"Decu sam poznao po patikama, bili su pokriveni ćebetom": Izjave roditelja ubijenih u masakru kod Mladenovca

Uroš Blažić je u noći 4. maja počinio masovno ubistvo u dva sela, a njegove žrtve bili su brat i sestra Milan i Kristina Panić. Tokom istrage u tužilaštvu su svedočili njihovi roditelji Saša i Zorica.

Saša Panić, čovek koji je izgubio oba deteta u jednom danu, svedočio je u Višem javnom tužilaštvu u Smederevu, gde je opisao kako je izgledala noć u kojoj su mu ubijena deca.

- Celog dana 4. maja sam prskao voće. U večernjim satima, između 21 i 22 sata, sam otišao kući, a na putu ka tamo prošao sam Prvomajskom ulicom i video da neki ljudi popravljaju ogradu na kući koja se nalazi 300 do 400 metara ispod Osnovne škole "Momčilo Živojinović". Otišao sam kući, okupao se, legao u krevet. Deca su tada bila kod kuće. Sin mi se javio, rekao je da idu u školsko dvorište. Moja ćerka je često zlazila tamo, dok je sin išao ređe. On je češće izlazio u Mladenovac. Ipak, te večeri ga je moja ćerka ubedila da ide sa njom u školsko dvorište - rekao je Saša.

On je objasnio da mu je poznato da su se u školskom dvorištu deca često okupljala i družila i rekao da su svi bili sličnog godišta kao njegova deca. Te večeri brat i sestra otišli su na mesto druženja peške. Njihova otac legao je da spava, ali ga je u jednom trenutku probudilo njegovo društvo. Rekli su mu da su se deca potukla u školskom dvorištu.

- Ja nisam odmah shvatio o čemu oni pričaju jer se moja deca nisu tukla ni sa kim. Pozvao sam sina na telefon, ali mi se on nije javio i ja sam se u tom trenutku već zabrinuo. Pomislio sam da je u pitanju neka ozbiljnija tuča i da je u bolnici zbog povreda, pa da zato ne može da se javi. Seo sam sa drugovima u automobil i odmah smo otišli do škole. Kada sam izašao iz voizila, video sam gužvu. Bila je prisutna policija, kao i Hitna pomoć. Ja sam se probio kroz gužvu i došao sam do ulaza. Video sam da moja deca leže na ulici ispred školskog dvorišta. Bili su pokriveni ćebadima, ali su im se videle patike i po njima sam ih prepoznao - dodao je.

Kako je ispričao, pitao je je prisutne zašto su njegova tu ostavljena jer su samo njih dvoje ležali. Svi ostali povređeni bili su prevezeni u bolnice. Neko od policajaca rekao mu je da su lekari pokušali da ih reanimiraju, ali da nisu uspeli.

- Na licu mesta sam ostao do pet sati ujutru. Niko mi nije dozvoljavao da priđem do dece, a forenzičari su obrađivali lice mesta. Moja deca su tek kasnije odvezena odatle. Iste večeri oko ponoći na lice mesta došao je Radiša Blažić sa starijim sinom i prišao je okupljenima koji su odmah počeli da viču na njih. Rekli su im: "Bežite odavde, pobićemo vas, Uroš nam je pobio decu". Na to je njegov otac počeo da plače. Ja sam bio spreman da ga ubijem, ali me je policija držala sve vreme, a Radišu i njegovog dina udaljili su sa lica mesta, rekavši im da odu. Nije mi jasno zašto ih nisu odmah zadržali u policiji i ispitali - ispričao je otac dvoje ubijenih.

Dodao je da mu je poznato da je otac Uroša Blažića uhapšen tek posle pet dana zbog, kako kaže, pritisaka od strane roditelja ubijene dece. Istakao je da je policija pretresla njegovu kuću 5. maja i da mu nije jasno iz kog razloga.

- Nemam registrovano oružjem niti posedujem oružje, ali moj sin Milan je bio policajac, tako da je zbog posla imao službeni poštolj. Međutim, nije ga držao u kući jer je njegova sestra sređivala njegovu sobu, tako da sam mu ja rekao da je bezbednije da pištolj drži u službeni prostorijama. On me je poslušao, tako da je svoj službeni pištolj držao na poslu, gde je kasnije i pronađen. Smatram da je Radiša Blažić podjednako kriv kao Uroš za ovo što je Uroš uradio jer je, po mom mišljenju, dovukao silno oružje iz vojske, a poznato mi je da je, kada se ženio njegov stariji sin, što je bilo pre više od deset godina, davao Urošu automatsku pušku da puca na svadbi. O tome mogu i drugi da posvedoče - istakao je.

On je rekao da je porodica Blažić "bila specifična" i da se sa njima niko iz sela nije družio. Dodao je da su "bili agresivni" i da je to bio razlog zbog kog su ih meštani izbegavali.

