Oglasio se zamenik VJT u Beogradu Miodrag Marković

Prvi zamenik Višeg javnog tužioca u Beogradu Miodrag Marković napisao je autorski tekst, koji prenosimo:

"U trenutku najvažnije profesionalne borbe za obezbeđivanje suštinske samostalnosti nosilaca javnotužilačke funkcije, na čemu insistiraju sve savremene demokratske institucije, naručenim tekstovima u pojedinim medijima neinformisani autori svoju nestručnost, neinformisanost i angažman svesno i namerno iznose kao činjenice, neistine i dezinformacije u vezi sa organizacijom i načinom rada u okviru javnotužilačke institucije, pa i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.

Preporučujemo

Sa namerom da stručna javnost i građani budu potpuno, tačno i objektivno upoznati sa načinom funkcionisanja i organizacije rada unutar javnotužilačkog sistema, ovim putem ukazujem na činjenice koje se zasnivaju na egzaktnim podacima iz evidencija, statistika i odredbama važećih zakona.

Naime, u naručenim tekstovima plasira se netačan podatak da je način izbora zamenika javnih tužilaca novina u Nacrtu zakona o javnom tužilaštvu, a da je status upućivanja smetnja za demokratski način izbora.

Ukazujem da se prema trenutno važećim zakonima o javnom tužilaštvu i Državnom veću tužilaca, novi zamenici javnog tužioca braju na obaveznim konkursima po proceduri i uslovima propisanim zakonima.

Ni važećim Zakonom o Državnom veću tužilaca ni Nacrtom zakona o Visokom savetu tužilaca nije rešen osnovni i ključni problem u izbornom procesu, koji je direktno vezan za garanciju samostalnosti nosilaca javnotužilačkih funkcija, a to je rok trajanja izbornog procesa pred ovim telom.

O tome svedoče podaci o javno objavljenim konkursima za izbor zamenika javnih tužilaca i protek vremena od tog poziva do okončanja procedure pred Državnim većem tužilaca, a neki od tih konkursa do danas nisu doveli do bilo kakve odluke Državnog veća tužilaca.

Ovakav način funkcionisanja Državnog veća tužilaca, a ni budućeg sličnog tela sa još većim ovlašćenjima prema nosiocima javnotužilačke funkcije, ne može obezbediti ni elementarnu izvesnost za profesionalni status, a kamoli nezavisnost, kako je nazivaju autori tekstova, odnosno samostalnost i profesionalni integritet nosilaca javnotužilačih funkcija.

Sa druge strane, institut upućivanja kao mogućnost je ustanovljena i u praksi korišćena odavno, kao jedini mogući mehanizam obezbedjivanja nesmetanog funkcionisanja tužilaštva u situacijama internog, često neefikasnog, a uvek vremenski neizvesnog izbornog procesa.

Zanimljivo je da su zagovornici ukidanja instituta upućivanja, rado pristajali i formalno dali saglasnost da se i sami nadju u statusu upućenih i to na mestima u tužilačkom sistemu koja po zakonu podrazumevaju manji broj predmeta i daleko veća primanja.

To su naravno uradili pre nego što su prigovore pretvorili u odredbe nacrta zakona i to samo u delu u kojem im takve odredbe ne bi ugrozile “osvojena” mesta u tužilačkom sistemu.

Naručiocima kritičkih tekstova instituta upućivanja i organizacije rada u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu je poznato, ali to prikrivaju kao relevantni podatak u dirigovanom medijskim objavama, da je upućivanje zamenika iz nižih u viša javna tužilaštva način organizacije rada i funkcionisanja posebnih odeljenja za suzbijanje korupcije koji je predvidjen o odredbama posebnog zakona – Zakona o organizaciji i nadležnosti državnihorgana u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije (Službeniglasnik RS 94/16 i 87/18).

Moralo bi da im bude poznato i da u duhu ovog zakona upućeni zamenici prolaze kroz niz obuka i usavršavanja u pravcu specijalizacije.

Doduše, u duhu Nacrta zakona o javnom tužilaštvu posebna odeljenja o suzbijanju korupcije se i ne postoje, iako su važan deo javnotužilačkog i pravosudnog sistema Republike Srbije i funkcionišu u tom sistemu već pet godina i važan su deo ocene evolucionog procesa medjunarodnih standarda u borbi protiv korupcije.

Podsećam da su posebna odeljenja preuzela polovinu dotadašnje nadležnosti osnovnih javnih tužilaštava, koja nisu nakon toga menjala svoju sistematizaciju radnih mesta.

I dalje predviđen isti broj nosilaca javnotužilačkih funkcija sa manjom izmenjenom nadležnošću, koji se istina ne popunjava, opet zbog nepostojanja razumevanja i imperativnih odredbi o rokovima za okončanje izbornog procesa pred Državnim većem tužilaca.

Međutim, kakav je odnos naručilaca tekstova prema kolegama čiju samostalnost navodno štite, kao i koji je njihov krajnji cilj pokazuje navođenje netačnih podataka o odlukama Višeg javnog tužioca u vezi sa organizacijom rada u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Tome u prilog govori i viđenje autora nacrta zakona - da je prestanak statusa upućenog iz višeg u niža javna tužilaštva - zapravo kazna, a što ukazuje na njihovu pravu nameru u odnosu na upućene zamenike, da se u slučaju usvajanja ovakvih odredbi novog zakona sprovede kolektivna kazna u odnosu na zamenike koji čine trećinu ukupnog broja zamenika u posebnim odeljenjima i nose polovinu tereta svakodnevnog obračuna sa teškim oblicima kriminala.

I da zaključim citatom stvarnih autora tekstova koji se plasiraju u javnosti, usvajanjem ovakvih stavova i namera, “tužilaštvo će zaista da umre ili će dati otkaz".

(Telegraf.rs)