Ispovest Beograđanke: Ja sam žrtva serijskog silovatelja sa Mostarske petlje

Snažnim udarcem čovek sa kapuljačom preko očiju prikovao me za zid stepeništa na Mostarskoj petlji pre četrnaest godina, tačno deset minuta posle ponoći.

Sećam se vremena jasno kao i tog lica za koje sam mislila da ga u životu više neću videti. Prevarila sam se. Viši sud u Beogradu osudio je bivšeg vojnog policajca Dejana Gojkovića na 18 godina zatvora, da bi presuda bila preinačena na 12. Silovao je tri žene, a pokušao da siluje najmanje duplo toliko. Ja sam bila jedna od njih.

Preporučujemo

Ledeni vetar te noći rezao je iznad Mostarske petlje. Bila je zima 2010. Imala sam dvadeset godina. Izašla sam iz poslednje dnevne “sedamnaestice” i oborila pogled pred košavom.

Silazila sam niz stepenice petlje kada sam primetila krupnog muškarca kako mi ide u susret. Umesto da se mimoiđemo, stao je i gurnuo me uza zid. Um je čudna stvar. Umesto da vrištim, prvo sam pomislila - ma, ovo je neka greška. Šok je prerastao u strah, strah u nemoć, a kada sam osetila da me dodiruje – nemoć u bes.

Nisam vrištala. Nije bilo nikoga okolo. Mogla sam da vidim kuću, ali znala sam da ni otac ni brat ne mogu da me čuju. Nastavio je da navaljuje. Odgurnula sam ga, a on me jednom rukom fiksirao uz beton. Poigravao se. Opsovala sam ga. Došlo je kao instinkt, ali smanjivalo je jeziv osećaj slabosti koji sam osećala. Izvadio je nož. Dok mi je krv bubnjala u ušima čula sam da nešto u blizini tutnji. Kao čudo, dvadesetak metara od nas stao je tramvaj. Čim su putnici počeli da izlaze stisak na mojoj mišici je popustio. Manijak je otišao. Volela bih da vam kažem da je otrčao u strahu, ali to prosto nije tačno. Jednostavno je vratio nož pod jaknu i odšetao.

Ne sećam se kako sam stigla kući. Sećam se samo da sam, onako mlada, ispričala bratu i zamolila ga: „Nemoj da kažeš tati“. Nisam silovana, racionalizovala sam, nema svrhe da nekoga bliskog sekiram. A trebalo je. Jer napao je ponovo. I ponovo...

Foto: MUP Srbije

Dan kada sam ga ponovo videla

Odrastanje u senci Mostarske petlje te brzo navikne na oprez. To je jedna od crnih tačaka Beograda sa najviše napada, džeparenja, sumnjivih ljudi po mračnim parkinzima. Devojke iz mog kraja znaju da se noću ne nose slušalice u ušima, znaju koje rute se posle mraka izbegavaju. Paradu straha koju je Gojković priredio oko Gazele pune tri godine niko nije mogao da zaustavi. Svako malo stizala je priča o presretnutoj ženi, nečijoj sestri ili majci. Ja sam imala sreće, verovatno sam bila jedna od prvih napadnutih. Kako ga niko nije hvatao postajao je sve hrabriji.  Uskoro su počele da stižu vesti o silovanjima. U sećanju mi je ostao njegov tup pogled, kao i bela jakna sa kapuljačom koju je te večeri nosio. Uskoro sam insistirala da brat i drugovi prestanu da me svuda prate kao dete, nisam htela da dozvolim sebi da oko sopstvene kuće živim u parališućem strahu. Njegovo lice mi se uprkos vremenu urezalo u sećanje.

Oko dve godine kasnije kolega iz hronike i ja dežurali smo u redakciji kada smo čuli da „jure manijaka na Mostarskoj petlji“. Tada sam mu ispričala. Ispostavilo se da je napasnika bilo više. Pored Gojkovića, žene je na gotovo identičan način na istom mestu napadao i Aleksandar Vlajić koji nije silovao, već "samo" dodirivao devojke.

Ipak, nije bilo dileme. Lice koje sam želela da zaboravim gledalo je u mene, razvučeno preko celog monitora.

