Ne znam ko je ubio Zorana Đinđića, ali znam ko sigurno nije, Ekskluzivno: Veruović o atentatu i seriji Sablja

Milan Veruović, nekadašnji član obezbeđenja premijera Zorana Đinđića, otvorio je dušu za Telegraf.rs o seriji "Sablja", ali i poslednjim danima života premijera. Na osnovu svega njemu poznatog tvrdi da su "najmanje bila dva pucača", ali i otkriva zašto ima teoriju "trećeg metka".

Preporučujemo

• Da li ste gledali seriju "Sablja"?Koje je Vaše mišljenje o događajima koju se predstavljaju javnosti?

U nekim trenucima sam možda bio i pregrub prema samom tom filmskom ostvarenju. Zapravo, moram da ga posmatram iz dva ugla - kao filmsko ostvarenje, kao televizijsku seriju i kao događaj koji se zapravo desio. Tako bih ga i komentarisao. Ja želim da čestitam ljudima koji su dobili nagradu u Kanu za glumačko ostvarenje, ali što se tiče samog događaja u kome sam učestvovao, naravno, taj događaj opisan kroz tu seriju nije ni u kakvoj vezi sa zvaničnim i zaista onim događajima koji su se desili. Iz toga smatram da je ta serija, s obzirom na to da je prošao kratak vremenski period, a opet dosta dovoljan da možemo objektivno sve da sagledamo, izostavila da objektivno sagleda okolnosti i da možda napravi još veći i zanimljiviji taj dramski, filmski momenat, koji bi nam pažnju i dalje zadržavao na toj seriji, a ne bi nas ukopavao u tu jednu zvaničnu verziju događaja, po kojoj je doneta i presuda i, zapravo, u koju danas s pravom većina građana sumnja.

• Šta nije opisano na način na koji se dogodilo pre više od dve decenije?

Pa sumnje su u tome zato što sam proces se nije obuhvatio i nije istražio materijalne tragove dokaza i izjave svedoka. Odnosno, taj ključni događaj koji se dogodio nije opisan na onaj način kako se on dogodio. Dakle, sud je, iz nekog svog sebi poznatog razloga, pristupio tom događaju odbacujući ključne stvari. Zbog toga nije ni urađena rekonstrukcija događaja, nije mogla da se uradi. Odnosno nije se uradila, jer ako bi se uradila ta rekonstrukcija događaja, zvanična verzija događaja ne bi mogla da ostane ovakva kako ju je sud prikazao.

• Koje su vaše zamerke na seriju "Sablja"? Već je polovina serije prošla. Za šta možete da kažete: "To se tako nije dogodilo?"

Zamerke su u svemu, od početka do kraja. Mogu da se okrenem na poslednje dve epizode. Jedna govori o pobuni Jedinice za specijalne operacije, a druga govori o ubistvu u Meljaku, odnosno dva svedoka i okrivljena. Ni jedan, ni drugi slučaj nisu opisani i nisu predstavljeni zapravo onako kako je trebalo da budu predstavljeni.

Foto: Marko Jovanović

Pobuna, odnosno protest Jedinice za specijalne operacije, imala je neki prethodni motiv koji je bio tema i sudskog spora i tako dalje. Vođen je postupak u tom smislu, tako da ljudi koji su se bavili tim serijalom trebalo je da zađu malo dublje. Predstavljen je događaj onako kako je nekom odgovaralo da se taj događaj predstavi. Zapravo, svedočili smo da se ta pobuna i protest Jedinice za specijalne operacije dugo vremena nakon same presude i događaja koristila kao priča o tome da je to u stvari bio uvod u atentat na predsednika Vlade i da je to direktno usko povezano i tako dalje. Vodio se sudski postupak koji je Srđan Popović, zastupnik porodice Đinđić, pred sudom poveo u privatnom svojstvu. Dakle, on je tužio državi i tražio da se istraži taj protest. Taj sudski epilog je završen tako što sud je konstatovo da pobuna ili protest Jedinice za specijalne operacije nije u direktnoj vezi sa 12. martom i atentatom. Dakle, to je iskorisćeno kao jedan medijski pamflet iza koga se sakrilo nešto drugo, a u te detalje mi nismo mogli da uđemo, jer nam presuda i cela medijska medijska kampanja nije dozvolila da izađemo iz tog okvira i ovo je sada samo nastavak svega toga. Što se tiče ovog drugog dela, druge epizode koju sam gledao, rekao sam Vam da se odnosi na ubistvo dvojice glavnookrivljenih u Miljaku, u ovom predmetu. Ni oni nisu stradali tako kako je to prikazano.

