"Krv se te noći razlila po selu, ubio nam je najrođenije i nas": Daliborova sestra o zločinu i kazni za Uroša

Uroš Blažić, koji je u selima Malo Orašje i Dubona ubio devet, a pokušao da ubije još 20 ljudi od kojih je ranio 12, može da bude osuđen na maksimalno 20 godina zatvora jer je u trenutku masovnog ubistva bio mlađi punoletnik, odnosno nije napunio 21 godinu, te ne može da bude osuđen na kaznu doživotnog zatvora. Iako je u potpunosti u skladu sa zakonom, ta činjenica je unela nemir u porodice ubijenih, ali i širu javnost.

Sestra Dalibora Todoroića, koji je imao samo 24 godine kada je ubijen u stravičnom masovnom ubistvu u dva sela, Suzana Ranković, ističe da "Blažić sa 20 godina zatvora praktično neće ni biti kažnjen".

Preporučujemo

- Komentariše se da on tokom izdržavanja kazne može da se popravi i izađe kao bolji čovek, kao da je zatvor popravni dom. Pitam se da li bi iko takvu rečenicu ponovio da je, kao ja, izgubio brata, ili nekog drugog člana porodice. Kazna je premala... U stvari, ovo njemu i nije kazna, on sa 20 godina zatvora u opšte neće biti kažnjen - kaže Suzana za Telegraf.rs.

Kako kaže, samo porodice ubijenih znaju kako izgleda pola godine konstantnog bola, na koji tek treba da se naviknu.

- Zna se šta je kazna, ali nema ko da je donese, jer se nikom nije desilo loše kao nama. Kako je nama, to samo mi znamo. Ne daj, Bože, da neko doživi skoro pola godine ovakvog kostantnog bola, a tek treba da se naviknemo na njega. Mnogo je teško i tužno - dodaje.

Dubona je za nju, kaže, bila najbolje i najlepše selo, jer je iz nje potekla. Sada se za ime Dubona vezuje samo tuga jer je sva radost izgubljena.

- Ostao je jedan spomenik, jedan mural. Selo je izgubilo sve čari i svu lepotu. On je ubio i nas, ništa dobro nije zaslužio - zaključuje Suzana.

"Nema više našeg Dače"

Podsetimo, Suzana je početkom oktobra, u emotivnoj ispovesti za Telegraf.rs rekla da je 4. maj sada za nju crvene boje, jer je "podseća na krv koja se te noći razlila".

Bilo je 23.10 sati kada je Suzani, u noći 3. maja, stigla poruka od drugarice. "Šta se to dešava kod tebe u Duboni, ko to puca?", glasila je poruka. Kako je ispričala, zgranula se i u spebi pomislila da tako nešto nije moguće, da zna svoje selo, koje je uvek bilo mirno.

- Zvala sam prvo majku, ali se nije javljala jer ona ranije ide da spava. Onda sam zvala Daču. Biola sam baš uporna. Telefon je zvonio, poruke su stizale, a odgovora nije bilo jer se ni tata nije javljao. Počela sam da osećam brigu, strah i suze su odmah krenule. Uputila sam se ka mojima, a usput sam čula da je Dača ranjen. Sestra mi je javila da je van životne opasnosti, pa mi je bilo malo lakše. Stižem na ravni gaj. Sve vrvi od policije, puno je forenzičara. Gubim se od onih policijskih rotacija, tražim Daču - ispričala je.

Policija joj nije dala da prođe. Nije znala da li se prvi zločin dogodio baš tu. Prešla je preko njiva i izašla u Malo Orašje, a potom na auto-put, gde nije bilo nikog. Patrole ih nisu zaustavljale. Isključili su se na naplatnoj rampi Mali Požarevac. Ispred Hitne pomoći je bilo mnogo ljudi i vozila.

- Išla sam, a noge kao da su sve kraće. Rotaciona svetla su se videla svuda, vrtela sam se u krug, tražila svoje, čekala da mi kažu da će da bude dobro. Ali dočekala sam da čujem najgore. Videla sam da otac sedi na klupi. Dotrčala sam, kleknula i pitala gde je Dača i da li je dobro, a on je gledao u jednu tačku, negde pored mene. Kada sam slučajno stavila ruku na njegovu drugu nogu, osetila sam da nije njegova, već majkina. Ona je sedela pored njega, stavila glavu u njegovo krilno, a on ju je ogrnuo jednim delom svoje jakne, kao da je hteo da je ugreje, uteši, a nije mogao da uteši ni sebe - prisetila se Daliborova sestra dana kada je njena porodica čula najgore vesti.

Njen otac je, kako je rekla, možda pokušao da joj sakrije pogled ka Hitnoj pomoći, ka stvarnosti koja je bila ispred njih, a ona, "nakljukana sedativima nije imala snage da progovori".

- Kada sam ih ponovo pitala da li je Dača živ, suze su im potekle i tata je rekao: "Ne, nema više Dače". To je šok, takva informacija ne može da se prihvati, to je nemoguće. Bilo je strašno i to znaju samo oni koji su izgubili nekoga. Samo oni znaju kako duša boli, kako se srce slama. Kukala sam i vrištala, ali pomoći nije bilo, kao ni mogućnoti da ga vidim. I dalje ne prihvatam da ga nema. Za mene je samo otišao i ja ga i dalje čekam da dođe - dodala je.

(Telegraf.rs)