Detalji nezapamćenog horora u školi u Zrenjaninu: Pronašli mladića obešenog o koš na igralištu

Strašno. Ja sam imala probleme i borila se, trazila pomoc i podrsku. I znate sta su mi ljudi uradili-odbacili me, etiketirali, ismevali,ogovarali.Uticalo mi je na budućnost. Ja sam se izvukla sama i sad kada sretnem te ljude, a ima ih previse gledaju me kao da sam duh.Iizdigla sam se. Pre toga sam bila drugima podrska. Nisu zeleli da se potrude. Najlakše je bilo da mi stave so na ranu. Ni dan danas ih to ne interesuje. Samo sad sam postala jaca od njih definitivno. I zasto? Zato sto vecina nisu dobro,plase se sebe. Malo je osvescenih i spremnih da pruze ruku, jer se vecina plasi sebe. Ja zaista smatram da zivimo u okruženju gde niko ne zeli i ne sme da cuje ako je neko u problemu. Takva osoba se odbaci i gubi kredibilitet. Tesko je izboriti se sa tim u ovom drustvu. Ali postoji sansa. I zašto ljudi pucaju. Jer su u losem okruženju. Slabi empatija, ljubav, razumevanje,ljudi su usmereni na materijalno,ne prica se o emociji, ako zaplaces previse si emotivan, itd.Tesko je izboriti se sa ozbiljnim problemima u takvom okruženju. Ne treba da krivimo drzavu. Treba sebe da pogledamo. Kakvi smo prema ljudima i da sebe ispravljamo. Da imamo razumevanje,dajemo podrsku drugima, da budemo ljubav. Ne da samo ocekujemo. Već da ucimo i mlade da vole. Sta je ljubav,prijateljstvo i oni ce onda ziveti ljubav. Ali vecina ne znaju prvo da vole i kako svoju decu da nauce sta je ljubav. Krenimo od sebe. TOLERANCIJE,RAZUMEVANJA, LJUBAVI,ZAGRLJAJA,NEZNOSTI, LJUBAZNOSTI,POSTOVANJA

Nažalost, pričaće se dan ili tri o tome, i pada u zaborav. Nikoga nije briga u ovoj državi. Prvo, ne postoji država jer ne postoje zakoni, odnosno, postoje samo na papiru, ali se ne poštuju. Tako smo ubijeni u pojam u školi ili na poslu; ubijeni smo u pojam kad uključimo TV da se malo opustimo, a tamo zna se već ko; ubijeni smo zbog nepravde na svakom ćošku, zagađenog vazduha, svega i svačega... Ljudi se i obraćaju za pomoć, ali ih niko ne ferma. Zašto? Zato što su ljudi koji su realni, koji su pesimistični, a ne lažno pozitivni "negativni, dosadni...". Odete kod lekare, vrate vas kući jer nemaju termin, a ustvari rade po privatnim klinikama i naplaćuju debelo. Zato mladi ljudi masovno umiru, izgube volju da žive, a kamoli da se leče... Nikakvu perspektivu nemamo, nadu, ništa. Eto, ja npr. imam 30 godina i ne znam šta ću sa sobom. Životarim. Radim, ali od plate ne mogu ni na odmor, niti da kupim stan ili renoviram kuću, samim tim ne mogu ni da obezbedim životni prostor za budućnost. Na poslu užasno, i para tek da platiš državi šta treba, i to je to... Užas i katastrofa. Žao mi roditelja, inače bih se i ja davno odselio odavde.

Nisam osoba koja uvek krivi nekoga i nesto ko zna jadan sta ga je mucilo...ali u nasoj druzavi samo i mozes da se ubijes...nasa drzava nas pravi depresivne od finansija do doktora...koliko puta sam rekla ubicu se i otisla kod psihologa ili psihijatra da bi mi rekli pisi dnevnik...sta da napisem unutra...onda sam shvatila ili ce biti stvarno tako ili cu se iseliti iz drzave...pogodite sta sam uradila... drzava ne pomaze nikome...i nikad ni nece dok drzave eu cim pomislis na samoubistvo rade sve sto je u njihovoj mogucnosti da ne uradite to...