Poginulo 11 osoba, tela njih 5 nikad nisu nađena! Autobus sleteo u Tisu kod Žablja, 20 godina od tragedije

Petak, 15. april 2005. godine, kada je poginulo 11 osoba, a tela petoro još nisu pronađena, ostaje upisan crnim slovima u hronikama saobraćajnih nesreća u Srbiji.

Tog dana, u večernjim časovima, dogodila se tragedija katastrofalnih razmera kada je autobus preduzeća "Autobanat" iz Zrenjanina, na redovnoj liniji iz Vršca ka Novom Sadu, sleteo sa Žabaljskog mosta u hladne vode reke Tise. Ovaj događaj prerastao je u jednu od najtežih saobraćajnih nesreća u novijoj srpskoj istoriji, odnevši brojne živote i ostavivši za sobom duboke ožiljke.

Preporučujemo

Kobni trenuci na mostu

Tragedija se dogodila oko 19 časova i 15 minuta, na vitalnoj saobraćajnici magistralnog puta Zrenjanin-Novi Sad. Autobus "Autobanata", na redovnoj liniji iz Vršca ka Novom Sadu, bio je na Žabaljskom mostu kada je došlo do katastrofe.

Prema zvaničnoj istrazi, nesreću je izazvao vozač kamiona lozničkih registracija, Branislav Gačić. Krećući se iz pravca Novog Sada, Gačić je na samom mostu započeo krajnje rizično i nedozvoljeno preticanje traktora. Prešavši u suprotnu traku, direktno je ugrozio autobus koji je nailazio. Vozač autobusa, Slavko Biga, instinktivno je pokušao da izbegne direktan sudar naglim skretanjem udesno. Nažalost, izgubio je kontrolu nad vozilom koje je probilo zaštitnu ogradu i survalo se sa visine od preko 15 metara u Tisu, duboku i do 18 metara u tom periodu zbog prolećnog vodostaja.

Neposredno nakon pada, nastao je haos. Autobus je brzo potonuo u mutnu i hladnu reku. Nekoliko putnika uspelo je da se izvuče iz vozila i ispliva na površinu, dok su drugi ostali zarobljeni u potopljenoj olupini. Već u prvim trenucima bilo je jasno da ima poginulih , dok je sudbina većine putnika bila neizvesna.

Akcija spasavanja bez presedana i mučna potraga

Na mesto nesreće stigle su ekipe MUP, ronilački timovi Žandarmerije, pripadnici Vojske Srbije i Crne Gore, SAJ i medicinske ekipe. Prvi napori bili su usmereni na spasavanje preživelih i izvlačenje tela nastradalih do kojih su mogli da priđu. Sedmoro putnika uspelo je, što sopstvenim snagama, što uz pomoć prvih spasilaca, da se izvuče iz reke. Povređeni su hitno transportovani u bolnice u Zrenjaninu i Žablju. Nažalost, ubrzo su iz vode izvučena i tela tri osobe koje nisu preživele pad i potapanje.

Ključni i najkompleksniji deo operacije bilo je izvlačenje samog autobusa sa dna reke. Tisa je na tom mestu izuzetno duboka, u normalnim uslovima oko 15 metara, a u vreme nesreće, zbog prolećnog porasta vodostaja, i do 18 metara. Dno je prekriveno debelim slojem mulja, skoro dva metra dubine, a rečni tok je snažan sa opasnim virovima. Prilikom prvog pokušaja izvlačenja, sajle su pukle i autobus je ostao na dnu. Tom prilikom se oglasio jedan od ronilaca koji je rekao da spasilačke ekipe daju sve od sebe.

- Želim da uverim porodice nastradalih da dajemo sve od sebe, da je nemoguće brže izvesti akciju. Desila se i nesreća da je konstrukcija autobusa popustila, da je sajla presekla autobus i ostao je na dnu. Radimo zajedno sa vojskom i ujutru ćemo odmah krenuti da ga vezujemo, a potom ćemo videti da li ćemo ga vaditi dizalicom sa obale ili plovećom - rekao je on tada.

U pomoć su pozvani i stručnjaci preduzeća za hidrotehničke radove "Ivan Milutinović". Operacija je trajala danima, otežana lošom vidljivošću u vodi i jakim strujama, kao i činjenicom da se autobus, tokom pokušaja izvlačenja na površinu, prepolovio. Konačno, 24. aprila, devet dana nakon nesreće, autobus je izvučen na obalu. Međutim, usledilo je novo, mučno saznanje - u olupini nije pronađeno nijedno telo nestalih putnika.

Ovo je pokrenulo obimnu i dugotrajnu potragu za nestalima. Specijalizovani timovi Žandarmerije, Vojske i policije danima su pretraživali korito i obale reke Tisa, kao i brojne rukavce i ade. Potraga se odvijala na potezu dugom čak 28 kilometara, od Žabaljskog mosta nizvodno sve do ušća Tise u Dunav kod Starog Slankamena. Iskusni lokalni ribari, poznavaoci ćudi reke, nudili su svoju pomoć i predlagali specifične metode, predlažući čak i pregrađivanje mrežama, što nije prihvaćeno. Reka, poznata po jakim strujama, virovima i dubokom mulju, pokazala se kao nemilosrdan protivnik.

Žrtve i neizbrisiva bol porodica

Prema dostupnim informacijama, u autobusu "Autobanata" u trenutku nesreće nalazilo se više od dvadeset putnika. Tela nekih žrtava izvučena su iz reke neposredno nakon nesreće ili tokom prvih dana potrage. Međutim, najveća tragedija, osim samog gubitka života, jeste činjenica da tela svih žrtava nikada nisu pronađena.

