2 meseca i 2 nedelje tuge: Otkrivamo kako iza kamere izgledaju 5 ključnih mesta vezanih za ubistvo Danke Ilić

Niski oblaci bili su poslednji znak jutarnje svežine i potpuno su prekrili Rtanj. Neko ko se tog dana u Bor i Zaječar uputio izdaleka, bio je uskraćen za pogled na tu moćnu planinu, kapiju istočne Srbije.

Zaječar - 10 ujutro

Ovde ima mnogo starijih ljudi, ali se "ne daju", sređeni su, šetaju se i odmaraju na klupici. Na autobuskoj stanici čekaju ljudi pogrbljeni s kesama i torbama.

Preporučujemo

A sunce je sve jače.

Jedan pas toliko je jako skakao na ogradu, da se od njegovih šapa iskrivila. Kogod bi prošao uhvatio bi se za grudi kada bi začuo iznenadni lavež. Ali, mora da je maza, kad se na nas navikao, samo nas je posmatrao kroz jednu rupicu i tek kada mu se obratimo ponovo počeo da laje, da se zna ko je glavni!

Mi smo prekoputa sporednog ulaza u Viši sud i javno tužilaštvo.

Foto: Mateja Beljan

"Je l' se danas nešto dešava?", upitao bi nas pokoji prolaznik kog je već dobro razbudio ovaj pas.

Gledamo u advokatske kancelarije u barakama duž ulice, koje su otvorene, ali se čini kao da danas baš nema posla. Mali grad, a toliko advokata.

"Evo ih", začulo se među kolegama. Stiže marica, policija se raspoređuje i obezbeđuje okolne ćoškove. Straža izvodi sedog, ali ne starog čoveka, koji bez mimike, gledajući pravo, polako korača s lancima na nogama i rukama.

Bor - predveče

Zlatni je sat, dan je na izmaku. Glavna ulica zatvorena je za saobraćaj, "okupirali" su je pešaci. Pre dva meseca na glavnom trgu gorele su sveće.

Desilo se ono što svako malo mesto koje se po zlu nađe u centru medijske pažnje okrene naopačke i probudi u svakome tamne emocije - strah, bes i bol. Svako ih oseti na svojoj koži kao da su svi oči uprli baš u njega.

"Zar da se tako nešto dogodi u Boru? Bože...", govorili su građani pre dva meseca.

Zvonimo pred nama dobro poznatim vratima u jednom od nama dobro poznatih solitera. Po prvi put ona se pred nama otvaraju. A toliko smo puta do sada pokušali...

Otac, Miloš Ilić, zahvata nas svojim krupnim, kestenjastim očima.

"Očekivao sam da ćete doći".

Danka Ilić, Bor, Paljenje sveća za ubijenu devojčicu

Tog dana u Zaječaru saslušan je Srđan Janković, jedan od osumnjičenih za brutalno ubistvo male Danke Ilić, pred porodičnim imanjem u prigradskom naselju Banjsko polje.

On se terti da je s kolegom Dejanom Dragijevićem bio u kolima kada su devojčicu udarili, a potom je, sumnja se, ubili i sakrili u gepek.

"Cela Srbija je čekala šta će on danas da kaže, a on je rekao 'Ja nemam ništa s tim'. Pa, zašto je onda ćutao dva meseca da bi to rekao? Ja im dete neću oprostiti", pričao je otac devojčice Miloš Ilić.

Oči su mu bile pune suza.

Čekaju treće dete, po stanu im vršlja sinčić. A Dankin detinji polet, radost i osmeh, prekriva tama užasnog zločina i teške misterije - gde je telo?

Tri sata saslušanja Srđana Ilića zadalo je težak udarac nadi da će se ovo konačno razaznati. Smrt bez sahrane, sveća bez groba, cveće bez sanduka - to je slika koja je svima parala srca.

Gradić živi dalje svojim životom, stigma je napustila Bor, već nas ljudi pitaju kojim smo povodom došli u njihov grad...

Ali, ne sme da se zaboravi!

Selo Luka - popodne

Sunce je baš upeklo. Ispred seoske prodavnice zaseli su meštani, slobodni od posla i željni osveženja.

Među njima je i Srđanov otac. Sin mu je jutros izveden pred tužioca. Kakva li ga sudbina čeka?

Foto: Mateja Beljan

"Ne znam, eto, ovo je moje, to znam" i pokazuje na pivo, sugerišući nam da ne želi s nama da razgovara. Njegovo pravo, nije ni kriv ni dužan.

"Sve što sam video video sam na televiziji".

Odlazimo. Čuje se smeh. Pričaju se neke seoske šale, koje samo oni razumeju. Da li može Luka da zaboravi zločin u koji je kriv ili nevin upleten i njihov komšija?

Banjsko polje - vreme ručka

Imanje gde je devojčica nestala sada je raščišćeno. Sećamo se vremena kada nije moglo da mu se priđe - tu su bili policija, komualne službe, vatrogasci, spasilački psi, celo mesto nadletali su helikopteri.

Foto: Mateja Beljan

Danas, sveje prohodno, ali tužno, pusto i zloslutno. Jedina stvar koju smo pronašli, a da ima dušu, jeste jedna stara uramljena slika. Na njoj dvojica momčića. Ko zna otkud je ispala ova uspomena, a nekome je bilo žao da je baci i eto je, stoji na pojati.

Zlot - rano poslepode

Muk i tišina. Pred domom penzionera samo nekoliko ljudi koji klonu od toplote i alkohola. Promenila se i konobarica.

Dve bake čekaju autobus. Pitaju nas ljudi da li smo planinari.

"Ne smem nikome da kažem da sam iz Zlota", jadali su nam se nekada meštani. Sada su svi nekako digli ruke i zaboravili na pompu i stigmu koja je ovako malo mesto prostrelila pravo u dušu.

Pre manje od dva meseca ovde smo pričali sa Svetlanom, majkom osumnjičenog Dejana, kao i pokojnog Dalibora, Dejanovog brata, koji je preminuo u zatvoru, osumnjičen za pomaganje u skrivanju zločina.

Sada je ona pokopana kraj sina. Groblje - ista scena, samo sada dva krsta i dve umrlice.

Foto: Telegraf

I na groblju se stvari menjaju - kraj groba Dragijevića tek je sahranjen još jedan čovek, a nema spomenika ni ozidane grobnice. Samo zemlja.

"Dvadeset metara dalje od moje kuće!" bilo je sve što je rekao Radoslav, Dejanov i Daliborov otac dok nas je odbijao, čovek koji je, takođe, zbog ovog slučaja bio u zatvoru.

Izgubio je sina i ženu, drugi sin mu je iza rešetaka. Šta bi, uopšte, i mogao da kaže? Možda makar ono ljudsko: "Žao mi je deteta".

Malu Danku Ilić ne smemo da zaboravimo. Ona ima pravo da bude makar dostojanstveno sahranjena.

(Telegraf.rs)