Marta je majka koja 4 godine čeka pravdu: Sin joj stradao na 200 metara od kuće, optužnice i dalje nema

Marta Mićić iz Sremske Mitrovice je majka kojoj je sin stradao na 200 metara od kućnog praga. Njena porodica ni četiri godine kasnije ne može da žali u miru jer nisu dobili pravdu - optužnica protiv sada 22-godišnjeg vozača, vršnjaka njenog sina Dušana Mićića, niakda nije podignuta.

- U ovom našem Udruženju roditelja dece stradale u saobraćaju, u kom ima 35 porodica i koje, nažalost, svakog dana sve više raste, postoje slučajevi koji su u toku, koji su završeni, ali i oni koji ne postoje, ali su arhivirani. Jedan od njih je moj slučaj. Sutra će biri četiri godine od kad je moj Dušan nastradao. Dušan je stradao 8. juna 2019. godine, to jest preminuo je u zoru 9. juna - počela je Marta svoju priču na jučerašnjoj konferenciji za emdije Udruženja roditelja dece stradale saobraćaju.

Preporučujemo

- Smatram da je trebalo da budmeo obavešteni. Naravno da bismo trčali u bolnicu da vidimo šta je sa našim Dušanom, ali neko bi bio prisutan i tog kobnog dana kada ja smatram da se krojila naša sudbina sa zapisnicima i svim ostalima. Četiri godine krvavo muku mučimo za pravdu i za mir. Našu decu ništa neće vratiti, moramo da naučimo da živimo sa njom. Nekada je lakše, nekada teže. Nije lako, imate mlado, lepo, biće i ono odjenom nestane zbog nečije bahatosti - dodala je Marta.

Ističe da je nečinjenjem i nesprečavanjem takvih dela vodi podstrekačka politika jer svai naredni vozač ima podstrek da radi isto, jer kazne nema.

- Sve je super, samo mi ostajemo bez dece, koju nismo našli na putu, ni kupili u prodavnici. Naš slučaj je godinu i po dana bio arhiviran, prosto je stajao u mestu. Kao laik sam mislila da to tako treba, verovala sam u institucije. Međutim nije bio ni u predistražnom stanju. Kada smo proveravali šta se dešava slučaje je rapidno u šest meseci odbijen na sva tri nivoa, od Osnovnog i Višeg javnog tužilaštva, do Apelacionog suda u Novom Sadu. Bilo je mnogo propusta, mnogo smo apelovali da se proveri istina i utvrde činjenice - rekla je Dušanova majka.

Foto: Twitter/veravilotijevic

Marti je trebalo godinu dana da detaljno pročitam obdukcioni nalaz svog deteta koje je imako 18 godima - bio je mlad, dobar dečko, sportista.

- On nije imao šansu da preživi, to mi je bilo jasno kada sam počela da čitam. Dečko ga je razneo, smrskao ga je, smrskao je sve u njemu. Nije mi bilo jasno kako na trkve povrede neko može da ostane gluv i nem, da nema optužnice, da veštačenje bude oskudno ili na strani ubice. Ubica je njegov vršnjak koji je od roditelja dobilo besan auto jake kubikaže koji nije ni smeo da vozi. Nažalost, moj Dušan je stradao. Bukvalno su rekli da ga je Dušan vijao biciklom da ga udari - dodala je.

Ističe da, kada ih ljudi vide nasmejane i raspoložene, ulažu veliki napor da se sastave i budu pristojni, normalni građani.

- Ne daj Bože nikome da provodi noći kao mi. Groblja obilazimo stalno. Sramota me je kad odem na to groblje, a nisam ništa učinila za to svoje dete. Da, idem, borim se, zovem, grebem, ići ću do kraja sveta, lajaću na zvezde, ali nisam ništa uradila. Druga deca su tu, moramo da budemo dobro zbog njih, ali moram da budem tu za njega. On je moj, on je rođen, ja sam te godine spremala spomenik, a taj dečko koji ga je ubio je spremao matursko odelo. Obojica su bili maturanti na panoima, samo što je moj bio nebeski maturant, kako sam ja to zvala - bolne su Martine reči.

Teško joj je bilo da gleda lepe maturante, punoletstva, vršnjake svog sina kako se žene i dobijaju decu.

- Vi ste nekad kao ljuti na svu tu lepotu, ali niste vi ljuti, vama nedostaje ta vaša lepota. Ako sam ja to dete rodila sa 20 i kada je imao 18 godina sam bila ponosna što imam čoveka, što imam oslonac... I on je samo jedan dan izašao iz kuće i nije se vratio. Tu nema razlike između tog ubistva, svih ovih ubistava i ako vas je neko ubio pištoljem. Se su to iznenadni gubici dece. Drugo je kad se roditelji suočavaju sa bolešću. Naši životi nikada neće postati lakši. Pravda za našu decu možda će da nam donese malo mira, da znamo da smo ih tako odsutne odbranili od nečega ili enkoga. A ptici kad slomite krila, ona nikada neće da poleti. Tako i mi, mi ćemo samo da idemo kroz ovaj život - dodala je Marta.

Ističe da ljudskost nisu izgubili, kao ni požrtvovanost. Njihova briga za drugu decu je ogromna, zato se zalažu za prevenciju u saobraćaju i oštrije kazne za one koji u saobraćaju ubiju dete. Marta želi da veruje da će institucije u tome uspeti da im pomognu i da će da dođe do pravde za svoje dete.

