"Stojim i gledam u četiri kvadrata krvi svog sina na trotoaru": Najpotresnija priča oca ubijenog MMA borca

Reprezentativac Srbije u MMA i osvajač bronzane medalje na svetskom prvenstvu Stefan Savić (23) u sport je ušao kako bi znao da se suprotstavi maltretiranju u školi, ali od njega nije odustao. Rodila se ljubav prema sportu, a jedino prihvatljivo za Stefana bilo je da Srbiji donese zlato. Svima je nesebično pomagao, a zbog pomoći pružene drugu kada ga je napala grupa mladića, tri godine kasnije platio je životom. Ubijen je u noći između 24. i 25. februara ispred kluba na Dorćolu, a osumnjičeni za ubistvo su Vasilije Gačević (23) i Marko Daničić (23), koji se nalaze u bekstvu.

- Najveći problem je što je, od kad je obukao dres reprezentacije, rekao da nikada više na ulici neće da primeni veštinu. On je bežao od sukoba. To je bilo ispred kluba. Imao je obezbeđenje, imao je dva MMA borca iz Crne Gore pored sebe. On je trebalo da reaguje, da ih udari, ali onda bi svuda bilo da je reprezentativac Srbije udario momka ispred kluba. On je odlučio da beži i na kraju je zbog toga platio životom. Ujutru u pola devet je došla policija. Pitali su da li smo porodica Stefana Savića. Pitao sam jesu li živi, jer su njih trojica izašli uveče, policajac mi kaže: "Nažalost nije". Ja pitam u množini, a on mi odgovara u jednini - priča za Telegraf.rs Stefanov otac Nenad Savić.

U početku je bio ubeđen da je u pitanju greška. Nenad je pokušao da se skoncentriše na ono što su policajci pričali, a njegova supruga se slomila.

- Strašno je bilo. Otišao sam na lice mesta, tu je bilo četiri kvadrata krvi na trotoaru. Stojim i gledam krv svog sina. Ne znam kako sam sve izdržao, ali valjda ne možeš da izdržiš ono za šta nisi pravljen. Mi kao narod koliko smo puta bili skoro na istrebljenju u svim ratovima. Valjda nam se u DNK stvorilo da izdržavamo i ono što je neizdrživo. Kažu mi da moram da nastavim dalje, da nastavim da radim, da imam ćerku. Ne moram ništa, ali bi trebalo, ako budem mogao. Ako sam napravljen od materijala koji to može da izdrži, izdržaću. Takvog čoveka ubiju dvojica koja nemaju ništa, koji nemaju mesto boravka, koji se ničim ne bave - dodaje.

Kako je objasnio, sukob između osumnjičenih i njegovog sina datira iz 2021. godine. Tada je Stefan pojurio da pomogne drugu kog su petorica mladića pretukla i bacila u Savu. Bili su to dvojica osumnjičenih za Stefanovo ubistvo i još tri mladića.

-  To je bio 9. maj 2021. godine, nekoj devojci je bio rođendan, bili su na Savi kod Ade Ciganlije. Taj mali Danilo je igrao fudbal sa njima. Oni su se nešto zakačili unutra, obezbeđenje izbacuje Danila i njih petoricu. Izgazili su ga. On je inače student farmaceutskog fakulteta, da li ste čuli da je neki apotekar ikada ikog toliko isprovocirao? Imao je 14 kopči. Razbili su mu flašu o glavu, imao je neki problem s okom, borio se da vrati oko. Stefan to nije video, samo ga je video krvavog i iscepanog, pitao ga je šta je bilo. Umesto da spusti glavu da se okrene, pitao ih je što njih petorica prebiše jednog. Napali su i njega. Jedan ga je udario i pobegao, a četvorica ostaju da se biju s njim jednim. Dobili su batine, Dančiću je bila polomljena vilica. Stefan je došao sav iscepan, sa podlivima. Dobro su ga izudarali, ali četiri na jednog, pet na jednog... Nakon svega toga oni traže osvetu i pravdu za sebe i to traže nožem. Greška je što nije primenio veštinu to veče - priča otac dok lista fotografije svog sina.

