Hendikepiranog Ivana ubio je osumnjičeni Jovan (18) u dvorištu škole u Negotinu: Teška ispovest njegove sestre

Ivan Đorđević (29), mladić koji je bolovao od celebralne paralize ubijen je u novembru 2021. godine u dvorištu Osnovne škole „Branko Radičević“ u Negotinu i preminuo je od posledica zadobijenih udaraca u glavu koje mu je naneo osumnjičeni tinejdžer Jovan P. (18). Proces za ovaj slučaj i dalje traje i tim povodom s nama je kontaktirala sestra ubijenog, Tanja Pancijević koja u svojoj bolnoj ispovesti moli i apeluje na nadležne da se ovaj slučaj što pre okonča.

"Ovaj proces traje dosta dugo, tačnije 38 meseci. Dok predmet nije prebačen iz Negotina u Zaječar sudija u Negotinu prvo nije odobrio četvrto veštačenje, na sledećem ročištu je odobrio veštačenje u ustanovi gde je suprotna strana, okrivljeni zatražio. Na kraju se to četvrto veštačenje završilo, u decembru su trebali da dođu veštaci na ročištu u VJT Zaječar, nisu se pojavili. U januaru je bilo zakazano ročište gde se ponovo veštaci nisu pojavili a na njih se čeka. Zakazano je za 6. februar gde se sigurno opet neće pojaviti.

Preporučujemo

Bilo koja kazna mog brata neće vratiti, jer pravde na ovom svetu nema", kaže ona.

Navodi da je psihički sve neizdrživo i kaže da je velika nepravda na delu.

"Psihički je neizdrživo više. Svaki put na ročištima moram iznova da preživim sve. Sve vreme pokušavaju da terete mog brata da je napao okrivljenog, a okrivljeni nema nikakvu povredu. I da se ubica odbranio, samo ne znam od čega.

Mrtva usta ne govore, a oni pokušavaju da napišu nov scenario ubistva, iako su dokazi čisti. Postoji medicinska dokumentacija da je moj brat bolovao od celebralne paralize, da je imao tremor glave i oba dve ruke. Patkastog hoda...

Empatija, sažaljenje ili kajanje nisam videla za svih ovih 38 meseci. Kod njegove porodice takođe, ponašaju se prema meni kao da sam ja osoba koja je ubila člana njihove porodice. Ja u sudnici stojim sama.

Nemam oca, majku, baku, dedu. Oni su svi kao čopor tamo. Cela porodica. Krv sa njegovih ruku ne mogu da operu. Želim kraj ovog procesa", kaže Tanja sa bolom u glasu i nastavlja:

"A pravdu ne očekujem sa strane suda jer je on po zakonu mlađi punoletnik i ne može maksimalnu kaznu da dobije. U sudu niko nije naveo da je moj brat lice sa hendikepom, gde su prava takvih osoba.

Nadam se da ću živeti onoliko dugo da vidim kako bude stupila na snagu Božija pravda, jer od nje niko ne može da pobegne. Moj brat truli odavno, a pravde, presude nema još uvek. Ja sam brata sahranila kad sam bila u 7. mesecu trudnoće. Moj sin uskoro puni 3 godine, gledam ga kako raste kako je vreme brzo prošlo, a pravde za mog brata nema.

Moji roditelji su toliko uložili ljubav, trud, novac da moj brat prohoda. On je imao šansu da ima porodicu i živi, ubici se daju toliko šansi. A svako u životu treba da plaća za svoje greške kao što će jednog dana pred Boga platiti za grehe.

I to važi za sve nas".

(Telegraf.rs)