"Dođi kod spomenika, neko nam pobi decu": Potresno svedočenje oca ubijenog Nemanje Stevanovića iz Malog Orašja

Nemanja Stevanović iz Malog Orašja imao je samo 21. godinu kada mu je život oduzeo Uroš Blažić koji je počinio masovno ubistvo u tom selu i u selu Dubona. Njegov otac Goran svedočio je o tome kako je pronašao svog ranjenog sina na mestu na kom je to veče Nemanja trebalo ranije da proslavi Đurđevdan sa društvom.

- Nemanja me je zvao oko 16 sati i pitao da li da ide u voćnjak da kosi, a ja sam mu rekao da ne ide jer je već bilo kasno. Nešto kasnije, kada sam već došao sa posla, bilo je to u večernjim satima, možda nešto pre 19 sati, javio mi se irekao da će svojim autom da ode do spomenika u Malom orašju, gde se inače okupljalo njegovo društvo. Pozvao je i moju ćerku Teodoru da ide sa njim, ali ona nije bila spremna, tako da je otišao bez nje. Nešto kasnije, moja ćerka je uzela moj auto i javila mi se. Rekla je da će i ona da ode do spomenika. Ona je otišla oko 20 sati - ispričao je Goran Stevanović u tužilaštvu.

Preporučujemo

To veče, u kom je trebalo da se njegova deca druže sa prijateljima, pretvorilo se u pakao za njegovu porodicu. Oko 23 sata zazvonio mu je telefon. Pozvala ga je majka nekog od mladića koji su te večeri bili kod spomenika i rekla: "Dođi kod spomenika, neko nam pobi decu".

- U tom trenutku nisam imao nijedno vozilo na raspolaganju. Kada sam stigao do spomenika, već su se okupile komšije i ljudi iz sela. Zapazio sam da je policija već bila na licu mesta, a mislim da je Hitna pomoć došla posle mene. Došao sam do spomenika i našao sam svog sina. Ležao je na zemlji u ograđenom delu spomenika. Najpre je razgovarao sa majkom, a onda i sa mnom. Bio je komunikativan, ali sam video da ima ranu sa desne strane, u blizini pluća. Ubrzo je došla Hitna pomoć i previla ga, nakon čega su ga odvezli u bolnicu u Smederevu - dodao je.

Zajedno sa porodicama i rođacima drugih povrešenih bili su u Urgentnom centru do tri sata posle ponoći.

- U jednom trenutku je došao doktor i rekao mi da dođem sa njim u jednu prostoriju i da sednem na krevet. Rekao mi je da je moj sin preminuo. Odveo me je da ga vidim. Da je Hitna pomoć ranije stigla, moj sin bi bio živ. Deca roditelja koji su imali svoja vozila i sami ih prevezli do bolnice su preživela - rekao je.

Ispričao je da je tražio ćerku i brinuo da li joj se nešto dogodilo, a da ga je ona pozvala 20 minuta kasnije i rekla da se nalazi u Duboni, u blizini mesta na kom se dogodila pucnjava.

Zajedno sa porodicama i rođacima drugih povrešenih bili su u Urgentnom centru do tri sata posle ponoći.

- U jednom trenutku je došao doktor i rekao mi da dođem sa njim u jednu prostoriju i da sednem na krevet. Rekao mi je da je moj sin preminuo. Odveo me je da ga vidim. Da je Hitna pomoć ranije stigla, moj sin bi bio živ. Deca roditelja koji su imali svoja vozila i sami ih prevezli do bolnice su preživela - rekao je.

Ispričao je da je tražio ćerku i brinuo da li joj se nešto dogodilo, a da ga je ona pozvala 20 minuta kasnije i rekla da se nalazi u Duboni, u blizini mesta na kom se dogodila pucnjava.

- Ona je te večeri sa drugaricama otišla u Dubonu. Ispričala je da su dve drugarice otišle u školsko dvorište, a da se ona zadržala u autu. Sedela je na mestu vozača. Videla je jednu osobu koja je izašla iz nekog vozila i čula da je u jednom trenutku okupljenima u školskom dvorištu viknuo: "Lezite dole!" Odmah je zapucao. Ona je nakon kraćeg vremena izašla iz auta i ugledali su jedno drugo. Počela je da beži ka nekoj srušenoj šupi u mraku. Čula je nekoliko pucnjeva, ali je nastavila da beži. Moj sin se za život borio dva i po sata i smatram da je mogao da preživi. Deca koja su prevezena u Beorgad su preživela, iako sa teškim povredama - zaključio je.

Foto: Nikola Anđić

"Pucao je u mene"

U tužilaštvu je svedočila i Nemanjina sestra Teodora. Ona je ispričala da je, kada je izašla iz kuće, najpre otišla do spomenika u Malom Orašju, gde su bile njene drugarice, sa kojima je potom otišla u Dubonu. Drugarice su je, kako je ispričala, zamolile da ih odveze tamo. Parkirala se ispred školskog dvorišta.

- Ostala sam u autu jer društvo koje je sedelo u Duboni nisam poznavala. Gledala sam u telefon. Dogovorile smo se da se za oko 30 minuta vratimo do spomenika u Malom Orašju. Ja sam sedela u kolima sigurno 30 minuta kada sam primetila da se neko vozilo sive boje zaustavilo naspram mog. Primetila sam da je iz automobila izašla muška osoba obučena u crno, na glavi je imao kačket. Čim je izašao iz auta, počeo je da viče: "Lezite dole!" Počeo je da prilazi školskom dvorištu i dok je hodao čula sam da je počeo da puca - ispričala je.

Ispričala je da su njene drugarice stajale pored stola, dok su ostali sedeli. Kada je Blažić počeo da viče da legnu, svi su mislili da se šali.

- Kada je počeo da puca, shvatila sam da je ozbiljan. Čim je počeo da puca, ja sam izašla iz auta i počela da bežim u sporednu ulicu. U jednom trenutku sam se okrenula i videla da se okrenuo i da puca ka meni. Čula sam rafalnu pucnjavu. Nisam videla iz čega je pucao. Uspela sam da pobegnem. Sakrila sam se u neku kolibu. Pozvala sam policiju, dugo sam pričala sa njima, možda nekih 40 minuta. Nakon toga sam izašla iz kolibe i otišla do škole. Tamo se već okupilo mnogo ljudi - dodala je Nemanjina sestra.

Videla sam je da su brata i sestru su Milana i Kristinu Panić izvukli iz školskog dvorišta i bili su pokriveni belim čaršafima. Nakon toga je pozvala majku i pitala kako je njen brat, jer je bila zabrinuta.

- Brinula sam za njega jer sam videla da je muškarac koji je pucao došao iz pravca Malog Orašja, tako da sam pretpostavila da je i tamo pucao. Majka mi je rekla da je pogođen u nogu i da ga je Hitna pomoć odvezla u Urgentni centar u Smederevo. Roditelji su došli po mene u Dubonu, nakon čega smo otišli u Urgentni centar. Tamo smo se zadržali do četiri sata posle ponoći kada su mog oca obavestili da je moj brat preminuo - zaključila je.

(Telegraf.rs)