"Ćerko, izvinjavam ti se što sam te to jutro poslala u školu": Potresno svedočenje roditelja ubijene devojčice

Parnični postupak protiv Vladimira i Miljane Kecmanović i njihovog maloletnog sina, koji je počinio masovno ubistvo u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", nastavljen je danas u Višem sudu u Beogradu.

Potresne iskaze dali su Dane Dukić i Biljana Paunović, roditelji male Adriane.

Preporučujemo

Adrianin otac je istakao da ne poznaje Vladimira i Miljanu Kecmanović, kao i da mu ćerka nikada nije spomenula njihovog sina. Ispričao je da su odnosi u porodici bili skladni i da je živeo sa suprugom Biljanom i troje dece.

- Mi smo rođeni u Francuskoj, nismo ranije živeli u Srbiji. Pre tri i po godine smo odlučili da se preselimo u Srbiju, u Francuskoj je brz život, radili smo 12 do 14 sati, došli smo ovde jer smo želeli više da se posvetimo deci. Bili smo vezani za Vojvodinu, vaspitani smo u duhu tradicije, zajedništva, tamo smo se osećali kao stranci, Ja sam mlad ostao bez oca, hteo sam maksimalno da se posvatim svojoj deci - rekao je Dukić.

Kako je ispričao, cela porodica je došla u Srbiju i deca su zbog toga bila jako srećna.

- Svako leto išli smo u Srbiju i Hrvatsku. Ipak, dolazak se na kraju ispostavio kao loša odluka. Hteo sam da deca imaju više slobode. Došli smo 2020. godine. Plan je bio da dođemo na godinu dana, pa da, ako se desi dopadne da ostanemo. Prvih godinu dana su deca išla u privatnu školu. Manje je dece i da bolje nauče srpski. Nisu se uklopili sa decom bogataša. Deca posle godinu dana nisu htela da se vrate za Francusku i ostali smo. Svake nedelje smo išli kod Biljaninih roditelja na ručak. Moja porodica je bila moj stub - dodao je.

Ispričao je da je deci "Ribnikaru" išlo lakše. Svima je bilo interesantno što su došli iz Francuske. Kako je Dane rekao, bilo mu je zadovoljstvo da decu svaki dan vozi u školu.

- Adriana je najstarija, bila je stub između drugo dvoje dece. Ona je znala kako da pazi na njih, znala je da može da izbalansira. Svako jutro sam zahvaljivao Bogu što su mi deca živa i zdrava i što ih imam. Deci je prijalo što im posvećujemo više vremena. Išli su u školu zajedno, sa osmehom. Ni u jednom momentu nisam osećao da nisu srećni. Bili smo skladna porodica, uživali smo u malim stvarima, kao što je zajednički doručak. Adriana je meni bila spas kada mi je majka umrla. Kad je porasla, govorila mi je da nemam mamu i tatu, ali da imam nju. Kao manja je govorila da ne zna kako živim bez mame i tate i da ona bez nas nikada ne bi mogla - ispričao je.

Trećeg maja je bio na gradilištu, zvala ga je supruga da kaže da je bila pucnjava.

- Ja sam Srbiju doživljavao kao bezbednu zemlju. Stigao sam u 9.10 sati. Razredna se nije javljala, Adrianin telefon je izbacivao. Svi ovi roditelji su bili ispred sa mnom. Sudbina nas je spojila. Naša deca su bila mrtva, a nama to niko nije hteo da kaže. Pogođena je sa pet metaka - jedan u potiljak i četiri u telo. Metak joj je pogodio telefon. Možda je htela da me zove - dodao je.

Kako je rekao, njihov život je stao 3. maja. Sebe krivi što je decu doveo u Srbiju.

- On je za dva minuta uništio tolike živote. Neko je sebi dao za pravo da nekom oduzme život. Za 11 dana je njen rođendan. Svaki dan idem na groblje da joj se izvinim i da je poljubim. Ubio ju je neko njen, oni su bili sa njim svaki dan. Rekao sam da javi kad završi sa školom da je vodim na suši. Nikad se nije javila. Kako je neko umeo, kako je imao hrabrosti da to učini? Neko je sebi dao za pravo da oduzme nekom život - rekao je.

To leto je, rekao je, trebalo da bude najlepše leto. Njegova žena trbelalo je da napuni 40 godina, trebalo je da krstim četvoro dece. Išla je da kupi haljinu, slala mi je slike. Njihova deca nikada nisu izašla iz škole.

- Naša deca su bila u školi, nisu bila u tržnom centru. Drugo dvoje dece je bilo u kampu u Crnoj Gori. Biljanina sestra koja živi u Beru ih je uzela kod sebe na tri dana. Kad su došli, prvo što su rekli je bilo da su se uplašili da se nešto desilo Adriani. Sin je demotivisan u školi, ćerka ima košmare da nas zlikovac i njegova porodica ubijaju. Vodimo ih na terapiju, ali se plaše, kad su sami u stanu zaključavaju se, a nikada nismo zaključavali - dodao je.

