Ko je Ivana koja je ušla u ring za druge, a sad joj treba pomoć? "Molim se da moje dete ne doživi ovo beznađe"

"Ja sam se navikla, jer se meni dešava, ali ljudi iz mog okruženja se baš potresu. Nije ti prijatno kada vidiš da se prikuplja novac za lečenje nekog koga znaš." Ovako Ivana Jović, pacijentkinja na listi čekanja za transplantaciju i aktivistkinja za prava pacijenata koji se nadaju sprovođenju te već postojeće, ozakonjenje, ali nesrećno stopirane procedure u Srbiji, komentariše reakcije ljudi na svoju novu, ipak neželjenu, životnu ulogu. Postala je jedno od lica koje se može videti na posterima, tik uz SMS broj. Prijatelji i kolege se zabrinu, a ona im upućuje reči ohrabrenja: "Ne brini, biće sve u redu."

Ovu situaciju doživljava kao poraz. Bila je u prvim redovima boraca za otvaranje puta kadaveričnoj transplantaciji (sa mrtvog donora) u Srbiji. Nakon letos održanog skupa građana i razgovora sa predstavnicima vlasti, javnosti je saopštila lepe vesti - zakonski problem je premošćen potpisivanjem instrukcije, koja će biti korišćena do usvajanja novog zakona. Tada je, sredinom jula, bilo pitanja formiranja nove Skupštine, kako bi imao ko da izglasa zakon.

Preporučujemo

Početkom oktobra u organizaciji udruženja "Donorstvo je herojstvo", nastalog kao rezultat pokretanja njene istoimene  petcije, okupili su se predstavnici pacijenata i države i saopštili da su pokrenute transplantacije bubrega sa živih donora, te da je u periodu od juna izvršeno 14. takvih transplantacija.

Juče je bio dan u kom je ozvaničena predaja na jednom frontu u Srbiji.

"Prošle godine pet transplantacije, ove jedna. Morala sam da smislim nešto dodatno", rekla nam je o konačnoj odluci da  zauzme mesto u redu za lečenje u inostranstvu uz pomoć humanitarnih donacija.

Odlazak u Belorusiju na transplantaciju bubrega njen je "plan B".

Gubi nadu da će porodica nekog moždano mrtvog člana dati saglasnost za to da se njoj ili nekom kompatibilnijem presadi bubreg, ali motiv koji ima održava je na tom trnovitom putu.

"Neko zdravorazumsko očekivanje bilo je da ću i ja doći na red", kaže nam vraćajući se na početak svog problema, koji, dodaje, nije počeo da se rešava ni za koga u zemlji.

Još u detinjstvu, prvoj polovini dosadašnjeg života od nežnih 35 godina, saznala je da ima naslednu bolest.

"Mama je posle porođaja sa mojom mlađom sestrom, '91. godine, primetila neke probleme i tad su joj dijagnostikovali policističnu bolest bubrega, koju je pratila. Sa 46, 47 godina morala je da krene na dijalizu. Pre toga, pošto je to nasledna bolest, lekari su rekli da proveri decu. Sestra je, bogu hvala, dobro, a meni su uočili te ciste. Išla sam na te kontrole, nezgodno je. Nema nikakvog leka, možeš samo da vodiš računa o ishrani i da čekaš", kaže navodeći da je  bolest kod nje uznapredovala značajno ranije.

"Nikad ne znaš kako život može da ti zameša karte"

Sagovornica Telegrafa rodila je ćerku 2018, a već u decembru 2020. godine krenula je na dijalizu.

"To polako uzima danak. Ranije upalim kola i dovezem se kući, sada je to mnogo teže. To je invazivna metoda. Naravno, pomaže ti, ali isto tako utiče na organizam i kvalitet života", kaže vraćajući se na motiv.

Bolest je, ponavlja, nasledna. Misli kako ju je možda imala i baka, mamina mama, ali da tih davnih dana živeći na selu medicina i dijagnoza nisu stigle do nje.

"S obzirom na to da ćerka ima genetske predispozicije, za sada je dobro i nadam se da će tako ostati, ali ne bih volela da se njoj nedajbože desi slično kao meni, da bude u ovom beznađu. Ne samo ona, nego bilo ko drugi ko će da se pojavi na toj listi. Nikad ne znaš kako život može da ti zameša karte. Treba napravimo normalan sistem koji će da funkcnioniše. Nenormalno je da u 21. veku u Evropi ljudi ne žele da rade transplantaciju. Ona je mnogo jeftinija od dijalize", kaže otvoreno izražavajući brigu: "Ćerka je išla na kontrole. Ali ja imam strah. Nadam se i molim boga svaki dan da ona ne dođe u ovu situaciju. Ali ako dođe, ja bih stvarno sebe pljunula u lice zato što ništa nisam pokušala."

Kaže nam i da se opredelila za pokušaj lečenja u inostranstvu.

"Mislim da je Belorusija jedina koja ti omogućava da budeš na listi ako nisi državljanin te zemlje", kaže navodeći da joj treba 100.000 evra za pripremu, proceduru i troškove puta.

Poznati su joj slučajevi ljudi koji su se već podvrgli ovom zahvatu u Minsku. Sada ih, dodaje, prate u bolnicama u Srbiji.

"Stvarno mi je mnogo žao, mislila sam da ćemo uspeti. Imala sam nadu da će krenuti, mislila sam da ću sačekati svoj red. Nikom nije prijatno da na ovaj način mora da dođe do lečenje, i to za nešto šti se radi i u Srbiji. Pritom, imamo decu i odrasle koji prikupljaju novac za neka lečenja koja su ovde nedostupna.  Umesto da ovde radimo sve što možemo, da svi usmerimo sredstva da se pomogne drugim ljudima...", prekida misao u neverici.

Kaže nam i da se uprkos saopštavanju lepih vesti stanje nije promenilo. U zemlji je i dalje zabeležena samo jedna kadaverična transplantacija 2022. godine. U pitanju je bila transplantacija kod bebe, urađena u aprilu. Od aprila do danas, Ivana nije dobila potvrdu o tome da se ovakav vid transplantacije u zemlji ponovio.

Za Ivanin život! Budimo humani!

Pomozimo Ivani!

UPIŠI 1373 I POŠALJI SMS NA 3030

Uplatom na dinarski račun:

160-6000001468264-27

Uplatom na devizni račun:

160-6000001468448-57

IBAN:

RS35160600000146844857

SWIFT/BIC:

DBDBRSBG

(Telegraf.rs)