"Ubice su mi tamo bile prijatelji": Zatvorima vladaju osuđeničke grupe, određuju pravila ponašanja, u ratu su

Osuđenici u zatvoru žive po sopstvenim pravilima. Zatvoreničke grupe neretko iza rešetaka vode glavnu reč, a postoje i nepisana pravila ponašanja koja svi znaju i poštuju. Kako objašnjava kriminolog Dobrivoje Radovanović, koji je na zatvorima odbranio doktorsku tezu, oni imaju potpuno jedinstven sistem, a zatvorenici izbegavaju bliski kontakt sa bilo kim ko nije osuđenik. Ipak, njemu je pošlo za rukom da, kako kaže, postane vrstan prijatelj sa dvojicom ubica.

- Zatvori su jako komplikovan problem socijalne psihologije i penologije, ali razlog zašto sam odlučio da radim istraživanje o njima je jednostavan. U to vreme je u Institutu za kriminološka i kriminalistička istraživanja objavljena knjiga "Zatvoreničko društvo", koja se meni jako dopala. Tada sam prvi put osetio potrebu da se bavim problemima zatvora. Mene nisu interesovali formalni uslovi izdržavanja kazne, kapaciteti i sastavi zatvora ni težina dela. Zaintrigirala me je priča da u zatvoru postoji poseban svet - osuđenički društveni sistem koji se dibidus razlikuje od svega što postoji u civilstvu. Njegove osnovne karaktetristike su da postoji sistem vrednosti koji zabranjuje bilo kakvu saradnju sa osobljem, bilo kakve promene ličnosti ili promene vrednosti u pravcu socijalizacije i resocijalizacije, kao i da postoje zatvoreničke grupe koje vladaju zatvorom - priča za Telegraf.rs Radovanović.

Kako je istakao, takvo istraživanje među zatvorenicima, kakvo bi trebalo da uradi jedan psiholog, niko do tada nije radio. Zato je ispitivao faktore zbog kojih nastaje takvo društvo, odnosno njegove karakteristike, a potom i koje su posledice takvog društva.

- Faktori zbog kojih nastaje su vrednosni sistemi koje kriminalni svet ima i koji su po prirodi sasvim drugačiji od vrednosnog sistema ljudi koji nemaju kontakt sa kriminalom. Drugo, vrednosni sistem takozvanih totalitarnih ustanova - bolnica, sanatorijuma, koncentracionih logora, potpuno je jedinstven sistem. Tu spadaju i zatvori - dodaje.

Zatvorima upravljaju zatvorske grupe

Teorija deprivacije ističe da su ljudi u takvim ustanovama izloženi deprivacijama slobode. Dakle, oni su lišeni osnovne potrebe da budu slobodni, da se kreću kuda žele i da rade šta hoće. Takođe, lišeni su ljubavi koju im pruža porodica, kao i prijatelji, seksualnih kontakata koji su prirodna potreba ljudi, ali i kulturnih uticaja.

- Sve to zajedno dovodi do toga da osuđenici počnu da prave svoj sistem vrednosti koji kaže da nema saradnje s osobljem, da ne smeš da se resocijalizuješ, da cinkariš u zatvoru. Ne smeš da prihvatiš da si kriv i moraš da odbaciš društvo koje te je osudilo, da budeš neprijateljski nastrojen prema njemu. Imaju ceo sistem nepisanih pravila, ali su ona vrlo dobro poznata svim osuđenicima - objašnjava Radovanović.

Dodaje da je osnovna tačka njegovog istraživanja bila da ispita dokle su zatvorenici došli sa takozvanom resocijalizacijom, da ispita neformalne grupe, njihov uticaj na zatvorenike i vođstvo ih grupa. Tako je, kako kaže, došao da otkrića da "sve što mislimo da radimo u njihovu korist, radimo na njihovu štetu", jer zatvorenici ne žele da se promene, da sarađuju, ne žele ništa što bilo ko planira za njih,

- Osuđenici znaju da ne smeju da maltretiraju druge osuđenike, osim kada dođe do nemira i sukoba. Lideri zatvorskih grupa su oni koji upravljaju zatvorom, pustite upravnike. Koliko će osuđenici da poštuju propise, koliko će da se pokoravaju straži, kada će dići pobunu, kada će napasti osuđenika ili stražara, odlučuju vođe zatvorskih grupa. Imaju neverovatnu snagu. To su ljudi koji iza zatvorskih zidina naređuju svojim članovima grupa na slobodi šta da rade, kako da rade, koga da napadnu, koje krivično delo da počine, šta da urade s novcem. Ući u zatvorske grupe je nemoguće jer su grupe međusobno neprijateljski raspoložene. Odbijaju saradnju, tuku se. Tu postoji fenomen da su međusobno totalno nesolidarni, ali kada dođe do sukoba sa osobljem, 100 odsto su solidarni - dodaje kriminolog.

