"On se prvi veselio na Davidovom njegovom krštenju": Bol porodica ubijenih u Velikoj Ivanči ne jenjava

Ljubiša Bogdanović je 9. aprila 2013. godine, pre izlaska sunca, oko pet sati ujutru, počeo da seje smrt po Velikoj Ivanči. Ubio je 13 ljudi. Sa pištoljem u ruci izašao je iz kuće. Prvo je ubio svog sina Branka (42) i majku Dobrilu (83), a potom pucao u glavu supruzi Javorki (70). Žena je, nekim čudom, preživela, a govorila je da joj je to najveća kazna.

Ljubiša je ubio šest muškaraca, šest žena i dvogodišnjeg dečaka. 

Preporučujemo

U svega tri porodice tada niko nije ni povređen, dok su Aleksandar Stekić (35) i njegov otac Radoje ostali bez dve najbitnije žene u porodici - ubijene su Aleksandrova majka Dragana (50) i baka Danica (78).

Jovana Despotović (21) prijavila je policiji Ljubišu koji ju je nekoliko sekundi kasnije ubio dok je u rukama držala sinčića Davida (2), a da nije bilo nje, komšije pričaju, verovatno bi pomahnitali čovek i ostale komšije ubio.

Jovanina sestra bliznakinja kaže da svakog 9. aprila "samo moli Boga da preživi taj dan".

- Jer, opet, svaki dan sam na poslu, posle sa decom, nešto kod kuće i skrenem misli sa tog događaja, ali taj deveti april mi najteže pada. Tada bih samo da ćutim i da me niko ništa ne pita! - kaže Bojana za Blic.

Svi joj mnogo nedostaju, ali sestra najviše.

- Svakog dana mi sve više nedostaje. Sanjam je često... Bas sam je pred 9. april sanjala i u snu mi je rekla: "Ja vise ovako ne mogu, ti meni mnogo nedostaješ" i zagrlila me. I bilo mi je tih dana mnogo teško, ali sam se osećala kao da je stvarno bila sa mnom i da me je zagrlila. Najteže mi je za slave, dečje rođendane, za moj rođendan... Kada su njihova mesta prazna - dodaje.

Bojanini bol i tuga zbog gubitka nikada se nisu smanjili, rane koje ima na duši sve su dublje. Kako kaže, sve bi dala da su živi.

- Od tada me ništa više ne može potpuno da me usreći. Svaka sreća je bez njih nepotpuna. Ponekad pomislim "Mogli bismo ove nedelje kod Joke" pa se trgnem u sekundi i vratim se u realnost da ih stvarno nema. Prošlo je 10 godina, ali ja imam osećaj kao da je juče bilo. Bol je ista i godinu dana posle toga i sada kada je prošlo 10 godina - ispričala je Bojana.

Kako dodaje, David bi sada bio peti razred, a ona ga stalno zamišlja kakav bi to veliki dečak bio.

- Bio bi isti razred kao moja ćerkica. Radili bi domaći zajedno, Jovana i ja bismo im sastavljale teme za pismeni. Zašto nam je oduzeto sve to? - priča sestra slomljena od tuge.

Kaže, na groblje ide često. Tamo sedne, isplače se. Ode u kuću gde je njena sestra živela sa sinom, suprugom i njegovom porodicom.

- Teški su to momenti i preteški, ali valjda ti Bog da snage onoliko koliko da izdržiš - dodaje.

Bojana je pre tri godine dobila sina. Dala mu je ime po svojoj sestri.

- Želja mi je bila da se zove Jovan, po mojoj Jovani, da bih slušala svakog dana to ime. Samo se pitam zašto. Zašto su mu svi ti ljudi bili krivi? Šta mu je mali David zgrešio, a bio je veselo razigrano dete koje je ceo komšiluk uveseljavalo. On, monstrum se prvi veselio na njegovom krštenju. Ne znam kako je mogao. Ne znam... - zaključuje Bojana.

(Telegraf.rs)