Taj zvuk nastavio je da se čuje, bilo je jezivo, usledio je vrisak... Ranjena nastavnica istorije opisala zlo

Suđenje Vladimiru i Miljani Kecmanović, roditeljima dečaka koji je pucao u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" po tužbi nastavnice istorije Tatjane Stevanović počelo je danas u Višem sudu u Beogradu. Prethodno je u junu održano pripremno ročište. Na današnjem ročištu Stevanović je ispričala kako je izgledao po mnoge kobni 3. maj.

Iako je na pripremnom ročištu rekao da je Stevanovič tražila isključenje javnosti, punomoćnik Stefan Radivojević danas je rekao da ostavlja sudu da oceni da li je potrebno isključenje javnosti, a odluka suda bila je da ročište bude otvoreno za javnost.

Punomoćnica bralnog para Kecmanović Marina Ivelja predložila je prekid parničnog postupka jer su Kecmanovići, između ostalog, tuženi zbog zanemarivanja i zapuštanja deteta koje je dovelo do kobnog ishoda i istakla da je podignuta optužnica upravo za to krivično delo u krivičnom postupku, te je zatražila da se sačeka ishod krivilnog postupka.

Punomoćnik oštećene istakao je da je građansko-pravna odgovornost mnogo šira od krivično-pravne odgovornosti i usprotivio se Iveljinom predlogu. Sud je predlog za prekid postupka odbio.

Pogođena pre nego što je stigla da se okrene

Stevanović je rekla da je 3. maj počeo kao i svaki drugi dan, da je veliki deo dece došao u školu zbog slikanja, "čak i oni koji nisu dugo dolazili". Započela je čas istorije kada je čula zvuk pucnjave u školi.

- Mislila sam da nestašni osmaci bacaju petarde. Druga misao mi je bila da je Dragan tu, da će on da reši šta god da je u pitanju. Taj zvuk nastavio je da se čuje. Bilo je jezivo. U jednom trenutku svi smo bili ukočeni, kao hipnotisani. Ništa se nije čulo, a onda se u hodniku začuo vrisak - ispričala je.

U momentu kada je pomislila da zvuk koji je čula možda ipak nisu petarde, vrata su se naglo otvorila. Nije stigla ni da se okrene, već je bila pogođena u stomak i pala je.

- Čula sam pucnjavu u učionici, ali sam bila na podu. Mislila sam da nisam gubila svest, ali kasnije sam shvatila da jesam. Probudila sam se, ruke su mi bile krvave. Pored mene je ležao dečak, bio je bled kao krpa, nepokretan. Jedno dete došlo je do mene da se sakrije, prigrlila sam ga. Zavladao je muk, a onda je došao nastavnik geografije, pitao je šta se desilo, a jedno dete je odgovorilo da je K. K. pucao - dodala je.

Istakla je da "nije mogla da shvati da je to moguće". Sve je izgledalo kao da je trajalo jako dugo, a kasnije je čula da su to bila samo dva minuta. Policija je pristigla u učionicu, opipavali su joj puls. Tada je, kako je rekla, "shvatila da nije dobro".

Pogođena više puta

Kako je opisala, jedan metak pogodio ju je u stomak sa leve strane, a falio je samo jedan milimetar da pogodi stomačnu arteriju. Zaustavio se u kuku sa desne strane.

- Nije mi funkcionisala leva noga, oštećen je nerv. Lekari su izvadili metak, ali nisu znali da li odmah da operišu kuk. Sada je u redu, ali rekli su da će taj kuk brže da propada. Na obe ruke sam imala imala prostrelne rane. U podlaktici desne ruke imam pločicu, lekari su rekli da je kost bila kao kaša. U levoj ruci su mi pokidani nervi, ne osećam šaku - ispričala je Stevanović.

Nastavnica istorije ispričala je da je osam meseci provela u bolnici, a da je šest meseci bila nepokretna. Istakla je i da, zbog oštećenja nerava ne oseća levu nogu ispod kolena.

- Bilo je pet odsto šanse da se nerv vrati u funkciju. Imala sam sreće da je uspelo zahvaljujući terapiji, porodici i mojoj želji za oporavkom. Mesec ili dva bila sam bez funkcije ruku - dodala je.

"Plaše me stvari koje nikad nisu"

Stevanović je ispričala da na početku nije osećala strah jer nije shvatala šta se dogodilo. Kada je pogođena izgubila je vazduh i pala je, bila je u šoku, nije mogla da pojmi šta se dogodilo. Strah se razvio kasnije.

- U bolnici nisu hteli da mi kažu koje su razmere svega. Znala sam da je Dragan ubijen, a onda su mi polako govorili imena jednog po jednog deteta. Par dana posle operacije sam primetila da tomen. U stomaku je istala neka tečnost, morala sam na novu operaciju. Tada sam osećala strah. Za jednu noć može sve da se promeni - rekla je nastavnica istorije.

Digo je osećala fizičku bol, ali je to rešavala lekovima. Ima ožiljke po rukama, duž grudnog koša i stomaka. Nesigurna je u hofu zbog toga što ne oseća levu nogu.

- Osećam strah svaki dan. Trgnem se na vatromet, na iznenadne situacije, kada vidim oružje na filmu. Sve me uznemirava, čak i oni što nikada nije - dodala je.

Ona je istakla i da je K. K. bio dete za primer, uzoran i dobar učenik i da nije bilo potrebe da zove njegove roditelje, te da ih nije ni poznavala.

(Telegraf.rs)