Neverovatno mu je, kaže, da se nošenje noža tretira kao prekršajno delo i pita se šta će bilo kome u klubu nož od 15-20 centimetara. Lakše bi mu bilo da je saznao da mu se sin bavio nekim krivičnim delima, nego što je nevin nastradao.

- Ko od mača živi, od mača i umre, a on beži od mača i mač ga stiže. Oni su krvoloci koji nemaju granice. Da tu postoji nešto, neki narkotici, automobili, devojke, pa da znam zašto. Da sam našao razlog, da mi bude lakše, da kažem da je petljao, muljao, sam je kriv, nije bio pametan... Nekad se pitam zašto je stao iza drugara kog su unakazili i bacili u reku, nije to bilo jedan na jedan. Teško je, ali da ima pravde na ovom svetu to se ne bi desilo. Čiste štetočine. Oni nisu napravili malu štetu. Nas kao porodicu su ubili. Nismo u stanju ni da radimo. Ne znam ni ko je sve bio na sahrani, prolaze mi neke slike samo. Ćerka je postala doktor stomatologije 15. marta, nije htela da ide na dodelu diploma. Jedva smo je nagovorili. Otišla je samo zato što smo joj rekli da bi brat hteo da ode. On bi voleo da je vidi tamo. Plakala je dok je uzimala diplomu. Ubili su nas sve redom - dodaje.

Kaže da, kada postoji validan razog za nešto što se desilo, ne bude lakše, ali čovek bar može da razume zbog čega se nešto desilo.

- O Stefanu sve najlepše, ali što ovi momci ne kažu šta je razlog? Možda oni imaju validan razlog za tako nešto. Što ne kažu: "Životinja, napao nas je na pravdi Boga"? Da je nastradao u saobraćaju bilo bi mi lakše. Pogrešio je, išao je brzo, prevrnuo se. Ne daj, Bože, samo neko drugog da povredi. To je igra sudbine, a da neko odluči o tome da li ćeš ti da živiš ili nećeš... Ko se tu igra Boga? Koliko validan čovek treba da bude da odluči da li će neko da preživi ili ne? Čovek koji se sedam dana vrti na Kuli Beograd, šta doživi... - kaže Nenad.

Kako ističe, dvojica mladića "nisu pokazali neku inteligenciju ni prilikom izvešenja dela", s obzirom na to da su Stefana napali pred velikim brojem očevidaca i u delu grada koji je gusto pokriven kamerama. Kaže da je problem što su fotografije koje su date iz njihovih ličnih karata, kada su imali 18 godina, a snimak sa nadzornih kamera je mutan.

"Bog bira dobre ljude"

O Stefanu svi imaju samo reči hvale, a to što njegov grob svakodnevno posećuju ljudi govori o tome kakvo su mišljenje imali o njemu. Njegova devojka ispričala je da je umeo da, kada na ulici vidi momke da se tuku, stane između njih, da im kaže da se zaustave, da mogu da, ukoliko žele, uđu u salu i navuku rukavice, umesto što se tuku na ulici.

Nenad je na groblju zatekao i dečaka od 16 godina koji dolazi da zapali sveću njegovom sinu. Nije mu bilo jasno otkud on, dosta je mlađi od Stefana, te se sigurno nisu družili.

- Smoke Mardeljano trenira sa njima da bi znao samoodbranu. Izdao je neki CD i taj mali je pitao Stefana da mu nabavi disk. Stefan mu je doneo tri diska, a jedan je bio potpisan. Neko drugi bi rekao hajde, mali, šetaj, nemoj da me smaraš. On je zapamtio i tražio na treningu, a još zatražio i autogram. Nije zaboravio, ja bih zaboravio - priča Nenad.

