Nastavljeno suđenje za ubistva u Ribnikaru: Emotivna svedočenja roditelja dve devojčice i čuvara škole

Parnični postupak po tužbi osam porodica ubijenih u masovnoj pucnjavi u Osnovnoj školi" Vladislav Ribnikar" nastavljen je danas. Suđenje je trajalo skoro pet sati, a iskaze su dali roditelji ubijenog čuvara škole Dragana Vlahovića Živorad i Kosa Vlahović, roditelji jedne od ubijenih devojčica Anđelko i Natalija Aćimović i roditelji Eme Kobiljski Dragan i Nina.

I današnje ročište bilo je izuzetno potresno i proteklo je u suzama svih prisutnih.

"Bila je božji poklon"

Anđelko Aćimović rekao je da je rođenje njegove ćerke "bilo božji poklon". Praznici su naročito težak period za njihovu porodicu jer je devojčica sa starijom sestom uvek spremala priredbe i recitacije koje je izvodila pred porodicom.

- Učila me je hip-hop, a ja nju da igra kolo. Živeli smo dobar život, pun ljubavi i poštenja. Znala je da, kada dođe do nekih prepirki, dođe i šapne mi: "Tata, zagrli mamu i poljubi je". Imala je u sebi to da miri ljude. Uvek se pozdravljala rečima "volim te" - rekao je Anđelko.

Kako je ispričao, o tome kakva je bila njegova ćerka govori i to da je u dvom dnevniku zapisala ciljeve za 2023. godinu, što je samo jedna od stvari koja je ukazivala na to koliko je uvek bila odgovorna i zrela za svoje godine.

On se tokom svog obraćanja pred sudom direktno obraćao svojoj ćerki. Izvinjavao se kada zaboravi nešto da kaže i rekao da je "ona tu duhom i sluša šta priča".

- Angelina je dete koja je još dok je bila u stomaku imala posebnu draž. Od prvog meseca je majka održavala trudnoću. Kada sam je prvi put video, pogledala me je jednim okom, a potom ga zatvorila. Majka ju je dojila dve godine, imale su jako veliku povezanost. Imamo stariju ćerku, a kada se naša devojčica rodila carskim rezom, dali su nam je u ruke u rekli: "Ovo je vaša princeza". Iako je imala stariju sestru, izborila se za svoje mesto i uvek je bila u centru pažnje. O tome koliko je bila voljena govore i pisma koji su joj prijatelji ostavljali - dodao je.

Kako je rekao, unosila je radost u njihov dom, a onda je došao treći maj.

- Našli smo njen dnevnik. Imala je planove i ciljeve. Volela je modu, Pariz, francuski jezik, bila je mnogo veselo, voljeno dete. Od malena sam joj pričao priče. Kada je ponestalo priča, ja sam izmislio meda Brunda. To je bila naša bajka, čak je nacrtala rodoslov i mene upisala kao " glava porodice, a veruje u meda Brunda" - rekao je Anđelko.

Dan ubistva i okolnosti pod kojim su saznali šta se u školi dogodilo nikada neće da zaborave. Taj dan je došao posle dva vikenda koji su bili nezaboravni. Kako je rekao, "Bog je hteo da ode sa najboljim uspomenama".

- Krenuo sam ujutru, a onda sam nešto zaboravio. Pozvao sam je da mi iznese i to je bio naš poslednji susret. I danas, kada prođem tim putem, setim se toga i zaplačem. Oko 8.45 sam od supruge saznao šta se desilo. Zvao sam je, ali se nije javljala. Osećao sam neki nemir, ne znam kako sam došao do škole, ali znam da je bilo jako brzo. Video sam veliki broj policije. Ništa nisu hteli da mi kažu. Nakon nekog vremena, sva deca su izašla, masa se razišla i shvatio sam da smo ostali samo mi čija su deca stradala, ali sam opet imao neku nadu - ispričao je otac.

Za razliku od ostale dece, koja su preminula na licu mesta, njegova ćerka je preminula u bolnici. Metak ju je pogodio u glavu i završio u mozgu. Narednih 12 dana porodica je živela u agoniji. Obilazili su crkve i manastire. Vera im je bila jedina nada.

- To su dani koje ne znam kako bih opisao, hvala svim lekarima koji su učinili sve da ona preživi. Bili su iskreni da su šanse jako jako male, ali je neka nada živela u meni. Davali su nam da je vidimo, obilazili smo je tri puta dnevno. Imala je zavoje na glavi, a jednom je pustila suzu. To mi je bio znak da nas čuje. Neko možda to drugačije tumači, ali ja ovako. Svaki dan je prolazi u strahu od toga da će aparati da stanu i tog 15. maja su stali. Čak i promene pulsa su nam bile nada da će da preživi. Kada sam izgubio ćerku nisam nikoga mrzeo, nikom nisam poželeo zlo, uprkos tome što mi je dete stradalo. Samo ne mogu da shvatim da je dete ubilo nedužnu decu - dodao je.

