Kročili smo iza rešetaka Zabele i pružili ruku vrednim momcima: Majstori unosnog zanata čekaju svoju priliku

Para je kuljala iz jednog od dimnjaka, a tog prohladnog dana čekalo nas je mirisno iznenađenje - kročili smo u pekaru, tamo gde se proizvodi hleb.

Mladi pekar, koji nam se pohvalio da je postao tata, razvlačio je testo. Pravio je kiflice, ali, kaže, za burek je pravi maher.

Potom smo otišli do sledeće zgrade, pogona, gde smo sreli jednog varioca, duhovitog sagovornika koji je svom poslu toliko predan da se čini da sve konce drži u rukama dok nam sa osmehom poverenja otkriva pokoju tajnu zanata.

Oni svojim rukama hrane porodice već sada, a tek će radost stići i u njihov dom, kada im neko za to jednog dana bude dao priliku. Nema sumnje da će oni biti predani radnici i što je, najvažnije, sertifikovani su za svoje zanimanje.

Oni ustaju rano ujutro, počaste se prvom kafom, prozbore s cimerima koju reč, doručkuju i prionu na posao. Posle osam sati rada istuširaju se, predahnu u sobi, večeraju, pogledaju seriju i poslušaju vesti. Neki ne propuštaju ni trening. Kada im nedostaju najmiliji, mogu da se odluče i za razgovor Skajpom.

Znate već gde se nalazimo, piše u naslovu. Ali, zašto još o ovim ljudima razmišljate kroz tu jednu reč - zatvor?

Da, mi jesmo u zatvoru. Šetamo se "malim gradom" koji stražari motre s karaule i snimaju svaku "ulicu". To je kazneno-popravni zavod zatvorenog tipa u Zabeli. Za osuđenike nema prolaza kroz teška metalna vrata, osim kada im dođe neko u posetu. Oni su tu na izdržavanju kazne i uskraćena im je sloboda kretanja. Ali nije zaključana njihova ljudskost.

Cilj je da kada izađu budu bolji, organizovani ljudi, da znaju da raspolažu vremenom i prepoznaju važnost rada. Cilj je da budu očevi i muževi, prijatelji i lojalni radnici, a ne povratnici. Pa zato, tu stigmatizovanu reč o njima više nećemo da spomenemo.

Nije važno ni koliko su dugo na tom mestu, ni zbog čega. To je njihov teret, nose ga na duši, a kaznu izdržavaju po zakonu. Popustiće ta stega, a onda... Ako ne budemo sposobni da u razmišljanju o ovim našim

sugrađanima srušimo mentalne zidove Zabele, kada se vrata za njih fizički otvore, nećemo im učiniti dobro. Ni njima, ni njihovim porodicama, ali ni svima onima kojima su oni potrebni.

I nisu to samo porodični sentimenti, poziv na osećanja ili opraštanje. Ne... Ovi ljudi su, gledano bez trunke saosećanja, pragmatično potrebni privredi, jer sa sertifikatima i predanošću kojom su se latili posla na ovom mestu, nekome mogu da budu desna ruka. I taj neko ne mora da ih voli, ali dok god bude u njima video zidove Zabele i sebi će vezati ruke.

Ako vam treba neki opipljivi dokaz da ovo funkcioniše, zamislite samo miris hleba koji smo osetili kada smo kročili u pogon pekare u Zabeli. Taj isti hleb završava i na policama pekara u gradu. Ako budemo videli zidove Zabele kada u ruke uzmemo svežu, toplu veknu, onda ništa nema smisla.

"Svaki dan radim ovde. Počinjemo u pola sedam ujutro i radimo osam časova, a za to primamo i platu. Ja sam i 'napolju' radio pekarski posao, ali niko nije hteo da mi pokaže neke tehnike koje znaju majstori. A nema pekare bez dobrih majstora.

Imao sam obuku tri meseca, koja je podrazumevala i praktičnu i teorijsku nastavu. Obučavale su me moje kolege, instruktori, nije bilo teško. Sada sam majstor, pravim lisnato testo, burek, hleb. Ovde ima nas četiri majstora, a u pekari radi 23 ljudi', priča nam S. N. (36).

On je nedavno postao tata. Supruga ga je posećivala u Zabeli i tako se začeo jedan novi život. Život ide dalje, a sada je to dete glavna preokupacija našeg sagovornika.

"Voleo bih da mi neko da šansu da se zaposlim, jer radno iskustvo i sertifikat imam", kazao nam je.

Prošli smo pored stambene zgrade i krenuli u drugi deo kompleksa. Usput smo videli detalje koje ovde nismo očekivali - umetnički izlivena klupica sa kovanim kišobranom kraj crkve, saksije sa cvećem na svakom koraku. Svi oni koji ne mogu da izađu iz ovog dvorišta doprinose njegovom uređenju. A to nije samo četka i metla, jer mnogi su prave zanatlije, pa i umetnici. Mi smo se zaputili baš u bravarsku radionicu, gde smo sreli varioca D. A.

