Ivana stigla do bolnice u Minsku, sitno broji do transplantacije: "Ne spavam zato što mi ljudi uplaćuju pomoć"

Ivana Jović (35), koju znamo iz priča u kojima se bori za podizanje svesti o transplantaciji - u zemlji u kojoj broj transplantiranih godinama opada - a odnedavno i u svetlu pacijenta koji se bori za priliku da ozdravi, trenutno je na mestu na kom je želela da bude. Iako je u pitanju bolnica u beloruskom glavnom gradu, gde zdravi nemaju šta da traže, srećna je što se približava cilju. Sve te stepenike na putu ka presađivanju bubrega, što bi je spasilo dijalize i umirilo srce mlade majke, umorne od borbe sa neizvesnošću, prihvata misleći o onom što tek dolazi.

"Kako je bilo prošle godine u ovo vreme... Evo me danas, ipak sam dosta koraka bliža", kaže nam iz Minska.

Od ponedeljka boravi u tamošnjoj državnoj bolnici i puna je pozitivnih utisaka o onome što je doživela. Najpre priznaje da je očekivala siromaštvo. Utoliko je njeno iznenađenje bilo veće i prijatnije.

"To je ogroman kompleks. Ovaj deo gde sam ja, to je novo, skoro sagrađeno. Ali, bila sam npr. na dijalizi u tom starom delu. To je renovirano, okrečeno, ima sve pločice, ne otpada malter sa zida... Potpuno sam šokirana", kaže dodajući pozitivne utiske i u saradnji sa osobljem.

Dočekao ju je direktor klinike. Kao pokretač peticije "Donorstvo je herojstvo", koje je kasnije preraslo u udruženje, a odakle je krenula borba "simpatičnih amatera", kako naziva pokušaje nedržavnog sektrora da poprave sliku o doniranju u zemlji u kojoj su prošle godine obavljene samo dve transplantacije (sa mrtvog donora), kod direktora se raspitivala o načinu na koji to funkcioniše u ovoj zemlji.

"Kod njih je isto pretpostavljena saglasnost, kao kod nas. Ako neko ne želi da bude donor, tokom života se izjasni. Kad se nekom desi moždana smrt, oni ne pitaju porodice, već provere da neko nije u tom registru, ali svakako porodica ima mogućnost da stopira transplantaciju", kaže objašnjavajući da nije bila u prilici da zalazi u pojedinosti, ali da sličnost između njihovog i našeg načina postoji.

Inače, prva kadaverična transplantacija u 2022. obavljena je u aprilu, a druga pred kraj godine.

"Zasad to radi samo Klinički centar Vojvodine. Imali su ove godine jednu transplantaciju. Nedavno je bila još jedna. To je super, ali je premalo i dalje. Ne znam kojom će to brzinom da ide", kaže ističući pomak, jer su se proteklih 12 meseci pacijenti na listi čekanja, kojih je u svakom času oko 2.000, u očaju obraćali javnosti skrećući pažnju na vreme koje prolazi, a u kom se njihova sudbina ne menja.

Odnos te dve brojke - 2 transplantacije i 2.000 obolelih - govori i o njenoj oceni da to nije dovoljno.

"Ne mogu da ne osećam neprijatnost"

Sagovornica tu dolazi i do onog što je tišti. Otišla je u Belorusiju, vrši ispitivanja koja treba da prethode transplantaciji, a za koju prikuplja novac. Mnogi su se možda stavili u njene cipele, možda su čuli apel, njen ili njenih saboraca, kako statistika kaže da su veće šanse da čoveku tokom života zatreba organ nego da postane davalac, ali teško joj je zbog toga što je morala da traži pomoć.

Najpre je otišla u inostranstvo, što pokazuje da godinu dana napora - od "lansiranja" peticije - da se slika zdravstva u Srbiji popravi nisu urodili plodom. A tamo je čula i jednu informaciju koja ju je razoružala.

"Pacijentima iz Republike Srpske država plaća da dođu ovde da se transplantiraju. Upoznala sam tu pre neki dan jednog čoveka iz Bosne čija je supruga transplantirana pre 10, 11 dana. Manje od šest meseci je bila na listi", dodaje Ivana.

Pored dobre vesti da će se možda i njeno pitanje za tako kratko vreme rešiti, ne može da ne spomene i osećaj nelagode.

"Noćima ne spavam, stvarno mi je neprijatno. Iako su svi ljudi divni, i kolege, i komšije, prijatelji, svi, ali ne mogu da se ne osećam neprijatno kada gledam kako ljudi šalju poruke za moj odlazak, iz Srbije u kojoj se novac teško zarađuje", kaže.

Trenutno u Minsku obavlja pripreme. To znači da prolazi niz lekarskih pregleda i da je moguće da pre transplantacije bude podvrgnuta nekoj terapiji, ukoliko nalazi ne budu dobri. Međutim, navodi da je dobro i potrebno ispoštovati protokol transplantacije, jer će od toga zavisiti i ishod.

Za sada ne zna kada bi mogao "doći njen red", ali kada nalazi budu gotovi, a testiranja traju do nedelje, znaće da li je odmah stavljena na listu. To dalje znači da je od časa transplantacije deli jedan poziv.

Putuje se 18 sati. Rat u Ukrajini, objašnjava, učino je da put od Istanbula do Minska traje gotovo šest sati. Sve to stavilo ju je pred novu dilemu.

"Ovi ljudi su iz Bosne došli u tom predviđenom roku. Nije jednostavno. Neki ljudi dođu ovde i čekaju transplantaciju. Što je dodatni trošak, samo jedna dijaliza je 250 dolara. Sad kad budem završila s pripremama moram da smislim kako ću da izvedem ostalo", kaže Ivana.

Prema poslednjoj oceni, od potrebne sume za transplantaciju, delilo ju je oko 15.000 poruka. Mnogi su podelili tu objavu, pa pretpostavlja da je to danas još manje.

UPIŠI 1373 I POŠALJI SMS NA 3030

Uplatom na dinarski račun:

160-6000001468264-27

Uplatom na devizni račun:

160-6000001468448-57

IBAN:

RS35160600000146844857

SWIFT/BIC:

DBDBRSBG

(Telegraf.rs)