- Nismo mi samo izgubili decu, mi smo posle toga toliko puta ubijeni, poniženi, razočarani kada ili nisu tu za nas, ili ne odgovore, odugovlače, igraju se igre umaranja. Misle roditelji će odustati, oboleti, imaju drugu decu... Roditelj nikada ne odustaje od svog deteta. Verujem da ću da izguram svoju borbu za pravdu, kao i ostali rositelji za svoju decu. I jedan budući život, ako je spasen našim trudom i zalaganjem, to će biti legat naše dece. Mi nismo isti kao od pre nesreće. Izvinila bih se svojoj deci koja su tu jer ja nisam ista makja kao što sam bila za Dušana. Osćeam se da me neko muči četiri godine umesto da me pusti da životarim svojim životom, svejedno mučkim, muče nas dodatno - rekla je Marta.

Marta je istakla da su oštije kazne neophodne kako "više nikom ne bi palo na pamet da ijedna majka prolije suzu".

Povrede kobne po život

Kako je Marta ranije ispričala za Telegraf.rs, veštačenje je najpre izvršeno bez obdukcionog nalaza i utvrđeno je da je automobil išao brzinom od 57 kilometara na sat, a da je njeno dete na biciklu vozilo oko 12 kilometara na sad.

- Veštak je sebi dao za pravo da za nesreću krivi moje dete. Kasnije je uradio novo veštačenje, nakon obdukcionog nalaza u kom je naveo da je Dušan preminuo od posledica povreda. On je bio zdrav, prav, snažan, sportista. Neko ko je vozio 57 kilometara na sat nije mogao da mu zada tako teške povrede - tvrdi Marta.

"Na osnovu Nalaza i mišljenja veštaka sudske medicine, utvrđuje se koje su povrede konstatovane kod oštećenog Mićić Dušana, odnosno da je isti u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi zadobio pukotinasti prelom kostiju baze lobanje, tačkasto krvarenje u tikvu malog mozga i moždanog stabla, rascepe i nagnječenje tkiva levog plućnog krila, kolaps - bezvazdušnostiva pluća sa leva strane, obostrani prelom rebara, prelomi trnastih nastavaka grudnih pršljenova, prelom leve ključne kosti, nagnječenje mekih tkiva u levom čeonom predelu, u predelu levog obraza, u levom lopatičnom predelu, sa leve bedrene strane i na spoljašnjoj strani levog skočnog zgloba. Povređivanje Mićić Dušana zbirno predstavlja tešku telesnu povredu opasnu po život, nanetu zaživotno, delovanjem tupine mehaničkog oruđa. Sve povrede su mogle nastati u dinamici odigravanja predmetne saobraćajne nezgode, kontaktom povređenih delova tela sa delovima predmetnog vozila, podlogom i predmetima u okolini lica mesta. Ova nasilna, zadesna smrt je u direktno uzročno-posledičnoj vezi sa povređivanjem u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi", navedeno je u izveštaju sudskog veštaka.

Marta dodaje da je automobil bio parkiran u trećoj brzini, te da "ne može ni da zamisli kojom brzinom je vozio".

- Taj dan se čula ogromna škripa kočnica pod ručnom, muzika je tukla iz automobila. Ceo dan je divljao automobilom. Stajala sam napolju, otac je prokomentarisao da će ili udariti u banderu, ili će pokupiti nekoga. Nisam mogla ni da sanjam da će da udari moje dete - kaže majka.

Ističe da je u izveštaju sa mesta nesreće pisalo da nije bilo tragova kočenja, ali da je njen suprug ujutru rano otišao i fotografisao tragove.

- To nam je u skorije vreme polupriznato. Rečeno je da taj promer točkova može da odgovara automobilu, ali da nije 100 posto potvrđeno - objašnjava.

Vozač pušten istog dana

Mladić koji je automobilom udario Dušana njegov je vršnjak. Samo par meseci ranije napunio je 18 godina.

- Nije hapšen, ni priveden. Nije testiran na alkohol i narkotike. Saslušan je i pušten iste noći. Spominjali su neku bezbednost. Rekli su da je sklonjen jer Dušan ima braću. Ja u tom momentu ne znam ni ko mi je udario dete, a kamoli o kakvom sklanjanju i bezbednosti pričaju. Bila sam u Hitnoj pomoći, vrtela sam se po hodnicima. Mislila sam da, kada se tako nešto dogodi, tamo dolaze i ostali učesnici nesreće. Ali niko nije došao - priča Marta.

Kako kaže, tužilac je izašao na lice mesta, što joj je u startu bilo čudno jer zna da tužilac izlazi samo kod ozbiljnih slučajeva, "a, sa druge strane, decu nije saslušala ona, nego saobraćajni policajci".

- Od tog momenta do oktobra nismo znali ništa. Kada smo dobili veštačenje u kom je navedeno da je vozio 57 kilometara na sat, žalili smo se. Prošlo je godinu i po dana i ništa se nije desilo. Kada je naš advokat otišao u sud po dokumentaciju, došli smo do saznanja da naš slučaj u suštini uopšte nije pod istražnim postupkom, kao da ne postoji. On ga je tada aktivirao i tek tad je sve zavedeno kao slučaj. Tada je tužilac pravno naterana da 20. oktobra 2020. godine sasluša decu iz automobila i mog muža - objašnjava.

Navodi da su se tinejdžeri iz automobila držali priče da nisu bili pod dejstvom alkohola, a da je okrivljeni dao izjavu u prisustvu advokata.

Porodica je uložila žalbu na rad tužioca. Kako Marta navodi, ona je odbijena, a dva sata nakon toga, tužilac je poslala da je odbijena krivična prijava protiv M. A. koji je udario Dušana.

(Telegraf.rs)