Nije mu jasno kako roditelji nisu primetili da im dete po celu noć surfuje internetom. Dečak je, kako je rekao, bio u grupi zatvorenog tipa, gde su bili ljudi koji mrze žene, te mu to ukazuje zbog čega je na njegovom spisku bilo osam devojčica.

Majka devojčice nije imala snage da se obrati. Jecala je i sa suprugom ponavljala

Majka nastradale devojčice, nije imala snage da se obrati. Jecala je pred sudom, ponavljali su da je ćerka dar od Boga i isticali da je vera jedino što sada imaju.

"Bio je najbolji čovek"

Pred sudom su iskaz dali i roditelji ubijenog čuvara škole Dragana Vlahovića.

- Izgubio sam sina jedinca, ne znam šta da kažem. Živeli smo u istoj kući, on je za mene bio najbolji čovek. Oboleo sam od kad sam ga izgubio - rekao je Draganov otac Živorad.

Njegova majka Kosa govorila je sa mukom o svom sinu i bolu koji suprug i ona osećaju nakon njegovog ubistva.

- Ja osećam veliku bol, živeli smo zajedno, bili smo srećna porodica. On je mnogo voleo decu, stalno ih je nosio. Voleo je i svoj posao. Kada se sve desilo, bili su iz njegove firme, doneli su pomoć. Hvala im. Bio je velik, jak, hrabar čovek. Nisam sigurna da sam ga ja tako vaspitala, mislim da ga je Bog takvog poslao. Nadam se da će me Bog uzeti, da me on štiti gore, kao što je ovde. Trudili smo se da mu sve obezbedimo, sredili smo mu sprat u kući. Bili smo porodica. Sada je sve drugačije - ispričala je.

"Posle 'žao mi je' ništa više nisam čula"

Poslednja koja je svedočila bila je majka Eme Kobiljski Nina Kobiljski. Ona je istakla da emocije u njoj osam meseci kuljaju emocije koje nema s kim da podeli i da joj je važno da kaže ono što joj je na duši.

- Ema je bila naša treća sreća. Imala sam dve neuspele trudnoće. Dobili smo je uz ozbiljne terapije. Prevremeno je rođena, nije samostalno disala, imala je upalu pluća, gledali su da li postoji izliv krvi na mozak. Brinuli smo da li će da preživi, da li će moći sama da jede, da se razvija, strepnje su bile jake. Ona je veliki borac i sve je pobedila. Bog ju je sačuvao. Rođena je jer je trebala ovom svetu. Govorila sam joj je da je ona mojdar od Boga i neostvareni san - ispričala je majka.

Kako je rekla, molila se da ima barem jednu ćerku. Govorila je ćerki da je baš nju želela, a Ema je bila srećna.

- Nisam znala da li sam nezahvalna ako želim još jedno dete. Nisam htela da Ema bude sama. Prošla sam istu terapiju, isti inkubator. Bog je bio milostiv, otpočeli smo sreću u četvoro. Do 3. maja smo živeli život ispunjen ljubavlju i zajedništvom. Ema je rasla uz sestru, roditelje, rodbinu, prijatelje, kumove. Kad god bi videla da se neko grli, trčala je da zagrli taj zagrljaj. Kao da je grlila ljubav koju vidi ispred sebe - dodala je.

Iako je prošla brojne zdravstvene izazove, izrasla je u zdravu devojčicu, visoku 180 centimetara. Uspela je da pobedi sve i da prevaziđe svaki izazov koji se našao pred njom. Majka ju je opisala kao osobu koja je za svojih 13 godina naučila da voli, da oprosti, da se ispravi kada pogreši, da pomaže, da bude dobra unuka i prijatelj, predivna sestra.

- Bilo nam je važno da prenesemo deci svoje životne postulate i videli smo da su ih usvojile. Govorila sam joj da život nije prisila, da sama bira svoje želje, okruženje, prijatelje, poziv. Mi nismo tu da je kontrolišemo, već da je usmeravamo. Govorila sam joj da je ona ta koja slobodnom voljom bira šta radi, misli, kako se vlada, ponaša - objasnila je Nina.

Bila je ponosna što je njena ćerka naučila da vude odgovorna, 1. i 2. maja je posmatrala svoje ćerke i rekla suprugu da joj se "plače koliko su dobre". U ta dva dana videla je da su njene ćerke stasale.