• Vi ste to opisali u knjizi, na osnovu obdukcionog nalaza.

Tako je. To su moje konkretne zamerke. Svi oni koji su hteli i želeli da se bave tim događajem imali su prostora, a i mesta gde se informišu.

• Šta ste Vi otkrili, a šta je sada prikazano u seriji, što se tiče ubistva u Meljaku?

Ja nisam otkrio već pričam na osnovu dokaza. Sve ono što je pisalo u spisima, znači sve ono o čemu ja govorim i svedočim 21 godinu, to postoji u tom sudskom spisu. Dakle, od policijskog do sudskog spisa, jedan veliki predmet koji se odnosi na atentat na Zorana Đinića, to su saslušanja svedoka, istražni postupci, policijski postupci i tako dalje. Dakle, ja sam imao, kao oštećeni, pravo na uvid u ceo postupak i ja sam sve ono o čemu ja svedočim 21 godinu kao izvor informacija našao u tome. Dakle, ništa ja nisam insajderski išao i otkrivao. I s tim u vezi, hoću i želim još jednom da potvrdim i kažem da je i tužilaštvu i sudu i svima onima koji su učestvovali u tom sudskom postupku, apsolutno bilo dostupno ono što sam ja znao i njima je to bilo poznato. Iz kog razloga se sud nije osvrtao na to i nije istraživao i do kraja objašnjavao sva ta nerešena i neobjašnjena pitanja, sve te tragove i dokaze. Ja imam sumnju, ali ne mogu da tvrdim, niti da iznosim i upirem prstom u bilo koga. Jer, prosto, sud se čvrsto držao, a ja to kažem, postupka koji je bio napisan, imam utisak, jer kada vidimo što je sve prethodilo tom atentatu i šta sve nije urađeno, a moglo je da se uradi i učini da do atentata ne dođe, onda s pravom sumnjam da je taj atentat, zapravo, kao i presuda, kao i sve ono što nas je sačekalo nakon atentata, bilo organizovano pre atentata.

Foto: ERWIN ELSNER / AFP / Profimedia

Dakle, bilo je u planu tog atentata. Tako da je i Nata Mesarović, kada je donosila tu presudu, rekla: "Dobili smo presudu". Sad, da li je to lapsus koji ona imala ili nije, ali taj lapsus dosta govori o tome da taj sud, zaista, čini mi se, nije doneo odluku. On je dobio presudu. Dakle, u tom sudu je bilo veće sudija od četiri sudije. Bili su tužioci, bili su advokati. Kažem, rekonstrukcija događaja kao osnovna polazna tačka u svakom postupku nije obavljena, nije urađena. Izjave svedoka su zanemarene. Ta presuda je potpomognuta medijskom kampanjom koja je, paralelno sa sudskim procesom, vođena u javnosti, potpuno iskrivljene slike od onoga što je zaista se tamo iznosilo i govorilo, tako da su se mnogi ljudi začudili i bilo im je iznenađenje to što su, iako je suđenje bilo javno, u toku nekog istražnog postupka čuli i moj prvi intervju koji sam javno dao, da je na nas tog dana pucano tri puta.

• To niste samo izjavili, sedam svedoka je to reklo pod zakletvom.

