Srećan sam jer imam njih, ima ko da zapeva i zaplače za nama: Darko ima 7 mališana, spava gde stigne u sobičku

„Džaba neko ima novca ako nema šta da povede za ruku! Ja sam srećan jer imam njih. Ima ko i da zapeva i da zaplače za nama. Najveću snagu mi daje kad doživim taj njihov osmeh i poljubac. Nema ništa od kukanja, moramo da se borimo dok god postoji tračak nade. Nisi čovek ako se ne boriš!”, priča Darko Stanojević iz Jagodine. 

Stanojevići u 34 kvadrata stana koji pripada Centru za socijalni rad u Jagodini brinu o sedmoro dece, od čega je troje sa smetnjama u razvoju.

Preporučujemo

"Bukvalno su bili potpuno zdravi, ocena 10. Samo odjednom bukvalno, preko noći, nešto se desilo ne znaju ni doktori da objasne šta je u pitanju. Bukvalno me osuđuju da sam ja luda što imam toliku decu, što ih ne dam u ustanove, ja kažem, neću to da radim. Neću! Znači meni je tako Bog rekao, moja deca nisu za to kriva. Ne odričem ih se, to su moja deca. Ista mi je ona, kao što je ova potpuno zdrava", kaže majka za humanitarnu organizaciju Srbi za Srbe.

"Ona se zove Luna, a on se zove Lav, a ona se zove Tea, a ona se zove Lana, on se zove Luka, a onaj tamo se zove Uroš", objašnjava Nađa kako se zovu njena braća i sestre.

"Kako je živeti? Teško jer je mali prostor. Stavljamo dušek ovde na sredini sobe, gde jedno ili dvoje dece legnu. Ja bukvalno spavam gde stignem, nemam određeno mesto, taman legnem negde, ono dođe dete da spava", priča otac.

Tea zaspi tek kad ja dođem sa posla

"Tea, koja ima tešku ometenost u razvoju, ona celu noć ne spava dokle ja ne dođem sa posla. Ja dođem sa posla, ona mi se samo nasmeši, oči su joj na pola koplja, samo što nije zaspala, samo mi se nasmeši, legne i zaspi".

Stanojevići kažu da su stanovali na raznoraznim mestima, ali ne duže od nekoliko meseci. jer svima koji čuju da imaju toliko dece, to smeta.

"U početku sve bude u redu. Deca nisu toliko nemirna niti lome stvari, ali toliki je bauk kada čuju da imaš decu sa smetnjama u razvoju, da je to strašno. Sve bude u redu par meseci i odjednom nam daju otkaz. Bez obzira što mi sve uredno plaćamo. Prvo računi, pa onda nama šta ostane, jer dok vratimo sve dugove koje imamo, pa izdržimo nekih desetak dana sa tim našim novcem, pa posle ponovo iznova.

Darko ima lumboišialgiju i spondilozu kičme, a Ivana je kao dete operisala ASD, kako kaže, to su rupice na srcu, kaže, nije baš najbolje, ali trudi se da bude, jer mora.

Svako jutro idu u lokalni Crveni krst, za hranu.

"Svi imaju specifičnu ishranu. Uroš na primer jede samo keks, ne jede ništa drugo".

"I ja i supruga i deca smo veoma religiozni, poštujemo Gospoda Boga i sve što nam se dešava ništa nije slučajno jer ipak ima neko ko misli o nama", kaže Darko.

Fali nam jedno dvorištance da im niko ne kaže "ne gazite travu"

"Ja sam zahvalna, meni je Bog dao da ih imam. Neko ima sve, a nema ništa".

"Najviše im fali da imaju dvorištance neko, da mogu da ih pustim da se igraju po ceo dan, da ih niko ne juri da im kaže "Nemoj da mi gaziš travu!" ili "Što se smeješ glasno!".

Na ovom linku pogledajte kako možete da pomognete.

(Telegraf.rs)