Ognjen dobio težak napad na lečenju u Rusiji, majci se nada ne gasi: "Igračku ne vidi, ali nekad pogodi boje"

Ognjen je sedmogodišnji dečak. Živi u Leskovcu sa mamom i starijim bratom. U oktobru je prošlo je godinu dana otkako njegovog tate nema. Majka Brankica teška srca priča o situaciji u kojoj se našla.

"Kad si vezan za kuću, ne možeš dalje. Mi smo išli za Rusiju prošle godine posle muževljeve smrti, ali je Ognjen tamo imao težak epi napad, jedva su ga izvukli. Na reanimaciji je bio."

Preporučujemo

Za probleme Ognjena Milčića znamo već dugo, čuli smo kada je imao tek četiri godine. Te 2020. dijagnostikovali su mu tumor, koji je zahvatio mozak i kičmenu moždinu, a ubrzo je izgubio i vid. Lečio se u inostranstvu, ali se tegobe vraćaju.

Brankica nam je još davno pričala o tome kako porodica traži savet lekara iz inostranstva, kako im mnogi daju nadu, ali kako se nijedan krug ne zatvara. Često potraže pomoć, ali odgovor izostane.

Zbog poslednjih epi napada sada se ne usuđuju da krenu na put. U zemlji je obavio neke preglede i rezultati su bili loši.

"Rekli su mi da je došlo do progresije. U otpusnoj listi stoji da ima nove značajnije promene. Kao grom iz vedra neba. Jeste da ima bolove povremeno, ali dete normalno funkcioniše. Kako prethodni snimci nisu to pokazali?", čudi se majka, zatečena novim udarcem.

Dečak je, inače, kod kuće. U školu ne ide jer ne vidi. U predškolsko je krenuo, ali ga igra vuče više od učenja.

"Išao je u predškolsko, to je odlučila interresorna komisija. Taman je pošao, ali malo-malo, pa krenu bolovi i mi završimo u bolnci. On je 2016. godište, trebalo je da bude drugi razred. Hoće da ide, ali više da se igra. Misli da je to vrtić, kao ranije što je išao. Možda bi i učio bolje da ja nisam tu, ali ja idem s njim kao pratnja i kad 'oseti meko', čim mu se ne sarađuje, traži da ide kući", prepričava Brankica kako im protiče vreme.

Kaže i da je zapravo vrlo samostalan.

"Ja ga jednom pustim niz tobogan, on već zna gde treba da ide, gde da se popne, ima osećaj za to. Sve je okej dok ne počne da se žali da ga glava boli. Tad već ne znam da li će da krene epi napad. Ili šta već", kaže možda i nesvesna da se brige nadovezuju.

Ipak, nekad je i prijatno iznenadi.

"Skoro je pogodio neke boje. Ja kažem: 'Ne znam više da li ovo dete vidi ili ne vidi'. Nelogično mi je. Da li je to slučajno ili mu se povremeno povrati...", navodi pozitivne primere.

Ali dodaje da nije stalno tako.

"Kad traži neku igračku, ona bude pored njega, ali on je ne vidi", navodi i jedan potpuno suprotan primer.

"Mama, nađi mi šrafciger!", čuje se pevajući poziv dečaka.

Često se igraju sa alatom za decu, kaže nam i Brankca. Ali i u razgovoru o igri, ne može da se ne seti koliko im je ova godina bila teška.

"Mi smo sami. Imam porodicu, ali ne mogu da opterećujem druge svojim problemima. Dečaci sad samo mene imaju. A Ognjen traži mušku figuru. On je sad za mog oca veoma vezan", kaže nam ističući da ne odustaje od borbe za njegovo ozdravljenje.

Ponovo čeka reakcije lekara iz inostranstva. Tražila je pomoć na dve strane. Spremna je da svakog čas sedne u avion i krene na dalek put.

Upiši 73 i pošalji SMS na 2407

Uplati na račun korisnika

Dinarski račun:160-505639-45

Devizni račun:00-540-0002724.6

IBAN: RS35160005400002724633

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

(Telegraf.rs)