Naravno. Svi svedoci koji su bili prisutni su izjavili isto to što i ja, i ne samo pred sudom, već i u istražnom postupku u policiji i tako dalje.

• Za nas laike, šta to znači? Da su bila dva pucača ili ne postoje dokazi za drugog pucača? Kako Vi na to gledate?

Ja apsolutno verujem da su postojala najmanje dva pucača.

• Rekli ste sami da ništa ne pričate kao laik, već čovek koji je bio prisutan, sve to gledao i sam bio žrtva svega toga. Da li mislite da je Zvezdan Jovanović ubio premijera?

Ja nemam razloga da verujem da on to izvršio, taj zločin. Nema razloga, zato što, prvo, on to svoje priznanje dato u istražnom postupku nije ponovio pred sudom, gde je imao mnogo veću slobodu nego što je to bilo u Centralnom zatvoru, u vanrednoj situaciji, gde su ga ispitivali pod ko zna kojim okolostima i na kakav način. Druga stvar, on taj događaj i u tom svom iskazu nije umeo da opiše onako kako se zaista taj događaj desio. Bitne su tu okolnosti da svedoci koji su prisustvovali tog dana u zgradi u Admirala Geprata, iz koje se, po zvaničnoj verziji događaja, navodi da je Zvezdan Jovanović pucao u premijera, nisu prepoznali Zvezdana Jovanovića, niti bilo koga od druge dvojice koji su, po zvaničnoj verziji događaja, bili sa njim u toj zgradi. Tih svedoka je troje. Materijalni tragovi i dokazi koji bi mogli da dovedu u vezu Zvezdana Jovanovića sa samim licem mesta izvršenja, nisu pokazali njegovo prisustvo na tom mestu. Tako da ja, zaista, kroz postupak i kroz ovo o čemu Vam pričam, kroz ono što je izvedeno na samom tom sudu, izražavam sumnju da je on uopšte tog dana bio tu i da je izvršio taj zločin.

• Vi ste neko ko je bio blizak sa Zoranom Đinđićem. On je znao da mu se priprema atentat, zašto nije uveo vanredno stanje?

Pa to je sad zanimljivo pitanje, zapravo to vanredno stanje. To vanredno stanje se njemu, kao vrući krompir, podmetalo upravo kada je Jedinica za specijalne operacije izašla u svoj protest. Tada je bilo dosta onih glasnogovornika, i ako vratite malo Jutjub i neke njegove izjave na tu temu, moći ćete i da čujete njega samog koji govori o tome da su mnogi od njega tražili i čudili se zašto sada on ne izvrši pritisak na Vojslava Koštunicu, da on izvede vojsku na ulicu i da oni na taj način rešavaju, po rečima Zorana Đinđića, sindikalni protest jedne jedinice jer je taj protest bio izazvan nesmotrenim i neadekvatnim pristupom hapšenja dvojice, one braće Banović, koji su izručeni istog dana Sudu za ratne zločine na Hagu. Za hapšenje to dvoje ljudi, zapravo, nije uopšte bilo operativne potrebe, da se na taj nivo podižu Jedinice za specijalne operacije, da one izvode to hapšenje. Čitav pritisak na tu jedinicu koji je već bio u vazduhu i o kom se govorilo, jeste bio da Haški tribunal traži nekim svojim pismom da se ispita stotinak ljudi iz Jedinice za specijalne operacije, tako da to je ono što sam Vam rekao i oko serije "Sablja". Dakle, bilo bi dobro da smo zaista istražili te motive. Oni su bili pod jednim pritiskom, s jedne strane da će biti isporučeni Haškom tribunalu, s druge strane direktno su upleteni u hapšenje ove dvojice ljudi koji su isporučeni Hagu.

