"Nema više Dače": Ovako je Suzani otac rekao da je ostala bez brata u masakru u Mladenovcu, suze još teku

Dalibor Todorović imao je samo 24 godine kada mu je život oduzet na stravičan način u noći između 3. i 4. maja, kada je Uroš Blažić naoružan krenuo iz svoje vikendice u Varovnicama. Njegova porodica pet meseci kasnije ne može da se pomiri sa gubitkom.

- Moj brat, moj Dača, moja ostvarena želja kao sestre da ima brata... Sreća, radost i ljubav trajala je nepunih 25 godina, samo toliko! Dača je rođen 1. jula 1998. godine. Bio je to naš najsrećniji dan, najlepši mesec, sve dok nije došao 4. maj, kada je jedan monstrum uzeo sve ono što smo imali i sve što dolazi, sve ono lepo što je zajedno trebalo da proživimo. Taj datum je za mene sada crvene boje, podseća na krv koja se te noći razlila - priča za Telegraf.rs Daliborova sestra Suzana.

O svom bratu govori kao o posebnoj osobi, vrednom, emotivnom, poslušnom i prelepom momku. Opisuje ga kao mladića punog pozitivne energije, koji je uvek bio nasmejan i mio, veseo, ljubazan i pun poštovanja prema drugima.

- Bio je pun planova za budućnost, sin za primer. Naši roditelji su bili ponosni na njega, bio je njihova svetla tačka i njihova budućnost, njihova jutarnja radost i večernja sreća. Naučili su ga da bude takav kakav je bio i ja sam bila srećna što ga imam i što je on takav, a moj. Dača je radio u Elektrodistribuciji u Mladenovcu, bio je vredan i poslušan radnik koji se mnogo zalagao kako bi dobio taj posao, a sada na tom radnom mestu radi neko drugi - dodaje.

Kako kaže, imao je devojku koju je mnogo voleo, a koja je bila jednako dobra osoba kao i on. Cela porodica ju je zavolela, voli je i dalje, a ona je i dalje uz njih.

- Ma gde je život sutra odveo, mi ćemo za nju uvek da budemo tu jer je ona posebna. Ove godine je Dača planirao da je veri, a da sledeće prave svadbu. Svi smo maštali o tom danu. Sanjali smo tu njegovu sreću i ispunjen život, jer je, posle mene, on bio sledeći koji će da se venča i osnuje porodicu. Nažalost, sve je upropastila ta noć, taj monstrum, slabić, koji nije bio čist, ali mu ni roditelji nisu bili bolji jer ga nisu lečili pre tog 4. maja. Normalan čovek ovako nešto ne bi mogao da pomisli, a kamoli da uradi - ističe Suzana.

Telefon počeo da zvoni

Bilo je 23.10 sati kada je Suzani, u noći 3. maja, stigla poruka od drugarice. "Šta se to dešava kod tebe u Duboni, ko to puca?", glasila je poruka. Kako kaže, zgranula se i u spebi pomislila da tako nešto nije moguće, da zna svoje selo, koje je uvek bilo mirno.

- Zvala sam prvo majku, ali se nije javljala jer ona ranije ide da spava. Onda sam zvala Daču. Biola sam baš uporna. Telefon je zvonio, poruke su stizale, a odgovora nije bilo jer se ni tata nije javljao. Počela sam da osećam brigu, strah i suze su odmah krenule. Uputila sam se ka mojima, a usput sam čula da je Dača ranjen. Sestra mi je javila da je van životne opasnosti, pa mi je bilo malo lakše. Stižem na ravni gaj. Sve vrvi od policije, puno je forenzičara. Gubim se od onih policijskih rotacija, tražim Daču - dodaje.

Policija joj nije dala da prođe. Nije znala da li se prvi zločin dogodio baš tu. Prešla je preko njiva i izašla u Malo Orašje, a potom na auto-put, gde nije bilo nikog. Patrole ih nisu zaustavljale. Isključili su se na naplatnoj rampi Mali Požarevac. Ispred Hitne pomoći je bilo mnogo ljudi i vozila.