- Ljudi iz Dubone su mi za Uroša pričali da je imao običaj da ljudima po dvorištu ubija pse puškom. Oni to nisu prijavljivali jer su smatrali da ne bi postigli ništa jer je Urošev otac radio u vojsci - zaključio je.

"20 godina je malo"

U tužilaštvu je svedočila i Kristina Panić, majka dvoje ubijenih, koja je rekla da ima potrebu da da iskaz u svojstvu oštećene. Rekla je da "smatra da je to što je Blažić uradio strašno" i da je kazna koja njemu preti, a za koju je čula da je u pitanju 20 godina zatvora, malo za takav zločin.

- To je malo i za jedno dete, a on je meni ubio dva deteta. Ja, kao majka, tražim da on bude osuđen na doživotni zatvor. Takođe, smatram da je za ovo što je Uroš uradio podjednako kriv njegov otac jer je sve to oružje on iz vojske nabavio. Ja to pretpostavljam, zato što je on radio  vojsci. Moj sin Milan je bio policajac, a svoj službeni poštolj držao je zaključan na poslu. Ne razumem odakle porodici Blažić toliko naoružanje i kako to niko nije primeito. Kao da su se spremali za rat - rekla je.

Istakla je da se nada pravdi i da zna da sada ne postoji smrtna kazna, tako da misli da bi "bilo pravedno da Uroš i njegov otac budu osuđeni na doživotne kazne zatvora".

- Ja kao roditelj jednostavno ne mogu da podnesem da Uroš Blažić može da bude osuđen na samo 20 godina zatvora. Inače, sa porodicom Blažić, nikada nismo imali nikakvih problema, ali se sa njima nismo ni družili - zaključila je majka.

"Četiri lekara su se borila za život mog sina"

U tužilaštvu je svedočio i otac treće žrtve u Duboni, Dalibora Todorovića, koji je bio prijatelj Milana i Kristine.

Daliborov otac Miša ispričao je da je 4. maja u večernjim satima bio kod kuće i da mu je sin u jednom trenutku rekao da ide u školsko dvorište jer ga zvao drug. Taj drug bio je Milan Panić. Ispričao je da se seća da je Daliboru majka rekla rekla da ne ostaje dugo jer ujutru radi.

- Dalibor je izašao iz kuće oko 22.15 sati, a moja supruga je u 22.38 sati začula pucnjavu. Pucnjavu sam čuo i ja, u pitanju je bila rafalba paljba. Ja sam čuo jedan rafal, a moja supruga je čula dva. Ona je izašla u dvorište, ali ubrzo se vratila i rekla mi da nešto nije u redu. Pitao sam da se neko nije porodio, a ona je rekla da misli da nije. Odlučio sam da pozovem sina, ali mi se nije javljao. Nakon toga sam odmah seo u svoje kamionče i otišao sam do škole - ispričao je u tužilaštvu.

Opisao je da je na lice mesta stigao prvi i da su ljudi potom počeli da se okupljaju, ali da niko nije ulazio u školsko dvorište. On je tamo kročio prvi i odmah je video ubijenog policajca Milana. Opipao mu je puls na vratu, ali njega nije bilo.

- Video sam devojku koja ne daje znake života, a koja je bila u njegovoj blizini. Za nju se kasnije ispostavilo da je Kristina, rođena sestra Milana Panića. Takođe sam video jednu devojku koja je došla iz Malog Orašja, a koju poznajem. Imala je povredu glave, ali mi je delovala vitalno, tako da sam joj rekao da legne i da sačeka Hitnu pomoć. Pokušavao sam da nađem svog sina, ali nisam uspevao. Video sam još jednu devojku koja je bila upucana u butinu i jednog momka kom je bila povređena arterija. Njemu sam stegao nogu i pomogao njegovim roditeljima, koji su u međuvremenu došli, da ga smeste u automobil i odvezu u Hitnu pomoć - dodao je.

I dalje je tražio svog sina, ali nije mogao da ga pronađe. U međuvremenu je došla i njegova supruga Danijela. Ona je pronašla njihovog sina između klupe i stola. Video je da Dalibor ima ranu u predelu grudi.

- Na sebi je imao prsluk koji sam otkopčao i video da krvari u predelu grudi. Bio je pogođen sleđa, a to sam zapazio jer mu je na leđima bila manja rupa, a na grudima veća. Bio je povređen i u predelu lebe nadlaktice, a na prsluku je bila i treća rupa u predelu struka, ali ne znam da li ga je taj metak pogodio. Supruga i ja smo sina, koji je davao znake života, ali nije bio u svesnom stanju, odneli do mog kamiona. Supruga ga je pridržavala i tako smo ga vozili u Hitnu pomoć u Mladenovcu. Kada smo stigli u Hitnu pomoć, tamo je već bilo mnogo lekara. Bilo je i dosta povređene dece. Lekari su odmah preuzeli moje dete. Četvorica lekara su se borila za njegov život oko pola sata. Pokušavali su da ga reanimiraju, ali u tome nisu uspeli - zaključio je Daliborov otac.

(Telegraf.rs)