To se sve dešava kada premijer Zoran Đinđić nije u Srbiji. On dolazi iz SAD, vraća se sa tog službenog puta i zatiče tu situaciju u kojoj su svi ostavili njemu na odlučivanje šta će se desiti sa tim. Kažem, mnogi su tada od njega zahtevali, tražili, predlagali da izvede vojsku na ulicu, ali to bi bio vruć krompir u njegovom krilu, jer to bi izazvalo vanredno stanje, to bi izazvalo onda i nove izbore, i Vladu, i tako dalje, što je možda i bio negde potencijalni cilj. I ja sada sve više duboko verujem da je i to vanredno stanje koje se desilo nakon njegovog ubistva bio jedan plan, plan reorganizacije unutar samog sistema i plan jedne kriminalne grupe da svoje zločine za koje treba da odgovara, premesti na nekog drugog, a s druge strane dobro uporište političkog establišmenta koji je bio dobro umešan u organizovani kriminal da sakriju svoje tragove i da se na takav način zaštite u vanrednom stanju i predstave situaciju potpuno drugačijom, da za taj pokušaj atentata okrive ili optuže nekog od svojih političkih protivnika. Dakle, Zoran Đinđić je u tom trenutku, to se zanimaruje, ali imao samo sedam odsto podrške. On nije imao kapaciteta da upravlja državom na način koji mu se danas pripisuje, kada mi kažemo zašto on nije nešto uradio.

• Da li je hapšenje braća Banović dovelo do loše saradnje, odnosno prekida saradnje između Đinđića i Legije?

Ne. Da vam kažem, odmah na početku, taj prekid te saradnje... Zapravo, kakve saradnje? Tu nije ni bila neka velika saradnja, kako se to i predstavlja, kako neki još hoće da kažu da je Zoran Đinđić maltene bio bliski prijatelj i drugar sa Legijom. Zoran Đinđić je poštovao odluku Legije da 5. oktobra prihvati volju naroda i da 5. oktobra ne dozvoli da se prolije srpska krv na ulicama. I to je zaista on poštovao i cenio. Međutim, odnos između njih je bio, naravno, onakav kakav je trebalo da bude odnos između jednog premijera i jednog oficira, policijskog oficira.

Foto: KOCA SULEJMANOVIC / AFP / Profimedia

Taj odnos između njih se, da kažem, rasklatio ili su se razdvojili u tom trenutku kada su Zoranu Đinđiću na sto stigli papiri te njegove bele knjige, odnosno knjige koje je trebalo sadrži, po njegovom nalogu, sve kriminalne grupe u Srbiji, gde je bilo jasno da je Milorad Legija blizak prijatelj sa sučinskim klanom ili zemunskim klanom kasnije, da su oni umešani u ozbiljne kriminalne radnje, tako da je samo po sebi to moralo da dovede do tog razilaženja.

• Kako komentarišete to što su se posle ubistva premijera, bukvalno nije prošlo pola sata, već u svim medijima pojavile poternice za članovima zemunskog klana? Zar je moguće da bukvalno za pola sata mi imamo sve informacije? A vi znate, s obzirom na to da ste dugo radili u policiji, koliko je potrebno da se pripreme operativna saznanja o nekome, da se raspiše poternica. Šta to može da znači?

Upravo sam o tome maločas govorio, kada sam rekao da se organizacija samog izvršenja ubistva, samog atentata, dobro planirala. Znači, i uvod u atentat, i sam atentat, i onda i sve ono što je sledilo nakon atentata. Dakle, sve je to jedna dobro organizovan i unapred isplaniran, izrežiran događaj i ovo što me Vi sada pitate, to je dokaz o tome da zapravo, ako ste vi pola sata nakon atentata znali ko je izvršio atentat, imali sve spremno i sat vremena nakon toga reagovali i tu organizovanu grupu stavili pod kontrolu policije, odnosno neke pobili, druge pohapsili i tako dalje, vi ste to onda mogli da uradite i pre toga. Međutim, tu nije postojala volja da se taj atentat spreči. Taj atentat je izvršen delom i unutra, opstrukcijom sistema u kom smo mi živeli. Znači, kamere na zgradi Vlade nije mogao da dođe da ugasi Dušan Spasović.

