Ispovest oca poginulog Borisa: Supruga i ja smo se razveli posle tragedije, od vesele porodice, ja ostadoh sam

Osamnaestogodišnji Boris Majorski iz Stare Pazove i njegova sedamnaestogodišnja devojka Dejana Neralić iz Golubinaca tragično su nastadali 18. oktobra 2022. godine kada su krenuli na izlet u Vrdničku kulu. Na putu ka tamo na njih je naleteo "mercedesom" 83-godišnji Slobodan B. iz Krčedina i usmrtio dvoje dece na licu mesta.

Boris je tek napunio 18 godina kada je poginuo.

Preporučujemo

"Taj 18. oktobar je bio za nas uobičajeni dan. ništa posebno, sve do večernjih sati kada dobijam poziv od njegovog druga da je bila neka saobraćajna nesreća u Inđiji i da je motor isti kao Borisov. Ja u tom trenutku uzimam telefon i pokušavam da ga pozovem, međutim, nije se javljao na telefon. Tada je polako počela da me hvata neka panika. Počeo sam da listam po portalima da vidim da li ima neka informacija, i na jednom inđijskom portalu nađem vest da se upravo desila jedna saobraćajna nesreća, ali nikakvih detalja nije bilo. Tada pozivam policijsku stanicu u Inđiji gde oni meni ništa konkretno ne govore nego mi kažu da moram da pozovem hitnu u Beški. Oni su me vratili opet na policijsku stanicu i tada sam shvatio o čemu se radi", ispričao je Vladimir Majorski, Borisov otac za Kurir TV.

"Ovi iz hitne su rekli da su izašli na teren, ali da moram da pozovem policijsku stanicu. Tada ponovo zovem policiju, onako malo već nervozan, oni su me pitali gde se nalazim, rekao sam kod kuće i tada su me zamolili da dođem do policijske stanice. I tada ja i supruga sedamo u auto i krećemo put policijske stanice, Kad smo došli tamo, sačekali smo načelnika da dođe, odveo nas je u kancelariju i saopštio da je bila saobraćajna nesreća, da su bili njih dvoje na motoru i da su podlegli povredama na licu mesta".

"U tom trenutku nama se ruši sve. Ponudili su da nas vrate nazad, nismo to prihvatili. Čim sam izašao iz policijske stanice, pozvao sam ćerku, ona je bila u Novom Sadu, i rekao sam joj šta se desilo. I tada polako kreće naša agonija, tada se život iz nekog bajkovitog dela pretvara u košmar koji tek treba da prebrodimo u danima koji dolaze".

"U tom trenutku porodica Dejane Neralić me poziva da provere šta se dešava, gde su, u kojoj su bolnici. Oni još nisu znali, međutim, njenoj sestri tada na društvenim mrežama kreću da stižu poruke saučešća. Dete je van sebe bilo, ne zna o čemu se radi. Tada sam im saopštio šta im se dogodilo, da jeste bila nesreća i da su oboje preminuli na licu mesta. Ona je preminula tu na licu mesta, on je još davao znake života, međutim kada su mu skinuli kacigu tu je bio kraj.

"Supruga je htela da idemo da ga vidimo odmah te večeri. Nisam to smeo da dozvolim, vratili smo se nazad. Nikada neću zaboraviti njen kameni izgled lica, jako je bila vezana za njega. Ljudi su počeli da dolaze, a mene je to nerviralo, nije mi prijalo. Seo sam i razmišljao kakva je to ljubav bila, voleo bih da ih sahranimo zajedno. Njena porodica pokušavala je sutradan da me pita upravo to o čemu sam ja razmišljao. U tom bolu kao da mi je neko skinuo jedan deo tereta sa srca.

"Držim pogrebno preduzeće u Staroj Pazovi, nagledao sam se svega i svačega. Mislim da je meni upravo zbog toga bilo još gore. Dva dana nakon toga, deca su zajedno sahranjena, baš onako kako smo želeli. Par dana nakon sahrane, supruga, ćerka i ja krenuli smo na psihoterapiju. Boris nije bilo dete, već muškarac i zreo čovek. Bio sam ponosan da je on prihvatio moj posao. Odjednom sam ostao sam kao siroče u pustinji.

Čovek od tada 83 godine je izleteo sa sporednog puta

Majorski je otkrio i detalje same saobraćajne nesreće. Kako je istakao, kobne noći nije uspeo da sazna mnogo informacija:

"To veče kada smo otišli u policijsku stanicu, dobili smo samo kratku informaciju da su nastradali usred nepropuštanja prava prvenstva. Čovek od tada 83 godine je izleteo sa sporednog puta na glavni, praktično im onemogućio pravo prvenstva i oni su udarili u njegovo vozilo. Čovek je odmah te večeri zadržan 48 sati u pritvoru. Samo tu informaciju smo dobili - ispričao je i dodao:

"Posle nekoliko dana stigao nam je poziv od javnog tužioca iz Stare Pazove da se javimo kod nje u kancelariju radi saslušanja u svojstvu oštećenih. Znali smo da čovek ima 83 godine, da nije bio pod dejstvom alkohola. Naknadno se ustanovilo da nema našu, već inostranu vozačku dozvolu, koja se u Nemačkoj izdaje trajno.

Kako je izgledao prvi susret sa ubicom

Posle izvesnog vremena, započet je ciklus suđenja koji je za obe porodice nastradalih bio veoma mučan. Majorski je opisao kako je izgledao njihov prvi susret sa ubicom, kao i na koji način su uspeli da ga prebrode:

"Posle tri meseca krenulo je suđenje, tada smo prvi put videli tog čoveka. U holu sudnice bio sam sa Dejaninom majkom i ocem, a on je bio na drugoj strani. Nikakav pokušaj pozivanja i izjavljivanja saučešća, ni bilo kakvog kontakta sa njegove strane prema nama, nije bilo. Kada je on davao iskaz u sudu, sudija nas je zamolila da izađemo napolje. Izjavio je da je čuo od policijskog inspektora da je moj sin išao preko 200 kilometara na sat, veštačenjem je utvrđeno da se kretao 105 kilometara na sat. Ono što je on uradio je krivično delo, a za prekoračenje brzine je mandatna kazna.