Hteo da napravi prekršaj da se infiltrira

Na pitanje kako je uspeo da ostvari komunikaciju i kako je, kako je ranije rekao u intervjuu za naš portal, uspeo da ostvari fantastične prijateljske odnose sa dvojicom ubica ako je situacija u zatvorima takva da zatvorenici ne žele da komuniciraju ni sarađuju ni sa kim, Radovanović objašnjava da je u komunikaciji sa njima išao korak po korak.

- Ja sam šest meseci svaki dan boravio u Zabeli. Hteo sam da napravim neki sitni prekršaj i da me kazne šestomesečnim zatvorom i da to bude nekakav dogovor sa sudijom. Međutim, ljudi koji su poznavali zatvore su rekli da se ne igram sa tim stvarima i da ne idem unutra da budem stalno tamo jer bi me zatvorenici, ako saznaju šta radim, prebili namrtvo. Onda sam svako jutro dolazio u Zabelu i svako veče se vraćao u Beograd. Radio sam korak po korak - priča.

U zatvoru je, kako kaže, mrtvilo. Ništa se ne događa danima, a onda među zatvorenike dođe čovek koji želi da razgovara sa njima. To je bila jedna od stvari koja je definitivno privukla pažnju zatvorenika.

- To je bio veliki plus i za njih i za mene. Onda su uvideli da ja nisam čuvar, nisam policajac, nisam poturen od strane uprave, nego sam neko ko razume njihove probleme i pita o njima. Tada su počeli da mi se približavaju, a i ja njima. Sve je to teklo više-manje normalno. Imao sam nekih 10 odsto odbijanja. Imali su pravo da odbiju popunjavanje mojih upitnika. Sve je to teklo normalno dok na red nisu došle te zatvorske grupe, jer su one nešto u šta ne smete da dirnete - napominje.

"Postao sam prijatelj sa dvojicom ubica"

Kako objašnjava, napravio je upitnike koji se tiču zatvorskih grupa, a potom shvatio da ne vrede ništa, pa posao započeo ponovo. Cilj mu je bio da pronađe uticajne ljude u zatvorskom podzemlju, koji će za svakog osuđenika da procene da li pripada zatvorskoj grupi, kakav položaj ima u njoj, da li je običan poslušnik, na mestu do lidera ili sam lider.

- Zanimalo me je kako se ponašaju u grupi i kako se ponaša i šta radi ta grupa kao celina. Najviše sam se oslonio na tu dvojicu ljudi koji su bili dugoprugaši, osuđeni na duge zatvorske kazne, zbog razbojništva na pumpi negde na dalmatinskoj obali. To je bila prva prva oružana pljačka u bivšoj Jugoslaviji sa smrtnim posledicama. Došlo je do pucnjave i tom prilikom su ubili nekog od zaposlenih. Oni nisu bili prave ubice, nisu išli pa ubijali. Oni su bili razbojnici, ali je do ubistva došlo zbog otpora osoblja. Stvorio sam prisan kontakt sa njima zbog rada na tim neformalnim grupama, a onda smo šest meseci bili zajedno svaki dan. Pričali smo, popunjavali upitnike, sređivali podatke i počeo je da se razvija prijateljski odnos. Jednog od njih sam sreo značajno godina kasnije na pijaci na Zelenom vencu i tako smo se slatko ispričali. Ne znam kada su izašli. Imao sam kratko vreme posle toga kontakt sa njima, ali su oni ljudi koji su dugo bili u zatvoru i potpuno su nemoćni da se prilagode životu na slobodi. Otišli su van zemlje, tražeći sreću i da počnu život ispočetka - priča Radovanović.

Problemi zatvorenika ogledaju se u odnosima sa porodicom. Njihov najveći problem je što ih napuštaju supruge, deca, roditelji. Kada su na izdržavanju duge i teške kazne, niko im ne dolazi u posetu.

- Ni sa kim ne mogu da provedu slobodne dane nakoje zakonski imaju pravo. Upravo to je jedan od razloga zbog kog su mene prihvatili, a ne prebili - dodaje.

Ipak, u zatvorskom sistemu postoje jasna pravila i kada je u pitanju porodica.

- Niko ne sme da povredi sliku nečije ljubavnice, žene ili devojke. Oni su prema ženama imali takvo poštovanje, da je to neverovatno, iako je među njima bilo i seksualnih prestupnika. Ipak, oni su bili na samom dnu zatvoreničkog društva. Ispod seksualnih prestupnika su na lestvici bili samo homoseksualci i cinkaroši - zaključuje Radovanović.

(Telegraf.rs)