- Zahvalna sam Bogu za ta dva dana i stalno im se vraćam. Desilo se sve što je trebalo da se desi u njenih 13 godina. Nije uskraćena za emociju, toplu reč, zagrljaj. Ne osećam da sam mogla više od toga. Dragan nije imao taj 1. i 2. maj. Ja sam ih imala, ali nije dovoljno, nije mi lakše nego njemu. Dan pred povratak sa raspusta u školu Ema je prvi put isfenirala kosu, jer se spremala za slikanje u školi. Bila je presrćena. Rekla mi je: "Ti ćeš mene sada stalno ovako da feniraš" - dodala je.

Decu je u školu ispratila rečima da treba da budu ljudine, da se ne dele i da pomažu drugima. Kako je rekla, Ema je otišla kao ljudina.

- Tog 3. maja sam ustala u sedam sati. Ema me je dočekala spremn la donela sa puta. Stavila je maskaru, sjaj za usta, korektor. Ustala je u pola sedam kako bi prva zauzela kupatilo da bi se spremila za slikanje koje je jedva čekala. Spakovala je sjaj i četku za kosu koju je nastavnik geografije kasnije tog dana prinašao pored njene klupe. Otišla je, ali se vratila jer je zaboravila kartone za tehničko - ispričala je.

Nina je krenula na posao u Pančevo, kada je u 8.48 sati dobila poziv da se u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" dogodila pucnjava.

- Mama Emine najbolje drugarice me je zvala da me pita da li se Ema javljala, rekla je da je bila pucnjava u školi, da trči tamo. Nekontrolisano sam se tresla. Na Pančevačkom putu sam naišla na policijsku kontorlu. Stala sam ispred njih i počela da trubim da dođu do mene, nisam mogla da izađem iz auta. Zamolila sam policajca da preko motorole pita da li je bila pucnjava u školi - dodala je.

Policajac joj je rekao da je ranjen čuvar škole, ali da su sva deca dobro. Nina nije mogla da drži ruke na volanu. Kada se sabrala, okrenula se i vratila za Beograd. Usput zove roditelje i govori im da idu ispred škole i čekaju njene ćerke.

- Ne znam kako sam tako unezverena uspela da izguram vožnju. U jednom momentu mi je komšija, kog ne poznajem, ponudio da me odveze do škole, jer je čuo kako na telefon pričam da ne znam gde je Ema.Trčim do škole i prvo što vidim je velik broj ljudi i Hitna pomoć. Nisam očekivala da to vidim. Na ulazu u školu sam videla Emine drugarice u kolima Hitne pomoći. Tresli su se, košulje su im bile kravave. Rekle su da je dečak pucao i da su pobegle - ispričala je.

Kao da nije razumela šta su joj drugarice njene ćerke rekle. I dalje je čekala čerku ispred ulaza u školu. Cela se tresla. Kada je njena mlađa čerka otišla, mogla je, kako je rekla, "da se prepusti strahu i agoniji neizvesnosti" jer u blizini nije bilo nikog zbog koga je morala da bude jaka.

- Stižu informacije da je njen drug iz odeljenja pogođen u nogu, da je ranjena nastavnica istorije. Znala sam da je prvi čas imala istoriju jer je učila i rekla da joj fale dva plusa za veliku peticu. Kada je sve prošlo, pitala sam da li je odgovarala, rečeno mi je da je sve znala. Ona je stigla da ispuni sve što je sebi zacrtala za taj dan. Nije je bilo ni u Tiršovoj, ni u Urgentnom centru. Mnogi su hteli da me voze do bolnica, ali ja sam morala da budem ispred škole, da je zagrlim kad izađe jer se sigurno mnogo uplašila. Prijateljica iz MUP mi je rekla da izvode decu iz fiskulturne sale. Pomislila sam da je Ema završila tamo dok je bežala, ali ona nije izašla - dodala je.

Nije joj, kako je rekla, palo na pamet da se njenoj ćerki nešto desilo jer je Ema bila hrabra i jaka i pobedila je sve što je život stavio pred nju. Pitala je prijateljicu da proveri sa kolegama da li u školi ima još dece. Javila joj je da su rekli da ima. Nije im poverovala, ali je prenela informaciju. Nina je to mogla da čuje u njenom glasu, ali je odbacila mogućnost da se njenoj ćerki nešto desilo. Bila je ubeđena da mediji iznose neistine kada je izašla vest da je ubijen čuvar škole i osmoro dece.

- Naposletku je, kada je saznala da svi roditelji koji ne znaju gde su im deca, treba da idu u policiju, otišla tamo. Ipak, bilo joj je važno da neko nastavi da čeka Emu ispred škole, te je tamo ostala njena majka. Ispred policiske stanice je bio kordon policajaca. Rekli su mi da moram da čekam da me prozovu. Što bi me prozivali? Šta treba da se desi da bi me prozivali? Nisam znala zašto sam tu i zašto ne mogu da uđem. Izašao je jedan otac kog nisam poznavala. Bio je to Ivan Božović. Videla sam da plače i pitala sam ga zašto plače. Pogledao me je u čudu, pogledom koji govori: "kako nisi shvatila do sada?" Rekao je da mu je ćerka ubijena - rekla je Nina.

