10 najpotresnijih slika organizacije "Srbi za Srbe": Dečji pogledi koji razdiru dušu

Pod šljaštećim svetlima grada, kraj sjajnih izloga i zagušeni bukom automobila, nervozno hodamo pritisnuti sopstvenim problemima. Gde ćemo slaviti praznike, koliko para ćemo izdvojiti za poklone, dečje žurke, kako rešiti problem na poslu, svađu u kući, trebaju li nam nove cipele, da li smo depresivni, melanholični, besni, nervozni? Muke prosečnog čoveka, koji juri za boljim životom, ponekad toliko zaslepe da ne vidimo pravu bedu pred sopstvenim očima. A jedan pogled na ekran telefona, jedna slika deteta kome su presahle suze, čije je sleđeno lice miluje promaja, a srce krije beskrajnu tugu, zaustavlja misao. Tada želimo samo da pomognemo.

Humanitarna organizacija "Srbi za Srbe" odlazi u domove najugroženijih i svake godine donese više od 200 tužnih priča nekih ljudi koji bi, zapravo, voleli da imaju sve one probleme na koje se mi žalimo. Jer, topli dom i redovni obrok, to nije želja, to je uslov da bi se uopšte živelo.

Preporučujemo

Fotografije ljudi, čija je sudbina čemerna, a duša čista, koji se bore svakim danom da prežive ne gubeći nadu, a gajeći veru, zahvaljujući dobrotvorima koje okupljaju "Srbi za Srbe" postaju prošlost. U završnom izveštaju slike dobijaju boje, a porodica prave, iskrene osmehe. Sa njihovih duša padaju okovi patnje. I to zahvaljujući svima nama, koji ponekad zaboravimo na te ljude, ali se i te kako osvestimo kada se njihove priče nađu pred našim očima. Zamolili smo ovu organizaciju da nam odabere 10 najpotresnijih fotografija koje su zabeležili u proteklih godinu dana.

- Pošto se radi o specifičnoj oblasti pričanja priče (eng. storyteling), potrebno je ispoštovati osnovne elemente kao što su autentičnost, isticanje zanimljivih karakteristika porodice, paralelno korišćenje različitih vremenskih sekvenci (prošlost/sadašnjost/budućnost), izazivanje emotivnih reakcija kod čitalaca i na kraju – poziv na akciju. Kroz dugogodišnji rad u organizaciji i znanjem koje su stekli u formalnom i neformalnom obrazovanju za ove poslove profilisali su se Stefan Ječmenica iz Beograda i Igor Stevanović Orelj iz Niša koji pišu najveći broj članaka. Oni se bave i daljom pripremom izveštaja koja podrazumeva odabir fotografija, kreiranje naslova, prilagođavanje sadržaja za različite društvene mreže. Grafički dizajn je, takođe, važan segment našeg rada, a u poslednje vreme oko toga najviše su angažovani Svetlana Vasić iz Zvečana i Ljubiša Bubalo iz Rume, a temelje je uspostavio Stefan Drljača iz Beograda. U svemu tome učestvuju često i brojni volonteri, kao i, što se Republike Srpske tiče, Saša Vignjević iz Prijedora.

- Prethodnih godina uloženo je u kvalitetnu foto opremu čiji je potencijal na najbolji način iskorišćen, imajući u vidu da je Đorđe Bojović iz Beograda jedan od najboljih fotografa u Srbiji koji se bavi socijalno-dokumentarnom fotografijom, a ujedno i dugogodišnji član organizacije. Cilj nam je, naravno, da pomognemo ugroženim porodicama, ali i da pribeležimo život našeg naroda na jedan ozbiljan način, po ugledu na brojne međunarodne organizacije koje to čine širom sveta - ističu u organizaciji.

Organizacija "Srbi za Srbe" osnovana je 2005. godine i cilj je da se pomogne pripadnicima srpskog naroda u čitavom regionu, bez obzira na to u kojoj zemlji oni živeli. Njima pomažu uglavnom sunarodnici iz zemlje i dijaspore. Tako jedna organizacija povezuje one koji imaju i one koji nemaju, jer nijedan narod ne može biti srećan dok ima dece koja gladuju i pate. Desetine hiljada ljudi motivisano je da svojim donacijama pomognu više od 2.800 mnogočlanih porodica i više od 13.000 dece širom Balkana.

