Detalji nezapamćenog horora u školi u Zrenjaninu: Pronašli mladića obešenog o koš na igralištu
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
BS
Nažalost, pričaće se dan ili tri o tome, i pada u zaborav. Nikoga nije briga u ovoj državi. Prvo, ne postoji država jer ne postoje zakoni, odnosno, postoje samo na papiru, ali se ne poštuju. Tako smo ubijeni u pojam u školi ili na poslu; ubijeni smo u pojam kad uključimo TV da se malo opustimo, a tamo zna se već ko; ubijeni smo zbog nepravde na svakom ćošku, zagađenog vazduha, svega i svačega... Ljudi se i obraćaju za pomoć, ali ih niko ne ferma. Zašto? Zato što su ljudi koji su realni, koji su pesimistični, a ne lažno pozitivni "negativni, dosadni...". Odete kod lekare, vrate vas kući jer nemaju termin, a ustvari rade po privatnim klinikama i naplaćuju debelo. Zato mladi ljudi masovno umiru, izgube volju da žive, a kamoli da se leče... Nikakvu perspektivu nemamo, nadu, ništa. Eto, ja npr. imam 30 godina i ne znam šta ću sa sobom. Životarim. Radim, ali od plate ne mogu ni na odmor, niti da kupim stan ili renoviram kuću, samim tim ne mogu ni da obezbedim životni prostor za budućnost. Na poslu užasno, i para tek da platiš državi šta treba, i to je to... Užas i katastrofa. Žao mi roditelja, inače bih se i ja davno odselio odavde.
Sanja
Nisam osoba koja uvek krivi nekoga i nesto ko zna jadan sta ga je mucilo...ali u nasoj druzavi samo i mozes da se ubijes...nasa drzava nas pravi depresivne od finansija do doktora...koliko puta sam rekla ubicu se i otisla kod psihologa ili psihijatra da bi mi rekli pisi dnevnik...sta da napisem unutra...onda sam shvatila ili ce biti stvarno tako ili cu se iseliti iz drzave...pogodite sta sam uradila... drzava ne pomaze nikome...i nikad ni nece dok drzave eu cim pomislis na samoubistvo rade sve sto je u njihovoj mogucnosti da ne uradite to...
imaste
Ja mislim da svi koji se samoubiju su se već ispričali sa svima i svi su im zalupili vrata i pre nego su išta rekli...21.vek...a 22.vek šta će tek biti...ništa,naravno i službe će uredno i tada dobijati platu za ništa jer ne mogu ni sebi da samopomognu a ne samoubicama da spreče se samoubiju...ende...