"To je borba za život, gledaš da preživiš dan, da se ne ubiješ": Milena Radulović o svedočenju na sudu

Glumica Milena Radulović završila je svoje svedočenje na suđenju vlasniku dramskog studija "Stvar srca" Miroslavu Aleksiću, a svedočenje je završeno upravo sučeljavanjem njih dvoje, kada joj je Aleksić postavljao pitanja.

Radulović je, gostujući u emisiji "Uranak" na televiziji K1, ispričala kako je podnela svoje svedočenje koje je trajalo tri ročišta, duže nego što je govorila bilo koja od oštećenih do sada, kao i o tome kako joj je bilo dok joj je Aleksić postavljao pitanja, s obzirom na to da to svoje pravo do sada nije iskoristio kada je neka od oštećenih devojaka svedočila.

Preporučujemo

- Ovo je za mene priča bez kraja. Nekoliko puta sam mislila da neću morati dalje, ali se uvek pokazalo da dalje postoji i da nema kraja. Nadam se da će posle ova tri ročišta, ova tri meseca, posle tog našeg susreta i tih njegovih pitanja juče, biti stvarno kraj. Zakon dozvoljava da on postavlja pitanja, ja sam sve vreme znala da ta mogućnost postoji. Četiri devojke su svedočile pre mene, i on to pravo nije koristio. Imala sam osećaj da će želeti da ga iskoristi u mom slučaju i iskoristio je. Nadam se da ću konačno imati pravo da budem devojka i glumica - rekla je Radulović.

Ona je ceo proces opisala kao mučan i rekla je da je svako ročište bilo različito. Kako je istakla, nije joj bilo svejedno i pre svakog ročišta joj nije bilo dobro.

- Pre prvog ročišta mi sedam dana nije bilo dobro. Veče pred prvo ročište su mi izašli pečati po ruci. Nekako sam to prvo ročište dobro podnela. To što boli, boli, od čega se plače, plakaće se uvek, nevezano za bilo koji ishod. Imala sam osećaj da u sadašnjem trenutku ja imam snage za to i da su oni, mislim i na njegovu suprugu i njega, deo prošlosti. Kad je bilo drugo ročište, bila sam, kao, mnogo bolje. Delovalo je da je sve mnogo lakše, ali dan pre suđenja nisam mogla ni da jedem, ceo dan sam se tresla, svi su pitali šta mi je. Drugi put sam teže podnela nego prvi, a treći put sam zaključila da, koliko god stičeš neko iskustvo u ročištima, koliko god da ti je jasno šta te čeka, ništa se ne promeni. Pozvao me je jedan od mojih advokata i rekao je: "Hajde, Milena, ti si sad već veteran", pošto niko nije tri puta svedočio, rekao je: "Šta je to za tebe". Ali nema tu šta je to za tebe. Sada će, nadam se, da bude lakše - dodala je.

Kako je istakla, oseća da je ponovo, kao pre tri godine, kada je Aleksića prijavila, uradila sve što je bilo do nje i "to je bilo jedino što može da je umiri, da joj da spokoj, sreću i radost u budućim danima".

- Trauma se ne proživljava svaki put kad se priča o tome, jako su važne okolnosti i način na koji se priča o tome. Nije samo priča ono što može da te ubaci u to. Nekada postoje snovi. Naši zakoni su takvi da nema suđenja bez tri godine, retko je da se završi ranije. To su snovi, to je stalno prisutno. On je iznosio odbranu pet-šeSt ročišta. Nije meni suđenje samo danas kad je moje, kad devojke idu da svedoče koje su mlađe i teško su to podnele, ja sam tamo s njima. Zakonski ne mogu da uđem, ali ja sam tu. Njene suze su moje suze, njen stres, osećaj pravde, nepravde, toga što mora da stoji i brani svoju istinu, dok on ima pravo da sedi i gleda, ti to osetiš svaki put, ne samo kad ti stojiš u centru sudnice - objasnila je glumica.

"Ničega se ne plašim"

Danas se, kako je rekla, ničega ne plaši. Kada je došlo do toga da joj Aleksić postavlja pitanja, on je to činio agresino, povišenim tonom, a to je upravo bio ton kojim se polaznicima obraćao u dramskom studiju kada su bili deca.

