Kriminolog Stevanović: "Za profesionalne ubice se uzimaju ovi muškarci, a žene ubijaju samo iz jednog razloga"

Aleksandar Stevanović sa Instituta za kriminološka istraživanja za "Telegraf.rs" govori o tome da li postoji savšen zločin, kako roditelji da prepoznaju pedofila, kako funcioniše jedna kriminalna organizacija i zašto žene ubijaju svoje partnere.

Prema njegovim rečima, za rešavanje zločina najbitnija su prva 24 sata jer "po izvršenju dela, učinilac je najranjiviji u smislu da možda još uvek nije do kraja pripremio i razradio strategiju skrivanja, da još uvek nije uspeo da pristigne u željeno mesto sa kojeg bi dalje lakše sprovodio strategiju skrivanja, da još uvek nije uspeo da ukloni tragove dela ili izvrši pritisak na eventualne svedoke".

• Koji je okidač i kakve su predispozicije osobe za ulazak u kriminal?

- Govoreći o uzrocima kriminalnog ponašanja najpre treba imati u vidu da su oni raznovrsni i da se po pravilu preklapaju, odnosno deluju u sadejstvu. Iako postoje brojni pokušaji da se oni klasifikuju i svrstaju prema određenim parametrima, tu se zapravo radi o faktorima koji se tiču egzogene odnosno endogene etiologije.

Pod prvim podrazumevamo uticaje društvene sredine (kultura, ekonomski odnosi, društvena struktura, mediji…) dok pod drugim pojmom mislimo na osobine ličnosti, psihičke osobine i dr. Važno je, kada govorimo o okidačima, imati u vidu da oni nisu isto što i uslovljenost, odnosno uzročnost određenog kriminalnog ponašanja.

Po pravilu je uslove moguće pratiti i na njih reagovati preventivno (primera radi postaviti adekvatno obezbeđenje u centrima za socijalni rad, postaviti video nadzor, pojačati kontrolu saobraćaja i sl. ) dok kada je reč o okidačima, oni mogu biti do te mere raznorodni i različiti u zavisnosti od individualnog slučaja da ih je često teško predvideti, a još teže na odgovarajući način reagovati na njih u cilju suzbijanja negativnih posledica.

Čuven je u tom kontekstu primer koji se odnosi na Prvi svetski rat, kada se kaže da je ubistvo nadvojvode F. Ferdinanda svakako bilo iskorišćeno kao okidač za pokretanje rata, dok to svakako nije bio uslov, niti uzrok rata.

• Koji zločini se najteže rešavaju?

- Već je poznata rečenica da nema savršenog zločina, pa imajući to u vidu trebalo bi poći od toga da je svaki zločin moguće razotkriti. Prevedno na jezik prava, svaki građanin ima prava na zaštitu bezbednosti, dok zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti predstavlja osnov i granice za određivanje kako krivičnih dela, tako i propisivanje krivičnih sankcija i njihovu primenu, u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela. Prema tome, primenjujući svoje ius puniendi država bi morala, ostvarujući jednu od svojih primarnih funkcija, da zaštiti opštu i ličnu bezbednost svih njenih građana.

Naravno, nije teško primetiti da to nije uvek tako, ne samo kod nas, već gledano na globalnom planu. Možemo govoriti o višem ili nižem stepenu uspešnosti otkrivanja krivičnih dela, ali je činjenica da 100 procentni učinak nigde ne postoji.

• Šta je Đenoveze sindrom?

- Pitanje je potrebno sagledati fazno i to počev od momenta koji se tiče prijavljivanja, kako od strane žrtve, tako i svedoka (reč je o čuvenom Đenoveze sindromu – što više posmatrača, to je veća disperzija lične odgovornosti), potom od aktivnosti organa isleđivanja – policije, pa zatim od postupanja tužilaštva, i konačno rada sudova.

Opšti je zaključak da mora postojati saradnja i volja navedenih organa da zajednički, shodno zakonskim ovlašćenjima, kada se već krivično delo izvrši, stvar dovedu do pravnosnažnog razrešenja. Naročito je kod dela protiv polne slobode čest slučaj da oštećeni ne prijavljuju ista.

Razlozi su različiti i u praksi se sreću oni koji se tiču težnje ka očuvanju porodice, zaštite dece, emocionalnog odnosa prema nasilniku/nasilnici, ali se čini da tu ipak dominira želja da se izbegne stigmatizacija okruženja.

• Kako objašnjavate koruptivni kriminal?

