razmišljao sam. Tek sam posle par dana u zatvoru shvatio da sam godinama živeo u nekom paralelnom svetu. Prvi put sam shvatio da je sve što sam radio bilo pogrešno. Roditelji me nikad nisu napustili. Ja sam bio i ostao njihov sin, bez obzira na sve. Slali su mi pisma. Nisu propustili nijednu posetu. Kao ni moja žena. Ona je ponela najveći krst. Ostala je sama s detetom na putu. I mužem u zatvoru. Ali bila je uz mene celo to vreme.

Foto: Pixabay.com

Prošlo je nekoliko meseci kada je u njegovu zatvorsku ćeliju stigao komandir. Još je bio u istražnom zatvoru. - Viktore, izađi napolje - rekao mi je. - Dobio si sina.

- Bio sam u šoku. Pozitivnom. Ušao sam natrag u ćeliju, a svi moji cimeri izašli su napolju, u šetnju. Plakao sam dva sata. Od sreće ili ne znam čega. Postao sam otac. Sve me je to dobro protreslo.

PLAKAO KAO DETE KAD JE VIDEO SINA

Kada mi je žena došla u posetu prvi put sa sinom, nisam znao kako da ga držim. Sav sam se ukipio i samo sam ga gledao. Nisam mogao da se mrdnem. Počele su nekontrolisano da mi teku suze. Samo su padale po njegovoj glavici. Ne mogu uopšte da opišem kakav je to trenutak bio.

Saznanje da ga napolju dete dalo mu je dodatni vetar u leđa. Ojačao je, dobio motivaciju, imao je cilj, znao je da mora da izdrži.

HTEO SAM DA BUDEM NORMALAN

- Više nego ikad želeo sam da izađem napolje zdrave pameti, zdrave glave, želeo sam da nastavim svoj život. Nisam pristajao na činjenicu da je to moj kraj. U zatvoru si zatvoren u četiri zida. Imaš samo dva sata šetnje. Okružen si svakakvim ljudima, lopovima, ubicama, pljačkašima, kriminalcima. Shvatio sam tada da mogu da budem kao svi oni ili mogu da izađem iz svega toga i konačno postanem normalan.

Printskrin: Youtube/Dnevni Avaz

U zatvoru je, kaže, imao vremena za razmišljanje. U školi je jedva pročitao dve lektire. Sve je to nadoknadio u zatvoru. Čitao je knjige o ekonomiji, samopomoći i Bibliju. Bibliju je pozajmljivao od jednog cimera, koji se molio svaki dan. U tom razdoblju je, kaže, doživeo preobraćenje. Govorio je sam sebi: okreni novu stranicu u svom životu, posveti se Bogu koji te nikad ne ostavlja. Shvatio je, kaže, da je sve to moralo da mu se dogodi da bi upoznao Boga.

OJAČAO ZBOG MOLITVI

- Možda to glupo zvuči, ali zahvaljujući molitvi ojačao sam psihički, mentalno, duhovno. Ti trenuci u zatvoru promenili su me zauvek. I mislim da sam iz zatvora izvukao maksimalno.

Nakon istražnog zatvora Viktor je bio prebačen u Lepoglavu. E, tamo je, kaže, život postao pesma. Najpre je radio u vešeraju.

- Ekipa je bila ekstra. Svi smo se super slagali. Šljakao sam, čitao i molio se. Taman kad sam se uhodao, hteli su da me prebaci u kuhinju. Nisam želeo da idem. U vešeraju mi je bilo skroz dobro. Ali znao sam da oni koji počnu da rade u kuhinji vrlo brzo dobiju poluotvoreni tip izdržavanja kazne. To znači češće posete, slobodne vikende, više telefonskih razgovora s porodicom. Što je najvažnije: češće bih mogao viđati svog sina. Dugo sam oklevao, a onda su mi rekli: ajde, mali, kupi stvari, seliš se na odeljenje 4e.

Foto: Pixabay

Ustao bih ujutro u pet, do podne bih završio s poslom. Drugi deo dana provodio sam u biblioteci. Pripremao sam se za svoj veliki dan: Izlazak.

PORODICA DOLAZILA SVAKE NEDELJE

Jedan sam od retkih u Lepoglavi koji je iskoristio svaku posetu. Roditelji su mi dolazili svake sedmice. I supruga, naravno. Tokom jedne od tih poseta dogodilo nam se i drugo dete. Nismo baš planirali, ali veselili smo se. Napravio sam u Lepoglavi pravu proslavu. Slavio sam, ali istovremeno me je bilo strah. Kad sam otišao u zatvor, ostavio sam samo ženu, a vratiću se porodici s dvoje dece.

U Lepoglavi je Viktor krenuo na radionice odgovornog roditeljstva. Nisu svi išli, kaže, ali on je želeo. Hteo je da čuje iskustva drugih ljudi, da razgovara s psiholozima i nauči što više kako bi se pripremio za novu ulogu u svom životu - ulogu oca.