"Ovaj posao treba voleti. Težak je i odgovoran, ali dobro plaćen. Nigde ne sme da bude greške, svaki proizvod ide dalje, u ruke sledećeg majstora. Kada sam stigao odlučio sam da uradim nešto za sebe i svoju porodicu, da se specijalizujem za nešto dobro, plaćeno, a i ujak mi je bio varilac", priča naš sagovornik.

Obuka koju je prošao trajala je tri meseca i odnosi se na varenje CO2. U pitanju je, kaže naš sagovornik, plan i program koji se sprovodi uz stručan nadzor instruktora. Nigde u sertifikatu ne piše gde je zanat stečen.

Hala izgleda kao bilo koji proizvodni pogon u gradu. Treba znati samo da ovde niko ne radi po obavezi - od čoveka koji drži metlu do iskusnog varioca, svi oni su dobrovoljno, za svoje dobro pristali da aktivno provode dane u Zabeli.

Našeg varioca čeka malo duža pauza, pola sata-sat, jer posao nije lak. A onda, kaže, sledi odmor uz omiljenu TV seriju.

"Imamo TV u sobi. Ali, već u pola deset gasimo sve, ne zato što nas neko na to primorava, već jer nas čeka novi radni dan. Petkom je malo opuštenije", priča naš sagovornik.

Ispunjen dan znači radnu obavezu, ali i neku dodatnu aktivnost. Samo tako uspostavlja se obrazac jednog zdravog načina života, najpoželjnija promena koja se od ovih ljudi očekuje za dobro čitavog društva. Sportske aktivnosti su omiljene, naravno, pre svega teretana, fudbal, košarka, ali važno je istaći da se u Zabeli neguje i šah, kome je posvećena čitava jedna soba veličine učionice. Osim aktiviranja duha i tela, ovim ljudima posebno je zadovoljstvo kad imaju prilike da se takmiče. Vreme im ispunjavaju i razne sekcije - umetničke i duhovne, pevanje, specijalni programi grupne psihoterapije... Tu su i kulturni programi, na primer, posete glumaca i bioskopske projekcije.

U krugu Zavoda nalazi se i Crkva Svetog Petra i Pavla, a nedeljom i praznicima dolazi sveštenik, a osuđenici obeležavaju verske praznike bez obzira kojoj konfesiji pripadaju, pričešćuju se... Duhovnost je mnogima veoma važna i oni rado posećuju bogomolju i slušaju duhovne poruke.

Treba razumeti i koncept organizacije zavoda, a uz to i smisao svega ovoga što se osuđenicima pruža u cilju socijalizacije. U strogo zatvorenom delu primenjuju se posebne mere obezbeđenja. Mesto koje smo mi posetili bilo je zatvoreni deo. Nastoji se da se sva prava i potrebe osuđenika zadovolje, pa je njima ograničeno samo kretanje.

Obuke koje su naši sagovornici iz zatvorenog dela prošli su strogo formalne, u smislu da osuđenici dobijaju validan i koristan sertifikat, zahvaljujući kome mogu da nastave drugačiji život kada izdrže kaznu. Oko

80 njih godišnje prođe neku od obuka, ne samo za pekare i bravare, već i za razne druge profesije, poput frizera, šnajdera, konobara...

Postoji poluotvoreni i otvoreni deo zavoda, koji donose i nove mogućnosti privređivanja. Orkestar, restoran, hotel, zemljoradnja... Mnogo dobra koja koristi zavod za svoje zaposlene i za osuđenike stvaraju se upravo u njihovoj organizaciji. I ne ostaju samo tu, već se brojni proizvodi i prodaju.

Svako može da poseti vrhunski restoran "Preporod" u kome rade upravo osuđenici. Oni su konobari, magacioneri, kuvari, hotelijeri, muzičari... Ovaj deo zavoda otvoren je za sve, nema nikakve ograde ni kontrole. Dođete sa porodicom i lepo se provedete uz pristojne cene, slasnu hranu i, što je najvažnije, uz osećaj da je neko u sve to uložio svoju dobru volju da sutra bude bolji čovek.

Soba za boravak s decom

Kontakt s porodicom nije ublažavanje kazne. Uz poštovanje ograničene slobode kretanja porodični odnosi ne treba da se prekidaju, već, naprotiv, da se unapređuju. Uz podršku porodice život se lakše nastavlja po izlasku iz Zabele. Osim telefonskog razgovora i poseta, zavod omogućava i video pozive preko Skajpa. Na kraju, postoji i ona soba koja dozvoljava intimnije zbližavanje i, na kraju, proširenje porodice. A tu je i soba za one najlepše trenutke sa najmlađima - igraonica. Ovo je novitet u Zabeli i mesto koje treba da pomogne jačanju veza koje su svakom pojedincu najpotrebnije.

(Telegraf.rs)