Ono što se dogodilo nakon suda, Majorski kaže da mu se duboko urezalo u sećanje:

"Kada smo izašli iz suda, doživeo sam šok. Čovek je seo u auto da ide, a advokat ga je pitao "Da li može da vozi?" Seo je u auto i odvezao se. Pitao sam sudiju koliko će još dece da pogine na putu? Dobio sam objašnjenje da sve dok ne bude pravosnažne odluke, on ima pravo slobodno da se kreće. Oni nemaju ni šta da mu oduzmu, on nema našu vozačku dozvolu. Boris nije bio ni rođen kada je ubica poslednji put bio na lekarskom pregledu i dobio vozačku dozvolu. Na suđenju je izjavio da izuzetno dobro vidi i da je savršeno zdrav čovek. Bio je perfektno zdrav do momenta kada je morao da ide u zatvor, tada je dobio hiljadu bolesti.

Sudija rekla da nikada nije dala 5 godina zatvora za ovakvo delo

Presuda je ono što najviše boli porodice koje je Slobodan B. zavio u crno:

"Dobio sam informaciju da je on u Nemačkoj izbegavao da vozi, a ovde je vozio. Išao sam tim tragom, da je napravio ovakvo delo u Nemačkoj, bilo bi mu oduzeto sve što ima. Tamo se pridržavaš, a ovde dođeš da se bahatiš i ubijaš nečiju decu. Osnovni sud osudio ga je na tri godine zatvora, tužilac je tražila pet godina i naglasila je da se radi o izrazito mladim ljudima koji su trebali da doprinesu ovom društvu. Sudija je svoju presudu obrazložila time da tokom svoje karijere, za ovakvo delo, nikada nije dala pet godina. To je bio njen odgovor. U Staroj Pazovi imali smo dva suđenja, a ja sam na njima sebe video kao okrivljenog, kao da je on u izuzetno ovlašćenom položaju. Tako malu kaznu dobio je, između ostalog, zato što je porodičan čovek. Apelacioni sud je to napisao u obrazloženju i na osnovu toga mu je smanjena kazna, a ja mislim da su na to uticale i njegove godine.

U meni je budilo bes što je on normalno šetao

Da li je ikada pomislio na osvetu, na jedan način pitanje je koje bi mu mnogi postavili, a Majorski kaže:

"Na suđenju je njegov advokat mog sina komentarisao isključivo negativno, da je išao prebrzo, da je izuzetno mlad i da nije imao vozačku dozvolu, što nije tačno. On je oslovljavan sa velikim superlativom, kao savestan i odgovoran čovek. Fokus se stvorio na njemu, imao sam utisak da se meni sudi. Sve vreme dok je to trajalo, on je bio samo mesec dana u pritvoru. U meni je budilo bes to što je on normalno šetao. Kada sam išao na vikendicu u Slankamenu, video sam njega kako opušteno šeta psa i smeje se sa prijateljima, dok moje dete leži u grobu. U svakom mom besu, u sebi sam pitao sina šta da radim. Znam da bi mi on rekao da ga pustim. Neću da kažem da nisam razmišljao o osveti, ali uvek sam u tom trenutku pomislio i na ćerku. Da li ću ja time biti heroj? Neću.

"Tu sam uz ćerku, guramo život dalje"

Majorski je istakao kako se pre nesreće nije poznavao sa porodicom nastradale Dejane, ali da ih je tragedija zbližila. Sa njima je redovno u kontaktu, a o tome koliko je bol utihnula, malo više od dve godine nakon nesreće, rekao je:

"Od tog dana nismo isti kakvi smo bili pre. Ne prija vam društvo prijatelja i ljudi. Najgora rečenica koju sam posle toga doživeo je "Imaš ćerku, moraš da živiš za nju". Ja i sada imam dvoje dece, samo su fizički razdvojeni. Trudim se da nadomestim ćerki sve što joj fali, ona je to najteže podnela. Sve te stvari koje je moj sin radi "Znam da je tebi žao, sin je sin, a ja sam samo ćerka". To me je jako pogodilo, te sam se trudio da nas sve ovo još više zbliži. Ja sam tu uz nju i guramo život dalje".

Na dvogodišnjicu pogibije smo se razveli

Kako je ispričao, sa suprugom se razišao neposredno nakon nesreće, podneti tragediju zajedno za njih nije bilo moguće, ali uprkos tome, uspevaju kao porodica:

"Posle te tragedije sam se razišao sa suprugom, svako na svoju stranu. Nismo mogli da funkcionišemo. Na dvogodišnjicu njihove pogibije, supruga i ja sedimo u sudnici i sudimo se. Ona je bila izuzetno vezana za njega, meni je nje najviše žao. Ono što je dirljiva stvar, ona bi uradila sve za njega. U kontaktu smo, ali od jedne vesele porodice, ja sam ostao sam. U njegovoj sobi stoji sve onako kako je on ostavio. Kacige koje su imali na glavi taj dan stoje jedne pored druge. Slikao sam ga taj dan kada je ležao u kući, njegovo lice jadno i izudarano. Kada listam slike, naiđem i na njih i tada počnem da se raspadam. Ustanem i otključam kuću da može da se uđe ako mi se nešto desi", zaključio je Majorski.

(Telegraf.rs/Kurir TV)