Najkrvaviji datum u Srbiji, 27. jul: Na današnji dan ubijeno je 16 ljudi u 2 masakra, među njima i dvoje dece

Na današnji dan u Srbiji dogodila su se dva masakra, dva masovna ubistva, u Leskovcu i Jabukovcu, po kojima će 27. jul zauvek biti upamćen kao "krvavi" datum.

Dragan Čedić, tada 32-godišnji "žestoki momak" iz Leskovca 2002. godine hicima iz automatske puške ubio je 7 osoba, a ranio četiri. Pet godina kasnije, Nikola Radosaljević ubio je 9 osoba u Jabukovcu, a dvoje ranio.

Preporučujemo

Masakr u Leskovcu

Čedić je u krvavi pohod u Leskovcu krenuo razočaran u bivšu suprugu, koja ga je godinu dana ranije ostavila, a zatim podnela zahtev za razvod. Za samo 25 minuta, od 23.55 do 00.20 sati, Čedić je na tri lokacije ubio suprugu Biljanu (28), njene dve sestre Jelenu Zdravković (25) i Ivanu Kalčić (30), njenu tetku Biserku Ristić (48). Usmrtio je i Nenada Lukića (30), Jelenu Zlatković (29) i Bobana Zdravkovića (24), a teško ranio Slavoljuba Kržalića, Maju Bojković, Blagoja Ristića (51) i njegovog sina Đorđa Ristića (16).

Naoružan automatskom puškom kalibra 7,62 Čedić je posle zločina pobegao belim "vartburgom". Policija, koja je iste noći krenula u potragu za njim, ubrzo je našla vozilo, ali Čediću nije bilo traga. Tek 40 dana kasnije, u šipražju u selu Donja Jajina, nađeno je Čedićevo telo, a obdukcijom je utvrđeno da je izvršio samoubistvo.

Podsetimo, u vreme ubistva imao je 32 godine. Njegova prva žrtva bio je Nenad Lukić (31), koga je pokosio rafalom u bilijar-klubu, pet minuta pre ponoći. Sumnjao je da je Nenad u vezi sa njegovom bivšom suprugom Biljanom. Meci koje je ciljao u Lukića pogodili su i teško ranili Slavoljuba Kržalića (47), čoveka koji je te večeri takođe bio gost kluba.

Čedić se potom uputio ka domu roditelja svoje bivše žene. Tu je stigao nekoliko minuta posle ponoći i pozvonio na vrata. Čuo se Biljanin glas.

- Evo Čede - bilo je, rekli su tada očevici, poslednje što je izgovorila.

Začuo se pucanj, a onda više rafala. Biljanine sestre Ivana Kalčić, koja je sa osmomesečnom bebom Nađom tog dana stigla iz Požarevca, i Jelena, koja je s mužem Bobanom Zdravkovićem živela u toj kući, ubijene su na pragu trpezarije. Ubijeni su i Boban, i Ivanina dugogodišnja drugarica Jelena Zlatković, profesorka srpskog jezika i književnosti u Srednjoj tekstilnoj školi u Leskovcu. Komšinica Maja Bojković lakše je ranjena.

U vreme ubistva na spratu kuće u kojoj se odvijala drama spavalo je dvoje dece.

Svoj smrtonosni pir ubica završio je deset minuta kasnije u Ulici Cara Uroša 49, 500 metara dalje, u kući Biserke Ristić (48), tetke ubijenih sestara. Nesrećnu ženu je ubio, a njenog supruga Blagoja (51) i sina Đorđa (16) ranio. Potom se dao u beksto.

Za hvatanje odbeglog ubice policija je angažovala dotad neviđenu poteru u Leskovcu. Pored lokalnih policajaca, na terenu su i žandarmerija i helikopteri. Ipak, on je, kako je navedeno gore, pronađen tek 40 dana nakon krvavog pira, za koji se veruje da je bio vođen ljubomorom. Njegovo beživotno telo slučajno je otkriveno u ataru leskovačkog sela Donja Jajina, u šipražju pored puta koji vodi do obližnjeg Šišinca. Ubica je sam sebi oduzeo život.

Krvavi pir u Jabukovcu

Nikola Radosavljević je 27. jula 2007. godine uzeo očevu pušku i verujuću da su mu bacili vlašku magiju pucao na komšije.