- To je ton koji nam je kad smo bili mali ulivao strah, strahopoštovanje i vrhunski autoritet, tim tonom kog smo se kao mali plašili i nadali smo se da će to što pre da prođe ili da neću danas baš ja da budem na tapetu, on je mene u sudnici ispitivao tim tonom i nije me omeo. Osećala sam se kao da sam ponovo na času. Ali me nije uzdrmao ni povredio. Narativ koji je on želeo da predstavi je da se to nije ni dogodilo. On tvrdi da nikog nije zvao tamo, da je to bio naš izbor, da mi idemo u tu školu, da to nije bilo obavezno. Meni je omiljeni deo odbrane je da on nikada nije bio pedagog i nije imao školu glume. Čovek koji je samo po tome poznat. A onda kad kaže da nije bio predavač i pedagog, u sledećoj rečenici kaže koje je sve to glumce izveo na pravi put. Šta si ti tačno onda? - upitala je.

Aleksić je, objasnila je, na suđenju pokušao da svali krivicu na nju jer je odlazila u studio.

- Ispada da je moj odlazak tamo bio moja odgovornost, uključujući i ovo što se desilo. Sami smo dolazili, ali mi smo tada imali sedam, devet, 11 godina, bili smo nesvesni njegovih namera, toga da je taj čovek jedan mostrum, on nam je tada rekao da smo mi tu na sopstvenu odgovornost. Tebi se sa 10 godina sviđa da si ti odgovoran. Svaku odgovornost za to što nas je povređivao što nas je ponižavao, vikao, nevezano za to što je na kraju silovao, on svaljuje na to "sami ste hteli, sami ste došli". Strašno je ponižavajuće što poriče, s obzirom na broj prijava. On je porekao da ima školu glume, on je porekao sam sebe.  On je vikao i rekao da Biljana, njegova žena, nije neki faktor, već da je najbolji profesor na FDU i ja sam rekla da sam saglasana. Oko toga smo se složili. Ali sam rekla da smatram da je ona njegov saučesnik, na šta je njegov advokat skočio - dodala je Radulović.

Navela je da ju je mnogo kolega pitalo da li je Aleksićeva supruga znala šta se dešava. Kako je rekla, ona je mislila da nije, ali to je sada potpuno nevažno. Danas ne može da je obožava kao nekada.

- Ona je saučesnik tako što je potpuno nevažno da li je znala ili ne, ona danas kao jedna vrhunski inteligentna žena, jedan od najboljih profesora u istoriji fakulteta, ima pristup optužnici i jako dobro zna da su tih 16 prijava deca, žene, raspon je toliki da danas imaju od 20 do 40 godina... To su sve ženska bića koje je ona odgajila. Nismo mi neke žene koje su skočile na njenog muža, mi smo devojčice koje su tamo rasle, koje su oni vaspitavali, koje su gledali kako odrastaju. Ona je odučila, ne osuđujem je, da stane i da kaže one su lagale, a jako dobro zna da nismo. Kako da ne zna? 16 prijava od dece koju si odgajila. Ja sam njen student s njom sam provela još četiri jako važne godine. Ona je jako pametna žena, svesna svega. I ona mu je bila učenica. Ona je prošla kroz išto kroz šta smo mi prošli, priznala ili ne, tako da jako dobro zna da je sve ovo istina. Ona je saučesnik u laži. On i dalje hoće da održi realnost koju je nama plasirao u školi, a to je realnost apsolutne moći, manipulacije i agresije - istakla je glumica.

Na pitanje koju emociju ima prema Aleksiću danas i u prethodne tri godine, Milena je odgovorila da stvarno nema prema njemu nikakvu emociju.