Moć reke Tise, a potom i Dunava u koji se uliva, pokazala se na najsuroviji način. Telo jedne od putnica, devojke koja je u trenutku nesreće imala 21 godinu, pronađeno je tek godinu dana kasnije, u maju 2006. godine, i to u Dunavu kod Pančeva. Voda je njeno telo nosila stotinama kilometara, od mesta nesreće kod Žablja, pored Titela, Slankamena, čitavog područja Beograda, sve do Pančeva. Ovaj slučaj na najdrastičniji način ilustruje koliko reka može da bude nepredvidiva i koliko daleko može da odnese tela utopljenika, čineći potragu izuzetno teškom, a ponekad i bezuspešnom.

Dve decenije kasnije, pet osoba se i dalje vodi kao nestalo - vozač autobusa Slavko Biga (56), kondukter Miodrag Vlaučin (59) i putnici Željko Prodanović (31), Dražen Trifunović (14), Branko Ivanović (20).

Posle određenog vremena provedenog u vodi, identifikacija tela na osnovu fizičkih karakteristika postaje gotovo nemoguća. U nadi da će jednog dana ipak moći dostojno da sahrane svoje najmilije, porodice nestalih putnika ostavile su svoje DNK uzorke nadležnim institucijama. Ukoliko bi u budućnosti iz Tise ili Dunava isplivalo telo za koje se sumnja da potiče iz ove nesreće, poređenje DNK materijala sa uzorcima srodnika omogućilo bi konačnu identifikaciju.

Agonija porodica koje čekaju vesti godinama je neopisiva. Goran Vlaučin, sin nestalog konduktera Miodraga Vlaučina, u kasnijim izjavama za medije opisivao je patnju kroz koju prolaze.

- Tela mog oca nema. Ja ne mogu da odem na grob. Ne mogu da upalim sveću... Mi 15. aprila odlazimo na most. Tamo upalimo sveću, održimo pomen, ali svaki put nas je sve manje i manje - reči su Gorana Vlaučina, koje odzvanjaju i danas.

Sudski epilog koji je izostao

Odmah nakon nesreće pokrenuta je zvanična istraga kako bi se utvrdile tačne okolnosti i odgovornost za tragediju na Žabaljskom mostu. Istraga je nedvosmisleno pokazala da je direktan uzrok nesreće opasno i nepropisno ponašanje vozača kamiona Branislava Gačića. Njegov pokušaj preticanja traktora na mostu, prelaskom u suprotnu traku, doveo je do situacije u kojoj vozač autobusa nije imao drugog izbora nego da naglo skrene, što je rezultiralo probijanjem ograde i padom u reku.

Zbog osnovane sumnje da je odgovoran za izazivanje teške saobraćajne nesreće, Branislavu Gačiću je odmah nakon događaja određen pritvor i predat je istražnom sudiji Opštinskog suda u Zrenjaninu. Protiv njega je pokrenut krivični postupak zbog teškog krivičnog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, kvalifikovanog kao delo počinjeno sa umišljajem, s obzirom na to da je svesno preduzeo izuzetno rizične radnje preticanja na mostu.

Prvostepeni postupak vođen je pred Okružnim sudom u Zrenjaninu. Prvostepeno je osuđen 19. septembra 2005. godine na kaznu zatvora od 10 godina, a presudu je izrekao sudija Peter Kiš. Međutim, taj sudski epilog nije bio konačan. Odbrana optuženog uložila je žalbu Vrhovnom sudu Srbije koji je uvažio žalbu, ukinuo prvostepenu presudu Okružnog suda u Zrenjaninu i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Razlog za ukidanje presude bile su utvrđene bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

Predmet je vraćen Okružnom sudu u Zrenjaninu, gde je sprovedeno ponovljeno suđenje. Nakon ponovnog izvođenja dokaza, sudsko veće, kojim je opet predsedavao sudija Peter Kiš, ponovo je utvrdilo krivicu Branislava Gačića. U septembru 2006. godine, Okružni sud je potvrdio prethodno izrečenu kaznu od 10 godina zatvora. Sud je u obrazloženju naveo da smatra da je kazna od 10 godina primerena težini dela i posledicama, posebno imajući u vidu da je u međuvremenu došlo do izmene zakona, te je maksimalna zaprećena kazna za to krivično delo smanjena sa 15 na 12 godina zatvora. Zamenik okružnog javnog tužioca najavio je žalbu i na ovu presudu, smatrajući kaznu previše blagom.

Ključni preokret u sudskom postupku dogodio se pre pravosnažnosti druge izrečene presude. Naime, okrivljeni Branislav Gačić preminuo je u periodu dok se čekala drugostepena presuda. Njegova smrt značila je i obustavu sudskog postupka i onemogućila da iko bude osuđen za nesreću koja se dogodila, ostavljajući porodice žrtava bez pravne satisfakcije.

Dvadeset godina kasnije: Podsetnik i opomena

Na mestu nesreće i danas nema zvaničnog spomen-obeležja, a sećanje na žrtve uglavnom neguju porodice koje se svake godine okupljaju na mostu.

Tragedija na Žabaljskom mostu ostaje duboka rana i večita opomena. Podseća na strašne posledice kršenja propisa, na snagu prirode, ali i na nedostignutu pravdu i bol koja ne prolazi. Dvadeset godina kasnije, sudbina petoro nestalih i dalje je nepoznata. Njihove porodice, preživeli i celo društvo zaslužuju da se ova tragedija ne zaboravi i da služi kao stalni podsetnik.

(Telegraf.rs)