• Svi znamo da je Danilo Koprivica na suđenju rekao da je postojala loša komunikacija između članova obezbeđenja. Da li nešto znate o tome?

To je ta jedna floskula koja se neprekidno pojavljuje, a koju sada primećujem negde i u ovom serijalu "Sablja". Dakle, gradska policija sve vreme pokušava da svoju odgovornost prebaci na, recimo, republičku. A sada obezbeđenje zgrade sve vreme pokušava da svoju odgovornost prebaci na lično obezbeđenje, odnosno na pratnju, a službe obezbednosti ne funkcionišu na taj način. Dakle, mi funkcionišemo strikno po zakonu i pravilima i planovima koji postoje napisani i strikno je prikazano i pokazano svakom šta je čiji posao. Tako da je to samo služilo kao, kažem, floskula jedna koja je trebalo da objasni, relaksira celu tu situaciju, zapravo da samom Zoranu Đinđiću stavi na teret to što je stradao.

• Svedoci smo toga da sve češće čujemo da ljudi kažu da je Zoran zaslužio smrt. To je jedna česta izjava. Vi ste neko ko ga je dobro poznavao. Da li zaista mislite da je tako? Šta se krije iza takve izjave?

Meni je, naravno, jako teško kada čujem takve izjave. Ali, ja onda pogledam ko je te izjave dao i ko su ljudi koji stoji za takvih izjava i, zapravo, onda ih i ne prihvatam. Na mene ne ostavljaju nikakav utisak. Ja bi i dalje voleo da se mi suočimo sa nekim činjenicama i da Zorana Đinđića zaista sagledamo onako kakav je on bio i šta je on radio i kako je on politiku vodio.

• Kako biste ga Vi opisali u dve rečenice?

On je bio jedan patriota demokratskog opredeljenja, koji zapravo svoj patriotizam nije zidao na mržnji prema drugima, niti je svojim patriotizmom nametao neke probleme u okruženju. Dakle, on je bio jedan realan čovek koji se realistički odnosio i prema sebi i prema politici koju vodi. U svakom slučaju za mene je bio veliki patota.

• Kome je on verovao?

Verovao je svom cilju. To pitanje isto često dobijam i razmišljam kako da odgovorim na njega. Podršku je imao od svoje porodice

• Ipak vodite jednu politiku, treba da imate podršku političkih kolega. Da li je on imao nekoga u koga je imao poverenja?

Ako se prisetimo, on je podršku za sve svoje planove i odluke koje je donosio za svog života, imao u Demokratskoj opoziciji Srbije, u DOS-u, što je 17 političkih organizacija koje su bile potpuno različite. Dakle, za njegovog života, on je tu podršku, deklarativno, imao.

• Lepo ste rekli, za vreme njegovog života. Šta je bilo posle njegove smrti? Ko je nastavio?

Niko. Svedoci smo toga da je ta politika, za koju su svi oni stajali, jednom okrenuta za 180 stepeni i oni su otišli u potpuno suprotnom pravcu od onog pravca u koji su verovali, dok je Zoran pokojni bio živ.

• Što to znači? Da mu nisu bili istiniti saradnici?

To znači da je možda i motiv njegovog stradanja bio u toj političkoj odluci i takvim političkim namerama. To bi trebalo pitati te njegove političke saradnike. Možda je strah od toga što se desilo njemu njih ubedio da treba da prihvate neki drugi put, da izmene tu politiku koju su zajedno kreirali.

• Da li možete kažete ko Vas je lično, Vas kao nekog ko je dobro sarađivao sa Zoranom Đinđićem, pod znacima navoda, izneverio iz njegovog političkog okruženja?