- Postoje i ona dela kod kojih postoji snažan interes svih aktera da ona ostanu nepoznata nadležnim organima. Ne treba mnogo pogađati, radi se o koruptivnim delima. Javnost po pravilu može uočiti posledicu (nenamensko trošenje budžetskih sredstava, dogovoreni tenderu, nepotizam, kronizam i sl.), ali je u nedostatku dokaza, protoka vremena i težnje aktera da delo što je duže moguće drže izvan radara organa formalne socijalne kontrole, takva dela teško otkriti, a jednako teško obezbediti kredibilan dokazni materijal koji bi pomogao da se donese odgovarajuća presuda. Tu mogu da navedem i normativne nedostatke.

Primera radi neretke su situacije u kojima nosioci javnih funkcija uživaju u bogatstvu koje prema matematičkim zakonima nisu mogli da steknu od svojih plata, a bez pruženih dokaza da su stekli na koji drugi legalan način – nasledstvom i dr. (posedovanje vila koje vrede više miliona EUR sa platom od oko 1.000 EUR i sl.).

Kako takvo postupanje ne bi ostalo nekažnjeno, konvencijom UN – UNCAC / United Nations Convention against Corruption/ državama članicama je predloženo implementiranje krivičnog dela nezakonitog bogaćenja, koje u samoj konvenciji ima opcioni karakter.

• Da li Srbija ima krivično delo nezakonito bogaćenje?

- Naša država, kao i brojne druge države nisu odlučile da uvedu to krivično delo u svoje krivično zakonodavstvo, pa javnosti ostaje samo da konstatuje da određeni funkcioner nije mogao da stekne na legalan način stekne svoj imetak. Eto i to je primer očigledno nezakonitog postupanja, koje čini se prečesto ostaje neotkriveno. Dodajmo tu i čuvenu političku volju, koja u nestabilnim demokratijama ima gotovo snagu ustava. Ukoliko je interes političke pozicije da određeno delo i učinilac ostanu neotkriveni, to će se po pravilu tako i biti.

Najzad, nije mali broj onih koji ukazuju da je u jeku tehnološkog i informatičkog uzleta izmenjena i fenomenologija kriminaliteta i to na način da se vršenje krivičnih dela sve više seli na "mrežu". Zato je važno da organi koji isleđuju budu adekvatno obučeni i da im se obezbedi potrebna oprema. Dakle, ukoliko zakonodavac ne prepozna izazove online kriminaliteta i ako se ne obezbedi odgovarajući normativni okvir i kapaciteti nadležnih organa, eto je još jednog primera kako brojna dela mogu ostati nerešena.

• Zašto žene-ubice privlače pažnju u medijima?

- Ne ulazeći u rodnu predisponiranost za vršenje krivičnih dela, pre svega onih koja se tiču nasilničkog kriminaliteta, stičem utisak da događaji u kojima žene ubiju svoje partnere dobijaju daleko veći stepen pažnje u javnosti, odnosno medijima. To je pretpostavljam zato što žena – ubica prema postojećim društvenim standardima ipak predstavlja ređu pojavu u odnosu na muškarca – ubicu, što izaziva senzacionalističke reakcije. Postoje i određeni naučni pokušaji da se objasni da su muškarci po prirodi skloniji nasilju, sa pozivanjem na to da je za vršenja nasilja potrebno prisustvo određene koncentracije testosterona, međutim u dalju razradu ovakvog stanovišta ne bih ulazio iz razloga što je za njegovu proveru potrebna obimna multidisciplinarna interakcija.

Što se tiče upotrebe hladnog oružja, pre nego vatrenog, čini se da je to logična posledica okolnosti da je daleko lakše doći do hladnog oružja koje poseduje gotovo svako domaćinstvo (nož, makaze, sekira…).

Ukoliko je delo izvršeno pod afektom, onda je po prirodi stvari hladno oružje to koje će se prvo zateći pri ruci. Konačno, logična je stvar da su žene manje vešte u upotrebi vatrenog oružja nego muškarci, što je u godinama koje protiču bez obaveznog služenja vojnog roka donekle relativizovano.

• Da li je moguće prepoznati pedofila?