On je istakao da su naša deca slika našeg vaspitanja. Njegova deca se, rekao je, nikada nisu potukla. Nestvarno mu je šta se desilo 3, ali i 4. maja.

- Kada sam išao u policiju, izašao je Branko Anđelković. Rekao je čerki da nema više njihove Mare. Noge su mi se oduzele. Ja sam išao na prepoznavanje tela. Ležala je kao da spava. Imala je taj njen roze duks. Tada sam shvatio da je nema, da ceo svet staje, da je neko ubio moju Adrianu - ispričao je u suzama.

"Duboko joj se izvinjavam što sam je poslala u školu"

Adrianina majka Biljana rekla je da su "svi bili uvezani kao creva". Generalno su porodično bili vezani, ona je bila vezana za majku i brata i bratovu decu. Sa Adrianom je, od kad je ušla u pubertet, imala odnos kao sa najboljom prijateljicom. Vikend pre 3. maja provele su u šetnji, druženju, šopingu, išle su na ručak.

- Dane je tužan čovek, rano je izgubio roditelje. Adriana je donela radost. Moj život su moja deca. Anči je bila druga mama u porodici, ona je nas štedela. Sin je u njoj imao podršku, a ćerka uzor. Bila je odlučna, zrela, pomagala i velikima i malima. Imala je poteškoće sa školom, ali se trudila. Htela je da bude kardiolog, da izleči deku. On joj je rekao da će, dok ona postane kardiolog, on odavno da umre. Ona je otišla pre njega - ispričala je.

Trećeg maja njena ćerka nije otišla u školu, otišla je zauvek. Kada je čula za pucnjavu, nije brinula. Nije joj palo na pamet da bi nešto moglo da se desi njenoj ćerki. Nastavila je da radi.

- Onda sam čula za Dragana. Nisam mogla da verujem, on je bio divno biće. Nisam verovala da je neko njega mogao da ubije. Onda su me zvali i rekli da svi roditelji moraju da dođu po decu u školu. Rekla sam Danetu da ode po nju. Zvala me je njena najbolja drugarica, da pita da li smo se čule, rekla je da je ona već stigla kući. Dane je čuo da su oni u učionici i da čekaju da se očisti krv na mestu ubistva Dragana. Nije je bilo u stanu, pa sam otišla u školu. Imala sam nadu da će da izađe. Plašljiva je, mora da se negde sakrila - dodala je Biljana.

Tada su dobili informaciju da svi koji nisu pronašli svoju decu odu u policijsku stanicu. Dane je otišao, a Biljana je, i dalje puna nade, ostala ispred škole. Mislila je da joj je ćerka možda ranjena i da je u bolnici.

- Dane mi je rekao da idem kući. Bila sam na Slaviji kad me je pozvao. Plakao je, rekao je da nema više naše Adriane. Pala sam na kolena, vrištala sam. Ne znam ni ko me je odvezao kući. Naša jedina greška je što smo je na vreme doveli u školu, što sam je učila da ne kasni i da poštuje tuđe vreme. Da je zakasnila, danas bi možda bila sa nama. Mama i tata su znali pre mene, valjda su negde videli inicijale na televiziji. Bili su van sebe. Dane je pitao gde ćemo da je sahranimo. To nije bio plan! Naš plan je bio da proslavimo moj 40. rođendan, da krstimo četvoro dece, da idemo na more. To je bio naš skromni plan, a ne da sahranimo dete od 14 godina - ispričala je kroz suze.

Adriana je sahranjena u Beogradu jer je volela Srbiju, našu tradiciju i kulturu.

- Sramota me je da pričam da ju je ubila Srbija koju je toliko volela. Mi smo umrli 3. maja, kad i oni. Nedeljni ručak se pretvorio u suze, u porodični odlazak na groblje. Oni nisu ubijeni u diskoteci jer su se družili sa kriminalcima. Ubijeni su u školi. Mnogo bih lakše podnela da se desilo u Francuskoj. Ovde ljude gledam kao svoje, kao da su mi svi rod, kao da ju je brat ubio. Nama samo treba odgovor na pitanje zašto je to uradio. Naša deca se nisu našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, naša deca su bila na pravom mestu, u školi. Nemam snage da vodim decu u školu, ne mogu da priđem tamo, Dane ih vozi - dodala je.

Ona je uputila potresne reči svojoj ćerki.

- Ako me čuje, duboko joj se izvinjavam što sam je to jutro poslala u školu i što smo odlučili da dođemo u Srbiju. Moja Adriana će, makar i mrtva, nastaviti da inspiriše.

Naredno suđenje zakazano je za 25. mart, a pozovani su Vladimir i Miljana Kecmanović.

(Telegraf.rs)