Pa apsolutno njegovo najbliže okruženje, ljudi s kojima sam ja najviše i sarađivao, taj neposredni krug ljudi, ja sam ih imenovao, ne bih želeo više da ih pominjem, ali to je jasno već danas. To su politički profiteri tog stradanja Zorana Đinđića, oni su kasnije je formirali svoje političke organizacije, oni su držali politički kišobran istini o 12. martu, oni su okupili i sakupili sve ono što je moglo nešto da vredi i znači, a u tom trenutku obmanuli ih i doveli u tu jednu političku organizaciju.

Oni koji su bili najbliži, zapravo, tako su predstavljeni jer jedno vreme su zaista bili bliski, ali su eto, sticajem okolnosti, nakon Zoronove smrti okrenuli se na drugu stranu i mnogi detalji koji nisu ispitani u sudskom postupku su ostavili otvorena pitanja upravo nad njima. Jer ako se setite te poternice i cele te priče 12. marta, zapravo nije o tome nije odlučio tužilac i policija. Ta poternica, je dočekala tadašnjeg ministra pravde Batića i ministra policije Mihajlovića na RTS-u u četiri popodne, gde su oni bili izbunjeni ko je sad dao na RTS da se objavi nešto o čemu oni nisu ni obavešteni, niti su znali. To se radio iz biroa za komunikacije Vlade Srbije.

• Da li je Zoran Đinđić znao da će da bude žrtva atentata?

Da, sumnjam da je znao. Prosto, onda se postavlja pitanje, ako je znao zašto je tog dana otišao na posao.

• Ja ne mislim da je on znao da će tog dana biti žrtva.

Pa ne, svakako da je ta bezbednost bila ugrožena i da je on o tome javno i govorio. To nikakva tajna nije. On je to govorio i svojim prijateljima u međunarodnoj zajednici i postoji dosta iskaza ljudi koji su o tome kasnije svedočili i pričali na tu temu. Dakle, njemu nije bilo nepoznato to da je on tim svojim pomeranjem političkih vidika, ugrozio, zapravo, ne da kažem životno, tu neku svoju poziciju i podršku koju je do tada uživao. Atmosfera u kojoj smo mi živeli bila je takva i dugo je trajala, tako da smo mi prosto prepušteni sami sebi u tom trenutku.

• Da li ste se plašili toga?

Pa nisam ja imao vremena ni da razmišljam, ni da se plašim. Prosto, događaj je stizao događaj, smatrali smo da će biti više vremena, više mogućnosti, da će se izgurati taj Zakon o zaštićenom svedoku i specijalnom tužiocu, da će se organizovani kriminal staviti pod kontrolu države. To je sve bio plan, ali naravno, od tog plana nije bilo ništa do njegove smrti.

• Da li možemo da kažemo ko je znao, a ko nije zaštitio premijera od atentata?

Možemo da kažemo da u prvom redu moramo ispitati odgovornost svih bezbednosnih struktura, počev od mene, pa do samog vrha Službe bezbednosti, jer ono što Vam sad ponavljam i ono što je Koprivica, kao načelnik Jedinice za obezbeđenje objekat...

• Je l' on tad dao neke dokaze za to što je izjavio?

Štaviše, on je i saslušan pred sudom i tada je bilo saslušanje na okolnosti gašenja video nadzora izpred zgrade Vlade jer bi taj video nadzor izpred zgrade Vlade definitivno dao odgovor na pitanje kako i odakle je pogođen premijer Zoran Đinđić, znači njegove stajne tačke, s obzirom na to da mi nismo radili rekonstrukciju događaja po materijalnim tragovima i po njegovim i mojim povredama na telu.