- Ja se samo borim da moj život krene dalje. Ove tri godine u javnosti meni u životu traju već 11-12 godina i zaista je potpuno nevažna osuda, kazna, šta će on i kako će on da završi. Ja samo želim da ja završim. Hoću da imam dane u kojima on više nije tema, hoću svoj život i za njega se borim sve vreme. Samo se ubijenoj ženi u srbiji potpuno prašta i ne postavljaju se pitanja. Imala sam osećaj stida i sramote. Imala sam neku vrstu krivice zato što sam dugo bila ubeđena da se to samo meni desilo. Znala sam da je to bolesno, ali nisam znala da nisam kriva zato što u toj svesti od 20 godina ti ne možeš sam sebi da kažeš tako jasno samim tim što ti se nešto desilo što osećaš sramotu, stid i poniženje, ti si deo toga. Užasno dugo treba terapije i svega da prestaneš da se osećaš poniženo i da bi to poniženje bilo prebačeno na pravu stranu - dodala je.

"Prijavljivanje je izuzetno važno"

Navela je da nijednoj ženi ne treba pakao policije, tužilaštva, suđenja, tako dugog procesa, ali da svejedno treba da se osnaže i prijave, ističući da, što je više prijava, biće manje nasilnika.

- Prijavljivanje je izuzetno važno, ali to sa sobom nosi tri godine snova, nemira, osećaja da šta god radiš nešto stoji, nešto nisi završio, nešto te proganja, nešto se dešava. Ali ti pristaješ na tri-četiri godine toga, da ti svoju sudbinu, bol, traumu, svoj svet koji je ogroman deo tebe daješ u ruke nekim drugim ljudima - advokatima, sistemu. Jako je teško osećanje jer ti kad si žrtva misliš da nema izlaza, ne postoji drugi način. Zašto nisam otišla? Nisam mogla da odem, nisam videla opciju da odem, nisam znala da mogu. To je borba za život, ti gledaš kako da preživiš dan, kako da se ne ubiješ. Mene njegov advokat pita neka strateška i logićna pitanja, to ne postoji, nema strategije - ispričala je Radulović.

Kako je rekla, tokom sudskog procesa možeš samo da posmatraš, ponovo postaješ sporedni faktor u sopstvenom životu i ne možeš da utičeš na to da se proces ubrza, da se završi, ne možeš da utičeš na iskod. Možeš samo da slušaš i ne možeš ništa da kažeš.

- Njegov advokat koristi njegovo pravo da optuženi može da se brani na način na koji on misli da treba da se brani, potpuno legitimno. Ali način na koji su oni koristili to pravo, način na koji nam se taj advokat obraćao, smejao se, paradirao, podmevao se, provocirao, je uvreda ne samo za mene i ove devojke nego za sve žene i za pravosudni sistem. U tom trenutku je strašno teško izdržati ne samo što ponovo sve proživljavaš, što pričaš o nekim gnusnim radnjama kojih te je dan danas sramota, kad sve to moraš da kažeš je jedna stvar, jedan momenat tereta, a drugi je da te taj isti advokat iz ročišta u ročište provocira, smeje ti se, pokušava da te ponižava. To svi gledaju, tamo je 50-60 ljudi - dodala je.

Istakla je da ona u sudu nije bila ponižena, iako je odbrana to pokušavala da postigne, već da je konačno imala prostor i pravo da objasni "sva ta nerešena pitanja koja mnogima nisu bila jasna".

- Njihov cilj je da se ja ponovo osetim tako. Advokat je izabrao taj način. Na suđenju nisu bili mama i tata, oni me isprate do tamo. Mislim da bi to bilo baš... Stvarno su moja najveća podrška. Imati porodicu kakvu imam ja je ogroman luksuz u životu jer je to jedino što nismo mogli da biramo. Sa mnom su moji prijatelji, kolege, juče je došla i Seka Sablić, to je bilo baš... Naravno, tu je moj Ognjen, on je tu stalno. Tu je jer želi i jer mi je potreban. Na kraju lakše je da je on tu. Posle dođemo kući i lakše mi je što je bio, sve čuo, video i osetio, nego da moram da mu prepričavam, a to je neprepričljivo - rekla je glumica.

Javljale joj se druge žrtve

Radulović je rekla da je primila nebrojeno mejlova i poziva žrtava nasilja, da je čak dobijala i ispovesti nekih muškaraca koji su to doživeli.