- Društvene mreže predstavljaju centralno mesto za upoznavanje javnosti o radu organizacije. Trenutno, glavne platforme na kojima je organizacija prisutna su Fejsbuk sa 312.000 pratilaca i Instagram sa 105.000 pratilaca. Koristimo i druge mreže kao što su Linkedin, Tviter i Telegram. Putem ovih platformi animiramo najveći broj ljudi u prikupljanju donacija i bez njih je rad na tom polju gotovo nezamisliv. Na dnevnom nivou dobijamo na stotine komentara i poruka a postavljeni standard je da se odgovara na svaku poruku i to u najkraćem roku, bez obzira na vreme i energiju koju takav pristup iziskuje. Pored društvenih mreža, veliki akcenat stavljamo i na organizaciju humanitarnih događaja, postavljanje donatorskih kutija i prodaju stvari iz SZS prodavnice, što sve predstavlja značajan izvor prihoda organizaciji.

- Praksa u većini slučajeva je da se apel za pomoć porodici objavljuje nakon prve posete, dok se završni izveštaj objavljuje nakon uručene pomoći. Jedino odstupanje zbog specifičnosti u organizaciji i situacije na terenu je pomoć porodicama u Krajini i na Kosovu i Metohiji kada objavljujemo završne izveštaje više pomognutih porodica u sklopu jednog izveštaja.

Neposredni kontakt sa porodicom ono je što svakoj priči daje posebnu snagu.

- Što se tiče terenskih aktivnosti, ekipa je najčešće sastavljena od fotografa, pisca, osobe koja je zadužena za kasniju realizaciju pomoći i ponekad snimatelja. U prvoj poseti popunjava se informacioni upitnik sastavljen od svih relevantnih pitanja kojima se dobija jasnija slika o potrebama porodica. Nakon toga, sledi nekoliko meseci pripremnih radova, organizovanje majstora i materijala ako su u pitanju veći projekti izgradnje i renoviranja kuća ili, ako su u pitanju projekti manjeg obima, isporučuju se pokućstvo, poljoprivredna mehanizacija, mašine za rad, domaće životinje, plastenici itd. Na kraju, odlazi se u završne posete nakon čega se kompletna dokumentacija, foto-video i tekstualni izveštaji ubacuju na zvaničan sajt organizacije (www.srbizasrbe.org).

Mnogi Srbi žive okruženi drugim nacijama, kao manjina, a na trusnom Balkanu, posle svih nedaća, to nije nimalo lako. Međutim, biti siromašan u takvom okruženju još više komplikuje stvari.

- Što se tiče pomoći Srbima na Kosovu i Metohiji i u regionu, u pojedinim oblastima je specifična situacija pa je gotovo nemoguće funkcionisati bez saradnje sa Srpskom pravoslavnom crkvom i nadležnim eparhijama. To se posebno odnosi na Kosovo i Metohiju i Krajinu gde organizacija i isporuka pomoći prevashodno zavisi od sveštenstva, monaštva i eparhijskih humanitarnih organizacija. U Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Federaciji Bosne i Hercegovine i Severnoj Makedoniji pomoć se isporučuje zahvaljujući našim članovima i volonterima iz tih država, kao i prijateljskim organizacijama.

Fotografije koje su ostavile najveći utisak možete pogledati u galeriji.

Na prvoj slici su tri devojčice Milica (9), Maja (12) i Milena (13) Jovanović. Njihova baka nije mogla da gleda kako pešače do škole, a život u selu bez dometa civilizacije bio je strahovito težak. Odlučuje da za njih iznajmi kuću u selu Vlase kod Vranja, koja je blizu škole, ali ima doslovno samo oronule zidove i krov. Devojčice su bile odvojene od roditelja i brata, a ponekad su ostajale i gladne. Baka je spremala oskudnu hranu od namirnica koje bi imala. Preskočena užina bez i jedne izgovorene reči ili suze, baku bi posebno zabolela. One nisu imale ništa što je njihovim vršnjacima bilo normalno. Srećom, donatori su obezbedili da se kuća koju je porodica u istom selu (Vlase) započeka, konačno zavši, pa se cela porodica preselila u nju i našla na okupu u novoj kući dostojnoj čoveka.

Dečak u teškom stanju (druga slika), bolestan od dečje paralize, izgledao je još tužnije sedeći na dvosedu u trošnoj porodičnoj kući u selu Starac kod Bujanovca. On i njegova braća tuguju. Izgubili su majku. Otac neutešan - samo želi da sačuva porodicu i izvuče sinove iz bede. Oni se kupaju u reci, nemaju uslova za održavanje higijene u kući. Put do doma je preko reke Pčinje, improvizovanim mostićem koji vodi u Severnu Makedoniju. Želja oca ispuniila se - deca konačno imaju prilike za srećniju mladost, a Darko, bolesni dečak sa slike, adekvatnu negu. Njima je dagrađena kuća u susednom selu na teritoriji Severne Makedonije.