Dakle, ta slika i to bi bilo jako značajno za ceo sudski postupak. On je slagao sud, rekavši da je naredbu da se kamere, video nadzor, ugasi ispred zgrade Vlade njemu dao generalni sekretar Maja Vasić. Onda je Maja Vasić pozvana na sud i bilo je suočenje u kom je Maja Vasić, kao generalni sekretar Vlade, rekla da ona nema nikakve ingerencije nad tim i da nije ni bila obaveštena o tome, kao što je tačno, da su kamere bile osnesposobljene. Dakle, on je bio potpukovnik policije. On je bio šef obezbeđenja tog objekta. Njegova direktna odgovornost jeste bezbednost premijera u zgradi Vlade dok on boravi na svom poslu.

• Da li možete da mi kažete nešto o čuvenom susretu, tako ga nazivamo mi novinari, između Đinđića i Legije uoči 5. oktobra?

Mogu, da. Prisustvovao sam tome.

• Zašto ga nazivamo čuveni? To nije bio jedini njihov susret. Zašto je u medijima to predstavljeno kao čuveni susret?

Pa, bio je važan.

• U kom smislu?

Bio je važan u tom smislu jer narod je izašao na ulicu 5. oktobra. Bilo je apsolutno jasno da nećemo prihvatiti bilo kakvo nametanje izborne krađe, drugog kruga i tako dalje. Narod iz cele Srbije je bio u Beogradu, bilo je preko 100, 200 hiljada ljudi, ne znam više ni koliko je bilo. I sve je bilo jasno, samo je bila nedoumica kako će da odreaguje to blisko okruženje specijalnih jedinica koje su bile oko Miloševića. I tada je, ne znam ko, organizovao taj sastanak, ali ja sam tom sastanku prisustvovao, vozio sam premijera na taj sastanak.

• Da li Vam je nešto rekao dok ste tamo išli?

Pa da, tada mi je Zoran zapravo rekao da on je policajac, da on radi za državu, da ne radi ni za jednu vlast, ni za njegovu, ni za prethodnu, ni za ijednu buduću, da treba da se prihvati volja naroda i da nema razloga da se proliva srpska krv, da dođe do građanskog rata između ljudi na ulicama i da su oni ti koji to mogu da mogu da spreče.

Tada smo imali 5. oktobra jedno podmetanje. Zapravo, policijska stanica u Majke Jevrosime, koja je inače bila magacin, prostor, u kome se skladištila municija policije koja je bila evakuisana sa Kosova. Za to mi nismo imali informaciju, niti smo mi iz opozicije tada to mogli da znamo. To je bilo namešteno tako da se uđe u tu policijsku stanicu. To je jedina policijska stanica u koju su upali demonstranti.

• Znači da su bili obavešteni o tome.

Tako da ih je neko odveo tamo, tako da je to bio postupak. A zbog čega? Upravo zbog tog oružja koje je stajalo unutra. Zbog toga što je to oružje Miloševiću bilo potrebno u rukama demonstranata kako bi on imao opravdanje da se zaista pozove na vanredno stanje, da pozove vojsku i da napravi krvoproliće. Tako da je taj kontakt sa Legijom i Specialnom jedinicom tada puno doprineo smirivanju tenzija i prihvatanju realnosti.

• Šta očekujete od naredne dve epizode?

Pa da nastavi u ovom kontekstu kako je bilo i do sada. Ne očekujem, praktično, ništa. Mislim da i ljudi koji gledaju tu seriju moraju da to podele na dve strane. Onu stranu u kojoj razmišljaju o atentatu i onu sumnju koju imaju u sebi tim povodom. Ne mogu odgovore na ta pitanja da traže u toj seriji, jer ta serija to sigurno neće dati.

• Zbog čega je ona tako gledana?

Pa gledana je upravo zbog ovog što Vam kažem, zato što većina ljudi danas u Srbiji živi u nedomici šta se desilo 12. marta.

• Da li se zna motiv ubistva premijera?

Nažalost, mi ga ne znamo. Sud se time nije bavio.

• Sud se nije bavio ni time ko je naredio, odnosno ko je bio nalogodavac ubistva.