„On?“, pitao me kolega. Klimnula sam glavom. Ja sam prijateljica, ćerka i sestra. Te noći sam bila šablon.

Napadao je žene od 14 pa do 40 godina na tom istom stepeništu. Najmanje tri je silovao. Ne želim da razmišljam o tome šta bi se dogodilo da taj tramvaj nije stao baš u tom trenutku, da sam tako mlada dobila psihički ožiljak koji nikada ne bi zaraastao.

Žena koja mu je došla glave

Ako se nečega sećam jasno posle tolikih godina to je bes. Bes jer me strah da odem da bacim đubre u pet popodne jer je zima i pao je mrak. Strah jer mi je tadašnji momak za Novu godinu poklonio "skakavac" za svaki slučaj. Strah jer sam bila svesna da taj nož slabašnoj devojci ne znači ništa. Strah jer i dan danas ne smem da potpišem ovaj tekst iz bojazni da će manijak koji je ranije pušten na slobodu napasti mene ili jednog dana moje dete. Zato sam dopustila sebi malo radosti jer mu je glave na kraju došla žena.

Inspektorka Trećeg odeljenja beogradske policije Biljana Petrov smenjivala se sa koleginicama, šetale su prolazima Mostarske petlje i čekale da ih napadne, kao živi mamci.

- Te noći nijedna od nas nije bila mamac. Čekali smo ga satima, a pogled nismo sklanjali s tog jezivog stepeništa. Kad sam ga ugledala, zaboravila sam na hladnoću, sneg i promrzle noge, već samo da ne smem da ga pustim da pobegne - ispričala je za ranije za medije inspektorka Petrov. Objasnila je da napadi nisu bili konstantni, zbog čega im je u prvi mah bilo teško da prepoznaju da se radi o serijskom silovatelju. Bili su svesni da hapšenje moraju da isplaniraju detaljno, a da mu lisice moraju biti stavljene iz prvog puta, u suprotnom bi znao da ga policija traži.

- Trebalo je da mi žene sa odeljenja poslužimo kao mamac, ali su nam planove promenili sneg i jak vetar. Rasporedili smo se i satima nemo posmatrali to stepenište - opisivala je tu noć inspektorka Petrov. Znali su policajci da Gojković najpre protrči pored svojih žrtava, a onda ih sačeka na odmorištu stepeništa koje vode ka stanici na Gazeli.

- Iznenada je protrčao i zaustavio se na odmorištu. Instinktivno sam znala: To je on! Potrčala sam preko kolovoza Gazele preskakala sam automobile i bežala od kamiona koji su mogli da me pregaze. Za mnom su išli koleginica i kolega. Stigli smo ga na tramvajskoj stanici. Nisam osećala strah, samo želju da ga uhvatim - ispričala je Petrov.

"Šta vam je, ja sam policajac"

Kada su ga inspektori opkolili više nije mogao da umakne. Prve reči su mu bile da je vojni policajac i da ne razume o čemu se radi. Nakon hapšenja je ipak priznao svoja zlodela.

- Napao sam 15 žena, nisam sve silovao, neke su uspele da pobegnu. Napadao sam ih s leđa, stavljao sam im nož pod grlo- ispričao je posle hapšenja Gojković.

Ne znam koji je bio moj broj. Da li sam bila prva, treća ili osma koju je napao. Znam samo da je taj čovek, vojni policajac, otac dvoje dece i silovatelj godinama bio među nama i da će to uskoro biti ponovo.

On je inicijalno osuđen na 18 godina, pa su odlučili da mu je to mnogo i presuda je preinačena na 12 godina, tobože kazna je bila prekomerna. Svih ovih godina kasnije sama ideja da ću ga sresti na ulici dovoljna je da mi utrne vilica. Nema govora o tome da je kazna za čoveka koji je naneo drugima toliko zla trebalo da bude smanjena. On će uskoro ponovo izaći i verovatno napasti ponovo. Godine koje su prošle samo me čine svesnijom koliko me taj događaj promenio, a kolike živote je tek uništio. Smanjene godine kazne su opasnost i uvreda. Žrtve su osuđene da se okreću preko ramena ceo život.

(Telegraf.rs)