- Išla sam, a noge kao da su sve kraće. Rotaciona svetla su se videla svuda, vrtela sam se u krug, tražila svoje, čekala da mi kažu da će da bude dobro. Ali dočekala sam da čujem najgore. Videla sam da otac sedi na klupi. Dotrčala sam, kleknula i pitala gde je Dača i da li je dobro, a on je gledao u jednu tačku, negde pored mene. Kada sam slučajno stavila ruku na njegovu drugu nogu, osetila sam da nije njegova, već majkina. Ona je sedela pored njega, stavila glavu u njegovo krilno, a on ju je ogrnuo jednim delom svoje jakne, kao da je hteo da je ugreje, uteši, a nije mogao da uteši ni sebe - priseća se Daliborova sestra dana kada je njena porodica čula najgore vesti.

Njen otac je, kaže, možda pokušao da joj sakrije pogled ka Hitnoj pomoći, ka stvarnosti koja je bila ispred njih, a ona, "nakljukana sedativima nije imala snage da progovori".

- Kada sam ih ponovo pitala da li je Dača živ, suze su im potekle i tata je rekao: "Ne, nema više Dače". To je šok, takva informacija ne može da se prihvati, to je nemoguće. Bilo je strašno i to znaju samo oni koji su izgubili nekoga. Samo oni znaju kako duša boli, kako se srce slama. Kukala sam i vrištala, ali pomoći nije bilo, kao ni mogućnoti da ga vidim. I dalje ne prihvatam da ga nema. Za mene je samo otišao i ja ga i dalje čekam da dođe - dodaje.

Vozili ranjenog sina

Noseći se sa ličnom mukom i traumom, Suzana se pita kako li je tek njenim roditeljima. Njena majka čula je rafalnu pucnjavu, a instinkt jedne majke nije joj dao mira. Otrčala je u školsko dvorište da traži sina. Njen otac je prvi stigao, a potom je i majka stigla trčeći. U školskom dvorištu zatekli su decu koja leže u krvi.

- Dok je tata obilazio svako dete, majka je samo tražila Daču. Oni su bili mnogo vezani. Tata je trčao oko škole i tražio ga, mislio je da je pobegao, ali majka je Daču pronašla ispod klupe. Polivali su ga vodom jer je imao puls i davao znake života. Brzo su ga stavili u kamion i odvezli u Hitnu. Sedeo je u majčinom krilu kao kad je bio mali. Jedno rukom mu je držala glavu, a drugom pritiskala ranu na stomaku. Dozivala ga je kako bi otvorio oči. Molila je Boga da joj samo tada pomogne - priča Suzana.

Za to vreme, njihov otac pokušavao je da sinu što pre obezbedi lekarsku negu. Vozio je kamion što je brže mogao, sve vreme Daliboru opipavajući puls, koji se neposredno pre dolaska do Hitne pomoći, više nije osetio.

- Tatu je ipak održavala nada da nije lepo napipao puls i da će da stignu na vreme. Lekari su preduzeli sve što su mogli, ali je Dači metak oštetio stomačnu aortu i spasa nije bilo. Sad su nam ostala samo sećanja, slike, snimci i priče o njemu. Dokle god to postoji, on će da živi, a živiće sigurno dok mi postojimo. Dačin grob i dalje posećuje mnogo ljudi. Naši roditelji svakodnevno odlaze na groblje. Tata, koji je pun tuge i bola, sve potiskuje zbog majke. Ona je žena kojoj je duša zavijena u crno, koja ga pet meseci konstantno oplakuje, doziva ga i proklinje sudbinu što joj uze sve, a on je bio njeno sve. Mnogo puta je izgovorila jednu rečenicu: "Deca koja sahranjuju roditelje treba da pevaju, a ne plaču, jer ne postoji veća bol nego kada roditelj sahranjuje dete" - zaključuje.