Pa to je još jedna nebuloza koja je ostala progutana, a tera nas na to razmišljanje. Jer, prosto, ako imate izvršioce, celu kriminalnu grupu, kao po zvaničoj verziji događaja, koja je izvršila ceo taj događaj, ja onda ne mogu sam sebi logikom stvari da objasnim gde je izostao odgovor na pitanje ko je njima dao nalog za tako nešto, šta je bio njihov plan posle toga i ko je bio inspirator toga. Dakle, jasna je stvar, definitivno, i po logici stvari, a i po sudskoj presudi, ako zađete u te detalje, da sve ovo što je izneto u zvaničnoj verziji događaja ne odgovara 12. martu i događaju kako se zaista odvija.

• Da li sada, nakon 21 godine, Vi možete da kažete ko je ubio premijera? Na osnovu dokaza...

Ja mogu glasno da kažem ko nije i to glasno govorim već 21 godinu. Ja Vam tvrdim da to nisu izvršili ovi ljudi kojima je presuđeno i koji su zvaničnom presudom nama predstavljeni kao atentatori na predsednika Vlade. I to se sada ponovno vraćam, da se ne ponavljam. To tvrdim na osnovu dokumenata u koje sam imao uvid, suđenja kome sam prisustvovao, dokaza koji su tamo izvedeni na osnovu mojih rana, njegovih rana, na osnovu ličnog svog svedočenja i tako dalje.

Foto: KOCA SULEJMANOVIC / AFP / Profimedia

• Kako je izgledao taj 12. mart? Jeste Vi nešto osećali? Bili ste jako bliski sa njim.

Pa ne, pa izgledao je kao i svaki drugi dan. To je užasno kada kažem. To sam već sto puta ponovio, ali kada me ljudi to pitaju... To se jako brzo desilo. To se desilo u dva minuta. Mi smo izašli iz kola, pucano je u premijera, pogođen sam ja, pucano je još jednom u zid zgrade pored nas i to je to. Ja nikog nisam video.

• Čega se Vi sećate?

Pa svega toga, svega toga.

• Jeste li videli trenutak kada pada?

Ne. Sam trenutak pogotka premijera nisam video jer sam bio okrenut.

• A zašto je pucano na Vas?

Pa to je isto jedno pitanje na koje nismo dobili odgovor. To je jedno pitanje koje duboko unosi sumnju.

• Jer meta je apsolutno bio premijer...

Ako je tog dana planska meta bio predsednik Vlade Zoran Đinđić, onda se postavlja ozbiljno pitanje zbog čega je pucano u mene.

• Jesu li mislili da nešto znate o njegovom životu?

Pa ne. Ovo što znam, ništa ja s tim nisam mogao da uradim protiv onoga što su oni koji su to planirali uradili. Tako da nisam ja bio ni bezbednosna, ni politička figura u tom trenutku, koja je bila smetnja za bilo šta i bilo kome.

• Ali na Vas nije pucano da bi Vas neko ranio, već da bi Vam oduzeli život.

E, sad, i to isto ne možemo da tvrdimo. Mislim, to su sad sve spekulacije. Prosto i jednostavno je pitanje zbog čega je pucano na mene, ako je prvim pogotkom već meta srušena i Zoran Đinđić rešen.

• Jeste li Vi bili svesni da ste primljeni u bolnicu?

Apsolutno sam bio svestan svakog trenutka od trenutka mog ranjavanja do operacione sale. Ja sam to detaljno opisao i u sudu i u istrazi.

• Kada ste saznali da je Zoran Đinđić mrtav?

Pa saznao sam odmah, desetak minuta nakon samog izvršenja atentata, jer smo ležali jedan pored drugog u prijemnom odeljenju Urgentnog centra, tako da on je bio pored mene na stolici i ja sam sedeo pored njega. On je bio bez svesti, bez znakova života. Tako da sam ja od tog trenutka znao da je on pokojni i da je nastradao.

(Telegraf.rs)