- U praksi se na osnovu analize ličnih svojstava lica koja su osuđena za dela koja se tiču povreda polne slobode gde su pasivni subjekti maloletnici (pedofili) pokazalo da je reč o veoma heterogenoj strukturi, tj. da se radi o licima koja potiču i pripadaju najrazličitijim socijalnim sredinama, sa različitim profesionalnim orijentacijama, sa visokim rasponom starosne dobi i dr. Prema tome, teško je u tom smislu izvesti kakav zaključak koji bio imao upotrebnu vrednost, a ujedno bio zasnovan na naučnom metodu. Primetno je da se aktivnosti pedofila sve više sele na "mrežu" što je i pokazala nedavna akcija pripadnika MUP-a pod nazivom "Armagedon".

Sa tim u vezi, preporuka je roditeljima da nastoje da obrate pažnju na aktivnosti svoje dece na društvenim mrežama, ne namećući im pri tom osećaj stalne prismotre i kontrole. Sa druge strane, potrebno je izbegavati dugu i neprirodno prisnu internet komunikaciju sa nepoznatim osobama koja se predstavljaju kao prijatelji i poslovično su zainteresovani za život maloletnika. Po pravilu se neprirodna ljubaznost od strane nepoznate osobe pretvori u gomilu zahteva za slanjem intimnih fotografija što je samo po sebi štetno, da ne govorimo o tome čemu sve dalje može da vodi.

• Zašto su najbitnija prva 24 sata za rešavanje zločina?

- Pri svakom isleđivanju zločina, posmatrano sa kriminalističkog aspekta, efikasnost je jedan od presudnih faktora za uspeh. Pod efikasnošću se posebno podrazumeva pravovremeno reagovanje. Da li je tu reč o prvih 24 sata ili ne, to je teško reći i svakako zavisi od složenosti „slučaja“. Ipak, notorna je stvar da se neposredno po izvršenju dela mogu prikupiti „upotrebljivi“ dokazi dok sa protokom vremena dokazana snaga po pravilu opada.

Po izvršenju dela, učinilac je najranjiviji u smislu da možda još uvek nije do kraja pripremio i razradio strategiju skrivanja, da još uvek nije uspeo da pristigne u željeno mesto sa kojeg bi dalje lakše sprovodio strategiju skrivanja, da još uvek nije uspeo da ukloni tragove dela ili izvrši pritisak na eventualne svedoke i dr.

U svakom slučaju, tu do izražaja dolazi i poverenje u državu i njene organe nadležne za isleđivanje zločina, tako što će svako onaj ko sazna za delo, bez oklevanja iste obavestiti.

• Kako funkcioniše jedna kriminala organizacija?

- Funkcionisanje kriminalnih grupa i organizacija odavno je predmet interesovanja opšte i stručne javnosti. Uticaj mas medija i kulture je čini se od naročitog značaja za ovo pitanje, s tim da ti prikazi usled brojnih mistifikacija i drugog selektivno prikazivanog sadržaja nisu uvek u skladu sa stvarnim stanjem stvari.

Postoje različite kriminalne grupe i njihovo funkcionisanje je uslovljeno društveno- ekonomskim osobenostima mesta gde su nastale, razvijale se i delovale, tj. deluju. U našem zakonodavstvu, a slično je situacija i u brojnim drugim, se razlikuje organizovana od tzv. „obične“ kriminalne grupe.

• Šta su "obične" kriminalne grupe?

- Tako organizovana kriminalna grupa predstavlja grupu od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi, dok grupu čini najmanje tri lica povezanih radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela koja ne mora da ima definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu. Iz datog zakonskog opisa se vidi da organizovanu kriminalnu grupu razlikuje to što ima definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu.

Navedene okolnosti je čine naročito opasnom po društvo, a ujedno njihovo prisustvo u značajnoj meri otežava posao organima nadležnim za suzbijanje kriminaliteta. Da bu uloge članova bile definisane potrebno je da u svakom trenutku svaki član zna koja je njegova uloga u grupi i koje mu je zaduženje.

Svaka grupa mora da ima, po pravilu jednog, mada nije isključeno da to bude i više članova, koji donose odluke i upravljaju grupom. Takva piramidalna struktura mora da obuhvata i one koji izvršavaju poslove i oni su praktično ešalon koji je najvidljiviji policiji.

U jednom dokumentu Komiteta eksperata Saveta Evrope navedeno je da obavezne elemente organizovane kriminalne grupe čine saradnja tri ili više pojedinaca; dugoročna saradnja ili saradnja na neodređeni period; sumnja na vršenje ili vršenje ozbiljnih krivičnih dela; cilj da se zadobije bogatstvo i/ili moć.