Srđan Badžikić (15), Dragan Đorđević (22), Branislav Badejević (31), Jelica Banković (37), Draginja (55) i njen suprug Branislav Borongić (57), Veljko Đorđević (58), Anika Čogić (62) i Marina Barbucić (78) žrtve su jednog od najmasovnijih ubistava u istoriji Srbije, a koje je te kobne noći 27. jula, pre 12 godina u Jabukovcu kod Negotina, pobio Nikola Radosavljević.

Prilikom dvadesetominutne pucnjave teško je ranio Sinišu Badžikića (36) kojem je pred očima ubio sina jedinca, i Jovanku Badejević (70), čije je zdravstveno stanje kasnije stabilizovano.

Od tog dana, čak 6 jabukovačkih porodica zavijeno je u crno, a Radosavljević se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi.

Tog 27. jula najpre je, podsetimo, brutalno pretukao svoju suprugu, polomio joj nos i vilicu, a zatim pokušao samoubistvo davljenjem u bunaru. U tome ga je sprečio i iz bunara izvukao komšija Dragoslav Badžikić, čiju je majku Jovanku Nikola kasnije ubio.

Ubica je zatim uzeo očevu lovačku pušku, komšiju oterao pod pretnjom da će ga ubiti, a onda krenuo zemljanim putem koji vodi od njegove kuće do asfaltiranog dela ulice Albanske spomenice.

Prilikom pucanja po selu, Radosavljević je ispalio tačno 12 hitaca. Svaki metak je pogodio po jednu žrtvu - jedno dete, 3 žene i petoricu muškaraca, a dvoje teško ranio. Sve žrtve su u trenutku pucanja bile u uspravnom položaju (Radosavljević je, prema rečima jednog od specijalaca koji su učestvovali u akciji hapšenja, poštedeo jednu ženu koja je legla preko svog deteta, kao i staricu koja je pala).

Kada su ga prilikom hapšenja na seoskom groblju na porodičnoj grobnici njegovih roditelja (gde je ponovo pokušao sebi da oduzme život), pola sata posle ponoći pripadnici antiterorističke jedinice pitali da li zna šta je uradio, Radosavljević ih je samo unezvereno gledao i ponavljao da ne zna.

Utvrđeno je da boluje od akutne paranoidne psihoze. Godine 2008. prebačen je u Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti "Gornja Toponica" u kojoj se i dalje nalazi gde prima terapiju pod kontrolom i nadzorom lekara.

Tokom boravka u bolnici on je za jedan dokumentarac dao potresnu izjavu novinaru.

U delu svoje stravične ispovesti koji je na videu (u koji naša redakcija ima uvid, ali zbog uznemirujućih scena ga nismo objavili) pod jakim sedativima, dok leži u bolničkoj postelji kaže da mu je žao što je ubio sav komšiluk, ali da mu nije žao samo jedne žene koju je ubio, a koja se, prema njegovim rečima, bavila crnom - vlaškom magijom.

Razgovor za dokumentarac je tekao ovako:

Novinar: Da li imaš nešto protiv što te snimamo?

Nikola: Nemam ništa protiv.

Novinar: Da li se sećaš onoga što se dogodilo letos?

Nikola: Sećam se.

Novinar: Kako je bilo?

Nikola: Nije bilo... Teško je bilo... Ubio sam sedam ljudi.

Novinar: Da li ti je žao što se to desilo?

Nikola: Žao mi je, žao mi je... Dođe mi da plačem za ljudima koje sam ubio ni krive ni dužne (počinje da plače). Ubio sam komšiju sa kojim sam lepo živeo...

Novinar: A šta ako ne postoji crna magija? Da li si razmišljao o tome?

Nikola: Postoji crna magija. Siguran sam. Koliko sam samo puta platio da (nerazumljivo priča)... Koliko para sam bacio... 7.000 evra sam dao za crnu magiju da mi se skine.

Novinar: Kako prave tu magiju?

Nikola: Ne znam kako prave. Ali ima tamo kod nas u selu žena... Skupljaju crne mačke i kerove i vade im oči. I sa tim radi, ali kako radi, ja ne znam. To je bila crna magija.

Novinar: Da li je sada prošlo? Nema više magije?

Nikola: Nema više, pošto sam ubio... (nerazumljivo). Možda ćerka više neće moći da napravi.

Novinar: I nije ti žao što si ubio?

Nikola: Za nju mi nije žao.

(Telegraf.rs)