Ova deca nikad nisu pronađena, raspisane i potrage Interpola: Berišu traže 29 godina, kad je nestao imao je 3

Za dva dana navršiće se godinu dana od nestanka dvogodišnje Danke Ilić. Za ubistvo devojčicae podignuta je optužnica protiv Dejana Dragijevića i Srđana Jankovića, kao i protiv Radiše Dragijevića za pomoć jnekon izvršenog krivičnog dela. Ipak, telo do danas nije pronađeno. Srbija pamti nekoliko slučajeva nestale dece koja nikada nisu pronađena, te se ne zna da li su živa ili mrtva.

Danka Ilić je nestala 26. marta. Prama navodima optužnice, koja je potvrđena po drugi put, Danka je ubijena istog dana oko 13.53 sati, kada su se dvojica radnika Vodovoda vraćala sa radnog zadatka. Automobil je vozio Srđan Janković, dok je Dejan Dragijević bio na mestu suvozača. Devojčicu su, kako je navedeno, udarili automobilom i ona je pala sa desne strane vozila, naspram zadnjeg desnog točka, što je Dragijević primetio i rekao Jankoviću.

Oni su se tada, navodno, dogovorili da uklone telo deteta kako ne bi bili uhapšeni zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti saobraćaja.

Prema navodima optužnice, Dragijević je bio taj koji je izašao iz automobila, podigao dete sa zemlje i stavio ga u prtljažnik vozila. Kada je video da je devojčica živa, navodno ju je ugušio rukama. Janković je sve vreme pratio šta Dragijević radi i pazio da neko ne naiđe.

Okrivljeni su se tada, navodno dogovorili da telo deteta ostave na divljoj deponiji na Starobanjskom putu ka Boru. Kako tvrdi tužilaštvo, kada je janković zaustavio automobil, ostavili su telo deteta na deponiji.

Kako tela deteta i dalje nema, optužnic se zasniva na iskazima svedoka i snimcima sa nadzornih kamera koji su ukazali na to da su dvojica okrivljenih bili na mestu na kom je devojčica poslednji put viđena. jedan od dokaza njihovog kretanje je i GPS uređaj službenog automobila, kao i snimci sa nadzornih kamera.

Okrivljenima se na teret stavlja krivično delo teško ubistvo deteta za koje je zaprećena kazna doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta.

Nakon 10 dana potrage saopšteno je da je Danka ubijena, ali tela i dalje nema, ali ni, koliko je poznato, materijalnih dokaza. U iskazu iz policije brata Dejana Dragijevića Dalibora Dragijevića, koji je preminuo u pritvoru i nije dočekao saslušanje u tužilaštvu, navedeno je da je telo devojčice prvo ostavljeno na deponiji, a pritom u porodičnoj vikendici, ali da je nakon toga ponovo premešteno.

Eleonoru otac oteo pre osam godina

Devetogodišnju Eleonoru Babić iz Subotice majka je poslednji put videla 20. novembra 2017. godine u privatnoj francuskoj školi u Beču. Od tada se ne zna gde je, niti da li je živa jer se, kako tvrdi majka "otac devojčice Milan A. "pobrinuo za to da ona nestane". Miroslava je u vreme nestanka za medije tvrdila da je Milan nasilan, da je godinama maltretirao ćerku i nju.

Eleonora ima nemačko državljanstvo, te ocu nije bila potrebna viza da dete odvede bilo gde u Evropi i većini zemalja sveta. Eleonorina slika je 2019. godine osvanula i na sajtu Nestali Srbija. Spominjalo se da će za njom da bude raspisana žuta Interpolova potraga za nestalim licem, ali na sajtu Interpola takve potrage nema.

Tužbu za razvod braka Miroslava je podnela u Subotici marta 2017, a od maja te godine ima rešenje o hitnoj meri subotičkog Osnovnog suda da starateljstvo nad Eleonorom pripada njoj kako bi se "otklonila opasnost od nasilja i nenadoknadive štete", a vezano za vaspitanje i razvoj deteta.

Svemu je prethodilo nasilje u porodici, koje su trpele ona i maloletna ćerka. Od 2016. njih dve su živele u Subotici, sve dok jednom prilikom, kada su bile u Budimpešti, Eleonorin otac nije nasilno oteo njen pasoš i majka nije mogla da je vrati u Srbiju.

Kako je ranije rekla majka Miroslava, pokušavala je da iskoristi sva pravna i zakonska sredstva, i da uz pomoć države Srbije vrati dete. Sama kao majka, strani državljanin, nije mogla protiv institucija Republike Austrije koji su od samog početka omogućili nasilje, zlostavljanje, otmicu maloletne Eleonore. To su razlozi zašto je toliko vremena prošlo dok se nije odlučila da uključi medije. Miroslava se oseća ugroženo i nebezbedno u Austriji, državi koja je, smatra ona, prekršila sva osnovna ljudska, dečija, starateljska prava.