Dečkić sa krstom oko vrata (treća slika), kao da ne zna kako izgleda život daleko od bede. Stoji ispred svog doma u Štrpcu, na Kosovu i Metohiji. Ali, on je postao tesan za sve - više porodica i generacija skućilo se tako da četiri člana žive u jednoj prostoriji. Uskoro će ih biti šestoro, majka dečaka sa slike bila je trudna i nosila blizance. U trenutku kada su dobili novi dom, bilo ih je šestoro. Sreći porodice nije bilo kraja. Njihov dom ostaje Kosovo i Metohija, a vrata svetlije budućnosti odškrinuta su.

Na četvrtoj slici zamišljeni pogled jednog dečaka, a iza njega brižljivo, detaljno i pedantno, običnom olovkom, nacrtani grbovi Srbije. "Pomozi Bog, braćo Srbi", piše. Kao da u tim očima postoji još samo vera da negde postoji bolji život, kakav će, možda, i on osetiti. Nije morao mnogo da čeka - pomoć je stigla i on, majka, otac, sestra i baka konačno su izašli iz stare seoske oronule kuće u opštini Staro Nagoričane u Severnoj Makedoniji. Dobili su novu kuću u ovom siromašnom kraju bratske Severne Makedonije, gde Srbi nisu zaboravili svoje korene.

Peta slika izgleda kao deo projekta urbanih istraživača napuštenih objekata. Ali, to nije Černobil, iako liči, niti je to neka stara, napuštena zgrada. Na slici je jedna devojčica Ana sa strahotivo tužnim izrazom lica. To nije njeno kupatilo. Kuća je u Bujanovcu, a Ana je u njoj živela sa majkom, stricem i dekom. Dobili su novi dom.

Na šestoj slici smeše se tri sestrice. One nesebično sve dele u velikoj porodici sa sedmoro dece. Otac petoro dece Zoran, koji je izgubio brata, prihvatio je i njegovo dvoje dece. Prelepa priroda i divna deca žive u memljivoj kući. U njoj se doslovno sve raspada, a od buđi su crni i zidovi i plafon. Srećom, dobri ljudi rešili su da pomognu i kuća je obnovljena.

Preslatku, loknastu plavu devojčicu videćete na sedmoj slici. Ona živi u veoma staroj kući, gde porodica Mijović iz Tutina sa petoro dece sklapa kraj sa krajem. Bave se stočarstvom i poljoprivredom, a žive po "starinski". Ipak, kuća je suviše stara da bi im obezbedila dostojan život. Zahvaljujući donacijama ova slika je prošlost - porodica Mijović dobila je novu kuću.

Odraz tužnog pogleda devojčice preliva se na pločicama kupatila (osma slika). U ruci drži lutku kojoj je otpala kosa. Kuća u kojoj stanuje porodica Spasić u Crnoj Travi u boljem je stanju od primera koje smo mogli da vidimo u nekim drugim reportažama. Ali nije njihova - za 1.800 dinara iznajmljuje im opština Crna Trava. Prostor koji bi bio skroman i za nekog sezonskog radnika deli šestočlana porodica. Roditelji rade, ali više prostora nisu u stanju da obezbede. Uskoro će od donacija dobiti stan.

Jedna od pet devojčica koje ne znaju šta znači imati pravi, topao i uredan dom fotografisala se (deveta slika) tako da nije ni primetila da joj jedna muva stoji na nosiću. Hladnoća, insekti, prašina, sve to njima je postalo normalno, ali ne napolju u igri, već među zidovima sopstvene kuće. U stvari, to se i ne može nazvati domom, već nedovršenim objektom, koji je samo jednim delom zaštićen od vetra i hladnoće. Goli zidovi, ogoljeni blokovi, beton i dušek bez kreveta, kao i kupatilo o kom maštaju - to je njihova kuća koja će, konačno, biti renovirana.

U ovoj galeriji možete videti i jednu fotografiju porodice koja na pomoć još čeka. Prikupljaju se sredstva i ima mnogo razloga za radost, jer je njihova priča dotakla mnoga srca i sigurno je da će problem biti rešen. Reč je o Jovičićima-Novakovićima iz sela kod Žabara. Crnokosa devojčica sa blagim očima koje kao da odbijaju da pokažu tugu drži plavooku sestricu koja još ne zna da se ono u čemu žive zove - beda. Kuća od blata je ispod svakog dostojanstva, a Marta sa slike, koja drži sestricu ima i brata. Prinuđena je da uči pod jorganom.

(Telegraf.rs)