Potresne reči majke

Daliborova majka Danijela za Telegraf.rs kaže da, dok majke natradalih oplakuju svoju decu na grobovima, majka Uroša Blažića "svakog petka sinu nosi pakete, stvari, sprema mu jela koja voli i redovno odlazi u posete, kao da ide u bolnicu, a ne u zatvor".

- Ja razumem da je njen i da su svi oni isti, ali ne razumem kako to neko može da dozvoli, da oni tamo imaju odlične uslove za život, naručuju šta hoće viđaju svoje... Gde su naša deca, da li oni jedu da li se neko pita? Evo ja ću da kažem, niti jedu, niti piju, niti viđaju svoje, niti roditelji viđaju. Ostale su samo slike koje gledamo po ceo dan i oplakujemo. Zašto je onda ubicama dozvoljeno? Zar niko ne misli da roditelje boli kada to vide i čuju, pita li se iko kako je njima? Da je ikog briga, ne bi ovako bilo - kaže Daliborova majka.

Za brata piše pesme

Suzana je, noseći se sa tugom, za brata napisala brojne pesme. Jednu od njih posvetila je ne samo bratu, već i ubijenom bratu i sestri, Kristini i Milanu Paniću, koji su svoju poslednju noć proveli sa njenim bratom.

- Milanova, Kristinina i Daliborova slika treba da se vidi, njihova imena treba da se čuju kako bi svima ostali u sećanju. Oni nisu lopovi, kriminalci ni ubice. Oni su anđeli koji su te noći izgubili živote iz nečijeg hira i besa. Oni su nevino nastradali - kaže Suzana.

Suzaninu pesmu, koju je napisala za njih troje, prenosimo u celosti.

Sunca naša mila, srećna su uvek bila.

Osmesi vaši lepi i sad ih čujemo

Kad ponekad kućom, vaš smeh proleti.

Sudbina je bila takva, da nam sreća bude kratka.

Gde odoše oni dani svi, gde ste sada sreće naše?

I gde si sad, brate moj jedini?

Na ivici života, sa sobom se borimo i tako mili naš svaki dan, sa tugom se borimo...

Lepotom ste obasjani bili, tako dobri, veseli i mili, skoro se nisu takvi kao vi rodili...

Sad plesite ANĐELI oblacima tim,

Vidim vas u snovima kao male.

Znam da niste gore sami,

Al' ste nama jedini.

Čujem smeh i igre vaše,

Trčite među oblacima dok vam ja mašem.

I dozivam da me pogledate samo,

Al' neki čudni glas kaže mi da me ne čujete tamo gore

I da vašu igru ne prekidam samo...

Takve veseljake imali smo mi

I Miki i Kika bili su kao ti, moj brate jedini.

Držite se tako skupa kao ono vase poslednje vece kad ste nasmejani otisli

Sa onih školskih klupa...

Sad su naši roditelji postali pravi prijatelji,

Jer jedino oni znaju kakvu tugu sad imaju.

Jer ta tuga koja ih je spojila, mnoge lažne prijatelje od njih je odvojila.

Jer njihovu bol i njihovu muku, znaju samo oni koji su izgubili ono sto su nosili devet meseci u trbuhu...

Oni s kojima su neprospavane noći bile,

Oni sto su ih hranili, nosili, učili prve reči i kroz život vodili i zvali ih kćeri ili sine...

E, samo njihova preteška je muka,

Kad su im čeda oteta iz ruku i kad su ih stavili na doživotnu muku.

Onaj ko ne doživi, ne može da zna,

Mmoze da samo s našim bolom saoseća...

I ja sam samo sestra, koja stoji tu,

Sanja noćima, jastuk natapa suzama i

Živi na raskršću...

(Telegraf.rs)