Prema njenim rečima, najgore je ne znati da li je Eleonora živa, kako kaže, čak ne može ni da pretpostavi gde bi mogla da bude, dete, osim srpskog državljanstva, ima i nemačko, kao i nemački pasoš.

Kako je rekla, njen bivši suprug je onemogućavao svaki kontakt sa Eleonorom posle otmice, isključio je telefone, nije odgovarao na mejlove, o čemu su bili obavešteni nadležni organi Austrije. Ali srpsko dete i majka nemaju prava na život bez nasilja u Republici Austriji.

- Imam mejlove od Milana pune pretnji i ucena, kao i čitav dnevnik nasilja koje je vršio nad nama. Nama je policija u Budimpešti izašla jer je on krenuo da me davi, išao je nožem na mene, gde je Nora sa četiri godine stajala između nas dvoje i rekla "Nemoj ubiti mamicu!" - ispričala je Miroslava.

Dvoje dece nestalo pre devet godina

Barbara Vitez nestala je u Senti pre 25. novembra 2016. godine. Krenula je na proslavu rođendana i to je bio poslednji put da su je roditelji videli. Ukoliko je živ,a ove godine u avgustu napuniće 24 godine.

Nije poznato da li je Barbara živa, kao ni da li je oteta, ubijena ili poginula. Prema nezvaničnim informacijama, ona je upala u Tisu dok se kasno uveče sa društvom vraćala kući. Imala je samo 15 godina, a danas se i dalje vodi kao nestala jer njeno telo nikada nije pronađeno.

Na dan nestanka, pre pet godina, dvojica njenih drugara ispričala su policajcima da se ona saplela na mostu na Tisi i upala u reku. Medutim, njeni roditelji Endre i Melinda ne veruju u to.

Njen otac je ranije ispričao da je Barbara poslednji put viđena 25. novembra 2016. godine u prodavnici u Senti, gde su je u 21.41 sati snimile nadzorne kamere. Na snimku se vidi da je sa dva dečaka krenula ka mostu ili na drugu stranu. Kako je rekao na tribini Centra za nestalu i zlostavljanu decu pre tri godine, ne zna da li bi ćerku danas mogao da prepozna i to mu najteže pada.

- Gde god da se okreneš vidis mlade devojčice. Gledaš da li je slučajno ona. Strašno. Prošle su godine. Ne bih je ni prepoznao. To je najteže - rekao je.

O njenom nestanku postoje brojne teorije od kojih su neke tvrdnje da je viđena van Srbije. Neki tragovi ukazivali su na to da je u Mađarskoj, ali ako je tako, potpuna je nepoznanica da li je tamo svojom voljom ili je možda bila oteta. na sajtu Interpola i dalje se nalazi žuta potraga za Barbarom kao nestalim licem.

Iste godine u avgustu nestala je sedmogodišnja Anastasija Manojlović. Ukoliko je živa, sada ima 15 godina. O njenom nestanku malo se zna.

Iščezla je u Pafosu, gradiću na Kipru. Dete je mešovitog braka, od oca Srbina i majke Bugarke. Do prošle godine se na sajtu Interpola nalazila potraga za njom, ali je danas nema. O njenom nestanku u Srbiji se nije pričalo sve dok mediji nisu videli upravo Interpolovu potragu koja je raspisana.

U potrazi nisu bili detalji njenog nestanka, te je sve obavijeno misterijom. Navedeni su samo njeni lični podaci i da govori tri jezika - bugarski, grčki i srpski.

Majka dva puta osuđivana za ubistvo Đorđa, pa presuda ukinuta

Đorđe Andrejić, tada 13-godišnjak, misteriozno je nestao 2010. godine. Njegova majka dva puta je osuđivana za ubistvo, ali je naposletku oslobođena optužbi usled nedostatka dokaza. Pronađena je samo lobanja dečaka, dok ostatka tela nema i njegov nestanak nikada nije razjašnjen.

Đorđe je nestao pod nerazjašnjenim okolnostima u selu Majilovac 22. jula 2010.

On je navodno tog kobnog dana krenuo sa mamom u baštu, a prema navodima iz optužnice koja je kasnije podignuta protiv majke dečaka, koja je zapravo i jedini svedok, ona i sin su se na putu ka bašti izgubili. Koračajući tako kroz šumu, majka je navodno motikom povredila nogu, a ranu je previla dečakovom majicom. Ali, klompe su joj smetale. Zato ih je izula i ostavila i tako sa sinom nastavila još stotinak metara.