U tom smislu se čini ispravnim stav da je organizovanost ključna karakteristika organizovanog kriminaliteta, što potvrđuje konstatacija da, bez obzira na percepciju organizovanog kriminaliteta od stane šire i akademske javnosti, stepen organizovanosti utiče na to da li će se određena grupa smatrati organizovanom kriminalnom grupom ili ne.

• Šta je kriminalna "ekipa"?

- Tezu o čvrstoj strukturi i hijerarhiji unutar grupe donekle relativizuju nedavna i iskustva i istraživanja prema kojima dominantnu formu kriminalnog organizovanja i funkcionisanja danas čini "ekipa" privremenog karaktera koju čini manji broj članova i čije je hijerarhijsko ustrojstvo labavo. Savremena forma organizovanih kriminalnih grupa, po ustrojstvu, sve više podseća na preduzeće imajući u vidu aktuelnu tendencija napuštanja forme kriminalne organizacije mafijaškog tipa koja podrazumeva snažnu hijerarhiju i organizacionu strukturu uz postojanje posebnog kriminalnog identiteta i potkulture.

Takvo stanje stvari je donekle omogućilo i premeštanje pripreme i izvršenja zločina na „mrežu“. Što se tiče odnosa prema državi, smatram da niti jedan „ozbiljna organizovana kriminalna grupa ne može da postoji bez povezanosti sa nosiocima državne vlasti, a ponegde ta povezanost poprima i institucionalni karakter. To vidim kao apsolutni prioritet svake takve grupe, jer u suprotnom ona nije ništa drugo do banda koje relativno brzo bude razotkrivena.

Upravo su težnja ka uspostavljanju kontrolne pozicije, infiltriranju u legalno poslovanje i obezbeđivanju "faktičkog imuniteta" od gonjenja državnih organa, karakteristike organizovanog kriminaliteta koje ga nužno upućuju na povezivanje sa državom. Teško je zamisliti da kriminalna grupa može samo na osnovu ekonomskih i tržišnih kretanja sebi obezbediti "povlašćenu" poziciju na tržištu. Za to je potrebna aktivnost države koja se uglavnom svodi na donošenje "naručenih" propisa i neprimenjivanje postojećih, te selektivno suzbijanje konkurentskih kriminalnih organizacija. Infiltriranje "kriminalne imovine" u legalne tokove i prikrivanje "prljavog" porekla novca, može se označiti kao krajnji cilj organizovanih kriminalnih grupa budući da na taj način njeni članovi mogu nesmetano da troše sredstava pribavljena vršenjem nelegalnih aktivnosti.

• Koji je profil ličnosti ubice plaćenika?

- Kada je reč o profilu ličnosti plaćenog ubice moguće je izvesti pojedine zaključke na temelju empirijskih pokazatelja. Tradicionalno su se za poslove naručenih ubistva angažovala lica koja su adekvatno obučena u smislu vladanja određenim veštinama (korišćenje vatrenog oružja, skrivanje, infiltritanje…). Nije redak slučaj da su to bivši pripadnici (ponekad i aktuelni) oružanih snaga. U svakom slučaju, analitički osvrt pokazuje da se radi o osobama iz razbijenih, „nepotpunih“ porodica, po pravilu bez stalnog zaposlenja i dr.

Da bi neko lice bilo recidivista kod ubistava svakako je potreban i specifičan mentalni sklop koji se odlikuje odsustvom osećaja za empatiju i poremećeni emocionalni sklop.

Savremena tendencija pokazuje da se za naručena ubistva sve više angažuju mladi muškarci koji se nalaze u teškoj finansijskoj situaciji, bez redovnih primanja, formalnog obrazovanja, a najčešće je reč o zavisnicima od različitih droga.

• Da li porodica stvara kriminalce, nasilnike i silovatelje?

- Porodica kao primarno socijalno okruženje svakako utiče na ličnost i razvoj pojedinca. Ne postoje dovoljni dokazi da se zaključi da iz porodica sa „kriminalnom istorijom“ nužno stasava i potomstvo koje vrši kriminalne aktivnosti. Ipak pojedine studije rađene na ovu temu upućuju na to da dece često prihvataju obrazac „kriminalnog“ ponašanja uz prateći sistem vrednosti iz porodice.

Samo prezime ponekad može obeležiti mladu osobu i praktično je trasirati put u svet kriminala. Istraživanja pokazuju da se tim putem pre kreću muška, nego ženska deca. Stanje stvari kod nas takođe ukazuje na snažan uticaj porodice odnosno pretka na dalju kriminalnu orijentaciju potomka.

BONUS VIDEO:

(Telegraf.rs)