Stefanov otac kaže da smatra da Bog bira i da mu "gore trebaju dobri ljudi, da ima viši cilj". Zato je i Stefan otišao.

- Pre tri dana mi prilazi čovek koji radi na groblju, zida grobnice, a kuća mu je pored groblja. Kaže mi da noću dolaze da mu zapale sveću. Valjda ljudi rade preko dana i onda idu tada. Prošlo je skoro mesec dana, a i dalje mu dolaze i danju i noću. U onoj kutiji za sveće očistimo vosak da mogu da se zabodu sveće, a ujutru opet puno voska. Tokom noći je neko došao da zapali sveću. Očistimo ujutru, dođemo u podne, ono opet puno. Ljudi nas i ne zovu, odu sami. Svaki dan idemo na groblje. Supruga provede po četiri pet sati tamo. Kaže samo je tamo spokojna. Ovih dana je mene nešto stiglo, otišao sam, pa me je malo popustilo. Mi smo izgubili člana porodice, ali je i društvo izgubilo mnogo. Život nam donosi nekad lepo nekad loše... Bio je bolji od nas, to je ono što nas sve upropaštava. Neverovatno koliko se odrazilo na sve, na život, na posao. Ne mogu da se sastavim - dodaje.

Nije želeo da ikog maltretiraju

Stefan je MMA počeo da trenira jer je bio maltretiran u osnovnoj školi i roditelji su mu rekli da bi trebalo da počne nešto da trenira kako bi mogao da se odbrani. Nisu želeli da gledaju kako im sin svaki dan kući dolazi plačući, a škola ne preduzima ništa.

- U osnovnoj školi, kad je bio šesti razred, maltretirao ga je dečak koji je bio osmi razred, ali je imao sto kila. Maltretirao je sve redom. Jedan dan je plakao, mi u školu, svi kažu ne možemo ništa. Taj mali usred časa sedi na podu u hodniku i njače kao magarac. Učiteljica izađe i kaže mu da ne može da drži čas od njega, da prestane, a on je gleda u oči i nastavlja. Ona mu ne sme ništa. Poslednji put je taj mali Stefanu nalupao čvrge iz sve snage. Došao je plačući kući, rekao da ga je maltretirao jer se ošišao pa mu je lupao čvrge. Otišli smo u školu. Već smo dva puta do tada tražili da dođu njegovi roditelji, ali nisu došli, sad je već bio veći problem. Ne može dete da dolazi svaki dan kući i da plače. Razredna, direktor i psiholog ih odvedu u kancelariju, suprugu i mene ostave u nekoj svečanoj sali. Otišli smo pred vrata da čujemo o čemu se radi. Pitaju Stefana u čemu je problem, on kaže da mu je lupao čvrge. Pitaju tog dečaka zašto, on odgovara da se Stefan ošišao. To nije par čvrga, dete ima čvoruge po glavi. Bio sam besan, naposletku sam Stefanu rekao da počne nešto da trenira i da ne mogu mama i tata stalno da ga brane. Tako je počeo da trenira - objašnjava Stefanov otac.

Mislio je da će njegov sin da trenira nekoliko godina i da će da prestane. Ali Stefan je nastavio. Ulagao je trud i došao na svetski nivo.

- Pomagao je drugima jer je sam doživeo maltretiranje, znao je kako je to i nije želeo da drugi budu maltretirani. Decu je obožavao i ona su obožavala njega. Kada bi otišao sa majkom u tržni centar, toliki broj dece bi išao za njim. On bi ostao da se fotografiše sa svima. Pre izvesnog vremena pokrenuo je i humanitarnu akciju kako bi pomogao jednoj porodici. Jedan mladić je nastradao, iza njega je ostala nedovršena kuća, a Stefan je pokrenuo akciju prikupljanja pomoći kako bi njegovoj deci stavili prozore na kuću, da se ne bi smrzli. Jednostavno je bio takav, voljan da pomogne svima - dodaje.