- Stalno se stavlja fokus na žene, ali postoje muškarci koji su to doživeli u detinjstvu i mnogo im je teško. Ja sam uvek spremna da dam savet i da dobijem savet jer ja mogu samo da kažem onako kako ja u određenom trenutku mislim. Važno je da se prijavi nasilje, ali treba biti svestan da je ovo stvarno teško. Najvažnije je da si dobro sa sobom, istrpeti sva uvredljiva pitanja što si ćutala i kako bi oni postupili, treba biti svestan da treba imati podršku. Ja sa te strane imam mnogo sreće sa porodicom, celom familijom, sa momkom koji je takav kakav je. Treba biti spreman, upustiti se u nešto tako neizvesno i stresno. Tim ženama bih preporučila da je vrhunsko prevazilaženje traume kad si dovoljno jak da se boriš za pravdu i kad ti je važno da drugi to ne prožive. Poenta svega je što manje ovoga, što manje devojčica, što manje bilo koga ko će proći kroz ovo - objasnila je Milena.

Napomenula je da joj je bilo najvažnije da Aleksić to ne uradi još nekoj devojčici. Rekla je da mnoge žene nemaju snage da prijave, ali da, ako se odluče na taj korak, treba dobro da razmisle kome veruju i ko ih voli, jer je to velika odluka.

- Ti u tom mraku toliko sebe osuđuješ i mržiš i toliko si ponižen, jadan, mali, nebitan, prljav i drugačiji, oštećen da ti znaš da bi mogao da kažeš svima, ali taj strah da će te odbaciti, da će te gledati drugačije, da bilo šta da se desi, da će te neko osuditi, taj korak je mnogo težak. Volela bih da sve žene koje su ovo ili bilo šta slično doživele naiđu na prvobitno razumevanje od strane najbližih - rekla je.

"Kad sam rekla majci, pala je"

Ona je istakla da nije bilo izbora da li će nakon odlaska iz dramskog studija da viđa Aleksića.

- Nije bilo izbora da li ću da ga viđam. Profesora klase ne biraš. Meni je u tom periodu života godinu dana bio ceo život, nisam mogla da pauziram godinu. Prvo sam rekla majci i ona je pala. Onda sam bila svesna da ću morati da kažem i tati. Pošto sam mislila da će ga ubiti, uopšte to izgovoriti ocu je stvarno... Spremala sam se sa svojom terapeutkkinjom kako da mu kažem i ona je rekla da, što ja budem mirnija, pošto sam mami rekla baš kako ne treba, to će njegova reakcija biti mirnija. Sećam se da smo otišli, moj tata ima gliser, već smo otplovili mislila sam da ako poludi, morao bi da skoči u vodu, malo bi teže stigao nazad. Tako sam mu rekla. Pitali su me što nisam rekla ranije. Njima je najviše žao što sam sve prošla sama. Dok mi se sve dešavalo nisam imala ideju da mogu nekom da kažem, a onda su silne godine prošle i ja sam mislila da niko više iz te kancelarije ne može da me izviče. Bežala sam od te prošlosti, pokušavala sam da nastavim da živim neki normalan život neke normalne devojke i smatrala sam da ću ih time samo nasekirati. To je i Ivina priča i svih nas, ako je već prošlo i ako već nisam tražila pomoć kad je trebalo, zašto ja sada njih da nasekiram? - dodala je Milena.

Znala je da će joj roditelji verovati, ali bila je svesna da ne mogu da joj pomognu i da će saznanjem šta se dogodilo da nose veliki teret, da osećaju krivicu, da se pitaju da li su mogli bolje.

- Oni su videli, mama mi je hiljadu puta pitala šta mi se desilo, gde mi je samopouzdanje, ali naravno da joj ovo nije palo na pamet. Ja sam bila svesna da, kad im kažem, život svima nama više neće biti isti, a teško mi je bilo da podnesem novu etapu da sad ni ovaj život neće biti isti. Žao mi je što im nisam rekla ranije, ali, s druge strane, jako je važno da se niko ne zavarava da se od toga može pobeći, sve smo bežale. Ako ne kažem onda nije, na postoji. Ne može tako. Samo je pitanje kad si ti spreman da to kažeš. Ne znam kad će ovo suđenje da se završi, ali velika stvar je da sam ja ovo završila - zaključila je Radulović.

(Telegraf.rs)