Buđenje u tmini i memli pećine, toalet "iza brega": Troje dece u Mošorinu odrasta u jezivim uslovima

"Skučena pećina u selu Mošorin jedini je dom porodice Čuturilov. Iako su nadomak dva velika grada, Beograda i Novog Sada, žive zaboravljeno u do sada neviđenim uslovima. Zakoračivši u njihovu "kuću", kao da smo se vratili nekoliko milenijuma unazad. Nismo mogli, a da tužno ne pomislimo - Srbija, 21. vek, kako je ovo moguće?!", tako o ovoj porodici kojoj je potrebna pomoć humanih ljudi piše organizacija "Srbi za Srbe".

Prenosimo deo njihove reportaže o ovoj porodici.

Preporučujemo

"Da je ipak u pitanju „naše” doba svedoče katastrofalno razvučeni kablovi i stari televizor, jedini „prozor” u svet koji dele Svetozar, Marica, Zlatica (17), Mira (15) i Miloš (6). Ta pećina i stari auto koji su, verovali ili ne, pretvorili u ormar je sve što imaju!

- U lagumu živim od malena. Za sebe se nisam bojao nikada, čak i bombardovanje kad je bilo nisam begao. Sad me je stra’ zbog dece, ipak ima mnogo pukotina. Jednom je zemlja pala, ne daj Bože dete da mi udari. Ispred nam je auto u kom držimo stvari, krompir i drugo, to nam je i špajz i ormar. Tu držimo jer nemamo gde - započeo je priču dobroćudni domaćin Svetozar.

Kao da život „pod zemljom” nije dovoljno težak i neverovatan sam po sebi, suočavaju se i sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Najteže je najstarijoj ćerci Zlatici koja ima epilepsiju, česte napade (jednom smo prisustvovali) i slabo govori, pa je ne smeju nikada samu ostavljati. Nećemo javno iznositi više detalja o njihovom stanju. Zar i ima potrebe?

- Kupatilo nemam. Uzmemo lavor i kupamo se, nema šta tu. Nemamo ni poljski, pa idemo tu iza brega. Drugo nemaš ništa bolje, to ti je sve. Kad nema-nema”, maltene kroz osmeh pričao je Svetozar, pokazujući da mu, uprkos svemu, duha i volje za životom ne manjka.

Čuturilovi žive od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Svetozar se trudi i da nadniči gde može, mada kaže da ga iskorišćavaju i često ne plate. Tj. da iskorišćavaju „svu sirotinju”.

„Šta ima to jedemo. Kod mene ne sme da se desi da nema. Makar ne jeo ja, moja deca moraju. Ako nema para da kupim to što treba, odem kod komšije da uzajmim pare malo, ‘iljadu dinara, dve, da mogu da kupim deci. Kupim im nekad čokolade i svega, uvek su oni zadovoljni meni.”

Iako nekada spavaju svi zajedno u pećini, ipak je tu opasno za decu i nemaju gde svi da legnu. Stoga idu kod babe u obližnju kućicu koja je, koliko god zastrašujuće zvučalo, možda u još gorem stanju od njihovog laguma, a čak i nije njihova. Trska pada, jedan zid je obrušen, plafon podupiru obični drveni štapovi!

„Ja, deco moja, spavam na ovoj gajbici pored šporeta. U jednom krevetu mi je sin Miloš, on se skoro operisao, na drugom su ćerka Savka, unučad Mira i Miloš, a na trećem ćerka Mira i unuka Zlatica. Nas se sedmoro ovde potrpa. Tesno nam je, al’ šta mogu. Da ih isteram napolje ne mogu, pre bih ja izašla. Ja sam srećna što sam s mojim unučićima. Najteže mi je kad vidim kako se muče, al’ šta mogu čedo moje. Neki put i gladni legnemo. Eto tako živimo”, rekla je baba Jovanka koja je navršila 86 godina.

Upitali smo Svetozara na kraju razgovora čemu se nada i očekuje li neku pomoć:

„Štogod da bude bilo bi dobro, a ako ne bude, šta da radim. Meni ne mora ništa, ja bih voleo samo deci mojoj da se pomogne, da ne bude na ulici da ostanu. Da imaju kuću svoju i kupatilo, e to bi mi najdraže bilo. A za mene ko zna, ja ću možda imati večnu kuću gore kad odem na onaj svet. Uzdam se u Božiju pomoć!”, pišu "Srbi za Srbe".

(Telegraf.rs)