Kako je takođe navedneo u optužnici, on se plašio da ide putem koji je zahtevala jer je počeo da pada mrak, te ga je udarila drvenim delom motike, nakon čega je on prvo pokleknuo, a zatim i pao na zemlju. Marina ga je kratko nosila, ali pošto je videla da ne diše, posle nekoliko metara ga je spustila na zemlju, prekrila lišćem i granjem i ostavila. Posle dva dana je krenula iz šume, i kada je stigla kući, prvo nije priznala suprugu šta se desilo.

Istražnim organima je potom priznala zločin, a onda rekla da je to izjavila zbog pritiska policajaca. Osuđena je dva puta na višegodišnje zatvorske kazne, ali je usled nedostatka dokaza puštena iz zatvora posle 703 dana pritvora, te su tako navodi optužnice "pali u vodu".

Lobanja dečaka pronađena je kraj puta tri meseca od tragedije, a pronašli su je lovci i to u blizini mesta koje je pokazala Marina, koje je značajno udaljeno od njive na koju su ona i sin krenuli 22. jula.

U obrazloženju oslobađajuće presude Apelacionog suda kojom je jula 2012. pravosnažno oslobodio njegovu majku Marinu optužbi da ga je ubila, navodi se da je lobanja naknadno donesena i tu ostavljena. Lobanja je pronađena kada je ona već bila u zatvoru i to bez ostalih delova tela.

- Sama činjenica da je policija organizovala svakodnevne potrage na terenu s velikim brojem ljudi i da telo pokojnog Đorđa nije pronađeno, a da je nakon više od tri meseca pronađena samo njegova lobanja, takođe ne ide u prilog činjenici da je prvobitno priznanje okrivljene istinito, jer da je okrivljena ostavila telo svog pokojnog sina Đorđa na način kako je to objasnila u svom prvobitnom priznanju, sasvim je sigurno da bi ono bilo pronađeno - navodi sud.

Lobanja je prvo odneta na Biološki fakultet u Beogradu i DNK analizom najpre je utvrđeno da je pripadala nestalom dečaku. Međutim, usledio je šok kada je druga grupa veštaka ustanovila da je lobanja bila oprana u izbeljivaču, što se radi kad se želi uništenje DNK. Marinin branilac je zato zatražio da se zubi lobanje uporede sa Đorđevim zubnim kartonom, ali sud to nije dozvolio. Marina, ali i jedan broj meštana Majilovca, strahuju da je Đorđe zapravo bio otet, pa odveden u Italiju, gde je ubijen, a njegovi organi prodati na crnom tržištu za transplantacije.

Marina je 2018. godine tvrdila da nije ubila sina i da se nada da je on i dalje živ.

- U istrazi su me naterali da priznam zločin i dve godine sam ni kriva ni dužna provela u pritvoru. Ne prođe dan, a da se ne zapitam da li je Đorđe i dalje živ, a imam razloga da verujem da ga je neko oteo i odveo u Italiju, zbog organa. Ne znam ni da li detetu da palim sveću… Ipak, čekam i nadam se da će mi se Đorđe jednog dana pojaviti na vratima. Kažu da me u sudskom depou čeka lobanja mog sina, da je sahranim, ali ja verujem da to nije njegova glava - rekla je tada Marina.

Govoreći o Đorđevom nestanku, ispričala je da je 22. jula 2010. motikom povredila sebi nogu na njivi i da je poslala sina po pomoć. Tad ga je, kako je istakla, poslednji put videla.

Pre 29 godina nestao bez traga

Trogodišnji Beriša Škeljzen nestao je 20. aprila 1996. godine i do danas se ne zna gde je, kao ni da li je živ. On se toga dana, u rano prepodne, igrao u dvorištu roditeljske kuće u naselju Makiš, a tokom te igre nestao je bez traga. Rođen je u Prištini, a sa porodicom je živeo u Beogradu.

Sve je bilo kao i svakog drugog dana - sedeo je u dvorištu, trčkarao, igrao se, a tokom jednog trenutka pažnje je zauvek izgubljen. Porodica je tada alarmirala sve nadležne institucije, ali potraga nije dala rezultate.

Ove godine napunio bi 32 godine.

U podacima na sajtu Interpola navodi se da je rodom iz Prištine, te da je rođen 13. septembra 1993. godine, kao i imena roditelja. Njegova poternica jedina nema fotografiju, ali je fotografiju  objacio Centar za nestalu i zlostavljanu decu.

(Telegraf.rs)