SIN IŠAO KOD TATE NA "POSAO"

- Moj sin je često dolazio u Lepoglavu. Išao je da poseti tatu na posao, dolazio bi da vidi "gde tata radi", kako smo mu govorili. Za nas su to bili idilični porodični trenuci. U Lepoglavi se trude da zatvorenicima s decom omoguće što više kvalitetnog porodičnog vremena. Zajedno smo se molili kod kapelice Alojzija Stepinca. Igrali smo se u parku. Zezali se, smejali se, slikali se. Znali bismo da odemo u grad, na picu. Njemu je tamo bilo lepo. Ima lepe uspomene. I danas, u našoj zgradi u liftu ima neka reklama na kojoj je nacrtana mala crkvica. Kad to vidi, on odmah kaže - tu tata radi.

Foto: Profimedia/Uppa creative

Zbog dobrog vladanja i čestih kontakata s porodicom Viktor je dobio uslovni otpust s izdržavanja kazne zatvora.

- Taj osećaj sreće kada sam shvatio da mogu kući bio je neopisiv. Nisam ni slutio šta me sve čeka.

TATA PO CEO DAN

A kod kuće je trebalo sve izgraditi ispočetka. Deca su tatu viđala vikendima i nije im bio nepoznat. Ali, drugačije je bilo sada kada je postao stalni član porodice, kada je s njima legao i s njima se dizao. Bio je s njima dvadeset četiri sata na dan i to je svima bilo neobično.

- Prva tri meseca nisam radio, ali jeste moja supruga. Dogovor je bio da ja čuvam decu. I veselio sam se tome. Ali njima je to bio šok. Čim je mama izašla preko kućnog praga, počeli bi da plaču.

Zapravo ga nisu poznavali, kao ni on njih... Prisećao se svega što je učio na radionici u zatvoru. - Nauči da slušaš decu. Pitaj ih šta žele. Ništa na silu. Samo razgovor. I tako je i bilo.

DECA TRAŽE MAMU

Jedva je dočekao, kaže, sina da odvede u park. Ali i tu je bilo poteškoća.

- Mi krenemo napolje, pozovemo lift. Ne prođe ni minut, a on počne da plače. Hoće kod mame. I onda nazad. Bilo je bezbroj takvih testova. Onda sam počeo da im udovoljavam. Neće mama, neće bake ni dede. E pa tata hoće. Dobijao sam ih na tim sitnicama. Kasnije sam krenuo u teretanu, pa malo na boks. I mali je krenuo sa mnom. Dosadio mu je boks, pa smo upisali fudbal. I seka je išla s nama. Idemo u parkić, pa kod drugara... Tata je konačno postao faca.

Foto: A. Nalbantjan

Prošlo je tri meseca dok se svi nisu uigrali i konačno postali porodica.

Celo to vreme izdržavanja uslovnog otpusta Viktor je odlazio u službu koja funkcioniše u sklopu Ministarstva pravosuđa na savetovanja i razgovore.

LEGALAN BIZNIS

- Ti razgovori su mi uistinu pomogli. Izašao sam s velikom voljom i željom za novim životom. Ali previše je tu bilo izazova. Nije uvek bilo lako. Kako se nositi s onima koji me osuđuju i dalje, iako sam se sam osećao kao potpuno novi čovek.

Otkako je izašao iz zatvora Viktor je promenio nekoliko poslova. Neke je čak i sam pokrenuo. Knjige o ekonomiji pokazale su mu se izuzetno korisnima. Mnogo su mu pomogli i prijatelji, koji su mu dali novu šansu.

Danas ima vlastiti biznis. Ali legalan. Sav novac koji je zaradio od dilovanja je ispario. Danas mu, kaže, ne treba ona vrsta adrenalina koju je tražio u mladosti. Ima potpuno drugačije ciljeve i odgovornosti. Zatvor mu je, uveren je, pomogao. Iskoristio je sve što mu je sistem dao.

Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

I nakon izlaska iz zatvora imao je uspona i padova. Bilo je i prilika da se vrati nazad u svet iz kog je jedva izašao.

- Vraćaju ti se stari prijatelji, neki od njih su u problemima, mole te da im pomogneš. Ali znao sam da ako samo nosom provirim ponovo u taj svet, da će me progutati. A previše je toga na kocki. Želim da se pobrinem da ne prave moje greške. Neću ih ni na šta terati, želim da sami odaberu svoj put. Želeo bih da manje uče na vlastitim greškama. Da ne posrnu. Dužan sam im to. Ali zadužio sam i druge, svoju suprugu i roditelje koji nikad od mene nisu odustali. Zbog svih njih sam danas novi čovek…

(Telegraf.rs / Izvor: jutarnji.hr)