Stefan je, kako kaže njegov otac sa 17-18 godina "pokazao zube". U srednjoj školi nije mogao da gleda kako grupa učenika otima deci džeparce. Zauzeo se za njih i rekao da ih ostave na miru. Uvek je bio mirotvorac, ali sa ulaskom u reprezentaciju Srbije bilo kakvi sukobi za Stefana nisu bili opcija.

Stefan je ocu mnogo pomagao oko posla, ali je sport i dalje bio njegov glavni fokus.

- Govorio je: "Biću šofer, ima vremena, pusti me sada da se bavim sportom, vidiš da mogu" - kaže Nenad.

Želeo je da bude najbolji

Stefan je u svojoj sportskoj karijeri, boreći se za reprezentaciju, bio izuzetno samokritičan. Nije želeo da razočara Srbiju i nadao se da će kući da se vrati sa zlatom oko vrata.

- Bio je treći na svetu. U finalu je izgubio od četvorostrukog šampiona sveta. Taj Gadži Gadžijev je bio juniorski prvak sveta, pa tri puta seniorski. Izgubiti od prvaka sveta nije nije sramota, da je bio malo bolji žreb doneo bi srebro. Nije bio ponosan na sebe kada je doneo bronzu sa svetskog prvenstva. Govorio je da nije doneo zlato Srbiji. Pred prvo svetsko prvenstvo u Beogradu prošle godine imao je 93 kilograma, rekli su da ima dva reprezentativca u toj kategoriji i da ne može da ide na svetsko prvenstvo. Pitao je za kategoriju do 120 kila, tu nije bilo predstavnika. On je odlučio da uđe u težu kategoriju. "Popravio" se na 95 kilograma i ušao u kateoriju do 120. Imao je meč protiv Engleza koji je imao 120 klia. Izgubio je, ali je dve runde dobio, a u trećoj ga je Englez nokautirao. Odnesu ga da mu pruže medicinsku pomoć, a on se svima izvinjavao jer je izneverio Srbiju. Izvinjavao se što je izgubio od čoveka koji je 25 kilograma teži od njega i koji ima 28-29 godina, dok on ima 21 - priseća se Nenad.

Na svetskom prvenstvu u Tirani sa ponosom je nosio dres Srbije. Nije dolazilo u obzir da ga skida. Četvorostrukom šampionu niko nije želeo da čestita - niko osim Stefana, koji ne samo da mu je čestitao, već je i prišao da se fotografišu.

- Bili su spremni da ne skidaju dres ko god da ih provocira i šta god da se desi. U njemu nije bilo zla. Išao je kroz tiranu u dresu Srbije, a onda su ga dva ološa ubila u Beogradu. Kada je bila dodela medalja u Tirani, svi su bili iz Kazahstana, Tadžikistana... svi u zelenom. Stefan je jedini u crvenom, on je među svim tim ljudima iz azijskih zemalja uspeo da dobije medalju. Pobedio je Maria Stefana, šampiona afričkog kontinenta. Uzeo je državno prvenstvo u rvanju, pobedio je Brazilca. Brazilska džiudžica potiče iz njegove zemlje, a Stefan ga dobije na tu veštinu. Na državnom prvenstvu osvaja zlato u greplingu. Nije se samo takmičio kao MMA borac, već i u rvanju i tu je donosio medalje. Kad se borio sa Mariom Stefanom, prvu rundu ga je bacao kao lutku. Stefan je rekao da ga ništa jače u životu nije zgrabilo, odlučio je da nastavi dalje i u jednom trenutku je uspeo da odnese pobedu. To je ono naše kad hoće da nas istrebe, a ne damo. Mislio sam da će da ga preda. Ima tu inata, ali i puno rada. Mislio sam da će da izgubi, a on je ležao na ležima i vraćao udarce - ispričao je otac.

Tako Stefana treba i da pamtimo - kao vrednog, upornog, vrsnog sportistu koji ne odustaje, mladića koji ne da na slabije i pomaže drugima.

(Telegraf.rs)