Tek tada je Ninin um počeo da osvešćuje ono to joj je telo sve vreme govorilo. Nije stigla ni da procesuira ono što joj je rečeno, kada su je prozvali.

- Prestala sam da razaznajem zvukove, nisam videla jasno. Popela sam se na drugi sprat. Slikovito sam osećala šta znači ona izreka da ideš kao jagnje na klanje. Čekala sam da inspektor počne. Kada je izgovorio "žao mi je", pustila sam krik koji sam gušila satima. Posle "žao mi je" više ništa nisam čula. Neko me je izveo iz policijske stanice, gde sam se zagrlila sa drugim roditeljima, ali se od šoka ne sećam ko je bio tu. Zvala sam porodicu da kažem da je Ema poginula. Samo se sećam da sam ljudima redom slala poruke: "Ema je poginula". Poslala sam na desetine poruka, u svakoj su pisale iste tri reči. Ema. Je. Poginula - dodala je.

Nina je, nakon saznanja da joj je ćerka ubijena, pala na kolena ispred policijske stanice. U isto vreme, čuvši vesti, njena majka je pala ispred škole, a otac ispred apartmana u Rumuniji u kom je boravio.

- Nisam mogla da shvatim konačnost togs tanja. Ovo je jedna tačkaa iz koje nema dalje. Ja sam to tada razumela i osećala, ali nisam mogla da prihvatim. Kada smo otišli na identifikaciju, došla je doktorka koja je majka Draganovog bivšeg igrača. To je poznato lice koje vama ide u zagrljaj. Drugačije je kada se u takvom trenutku pojavi poznato lice. Bila je mirna. Utešilo nas je što na njenom licu nije bilo grča. Kada smo otišli na grobno mesto mojih roditelja, razmišljali smo o tome da li ćemo svi da stanemo tu. Bilo nam je bitno da održimo zajedništvo. U tom danu smo našli mir jer smo shvatili da ćemo jednog dana svi da budemo zajedno. Naše porodične želje su se promenile. Grobnica, kovčeg... To je postalo najvažnije - rekla je Nina.

Na dan sahrane je imala jednu poruku za svoju porodicu i zamolila ih je da joj tu istu poruku tokom dana ponove koliko god puta da je potrebno ukoliko posustane. Poruka je glasila da im se najgore već desilo, da sahrana nije strašnija od onoga što se već dogodilo. To joj je pomoglo da se bori protiv straha i to je bio racionalni plan porodice kako bi preživeli 6. maj.

- Kada je trebalo da obuku Emu, tamo je radio Draganov poznanik sa Zvezdare. Osećala sam olakšanje što će neko da je obuče i sredi sa pažnjom. Objasnila sam kako da je obuče i našminka. Bila sam zahvalna tim ljudima, verovala sam da će to da urade sa puno brige i pažnje. Ema kao da je spavala, nisu joj se videle rane. Bila je mnogo lepa. Mazili smo je i ljubili. Sa utehom se vraćamo tim momentima jer smo imali priliku da je zagrlimo i poljubimo. Nismo znali da će na sahranu da dođe vladika. Sam njegov dolazak i reči su nam dale snagu da izdržimo. U svoj boli smo osećali ogromnu ljubav koju kao da nam oni šalčju i podupiru nas da se ne raspadnemo - zaključila je Nina današnje izlaganje.

Ona će nastaviti sa davanjem svog iskaza 22. februara, dok će njen suprug to da uradi drugom prilikom jer će u tom periodu morati da bude u Rumuniji. Za 22. februar pozvani su i Bojan i Marija Asović, Milanka i Slobodan Negić i Dragan i Brana Anđelković.

Roditelji dečaka koji je počinio masovno ubistvo Miljana i Vladimir Kecmanović pred sudom će se naći 23. februara. Taj daj u sud su pozvani i svedoci Nada Radonjić, Dragana Tomić i Snežana Knežević.

Sudija je zatražila da Centar za socijalni rad dostavi podatke da li porodica Kecmanović postoji u njihovoj evidenciji, a zatraženo je i da škola dostavi podatke o izostancima dečaka sa časova, kao i njegove ocene iz elektronskog dnevnika.

Sudija se na kraju ročišta obratila prisutnim porodicama i rekla im da razmisle da li žele da svedoče braća i sestre ubijene dece, ističući da su roditelji ispričali dovoljno i da, ukoliko deca ne budu govorila pred sudom, to neće uticati na postupak. Razlog za to je, kako je rekla, to što je ceo proces suđenja izuzetno traumatičan i da deca tome ne bi trebalo da budu izložena. Istakla je da će sa njima razgovor svakako da obavi neuropsihijatar, ali u drugačijem okruženju.

(Telegraf.rs)