Tuga za tragično nastradalom Ivom (13) ne jenjava, očeve suze bole: "Zamišljam da je tu negde i da će doći"

Iako je prošlo godinu i po dana od nezapamćene tragedije u Lunovom Selu kod Užica, kada je život devojčice Ive Marinković (13) zauvek ugašen, suze njene porodice i prijatelja ne presušuju. Skoro svaki dan, zalivaju cveće na grobu, koji je uređen da liči na dečju sobu.

U domu porodice Marinković na svakom koraku su Ivine fotografije i stvari koje čuvaju uspomenu. Bila je Iva miljenica svoje porodice, prijatelja, nastavnika. Po prelepim plavim očima, toplom pogledu i širokom srcu pamte je svi. Dete koje bi poželeo svaki roditelj, kažu.

Dečiji osmeh tog 15. oktobra 2020. godine prekinuo je vozač D.J. (66), kada je svojim automobilom naleteo na Ivu nadomak škole.

Otac Boško i majka Biljana stoički se bore sa tragedijom koja ih je zadesila. Nastavili su život, rade, brinu o svom sinu Danilu, svakodnevno obilaze Ivin grob. Ipak, bol nikada neće iščeznuti iz roditeljskih srca.

Očeve suze naročito su teške. Slivaju se na svaki pomen mezimice. Svakog dana bolne slike stoje pred očima i čežnja da će neko reći da je sve to bio samo san.

- Sećam se tog dana. Počeo je kao i svaki drugi. Deca su krenula u svoju školu, mi svojim obavezama. Išao sam da pomognem jednom drugaru, a ona je usledio poziv od nastavnika, šta se desilo - drhti Boškov glas dok se priseća.

Odmah je seo u kola i otišao na mesto gde se desila nesreća.

- Kada su mi javili, brzo sam seo u kola i otišao na lice mesta. Zatekao sam dosta ljudi i Ivu u nesvesnom stanju. Dozivao sam je, pokušao sam da je zovnem. Pokušao sam da joj otvorim usta da proba da diše. Ubrzo je stigao i sanintet. Posle je usledilo sve ostalo. Samo sam se molio Bogu da bude dobro i da se oporavi - priča otac.

Nažalost, pet dana kasnije stigle su najmračnije vesti. Iva je preminula od posledica nesreće 20. oktobra.

U svom bolu koji ga je lomio, Boško je odlazio na sud, tražeći pravdu i odgovor na pitanje - da li je ovo moralo da se desi?

- Išao sam na sva suđenja koja su bila. Taj čovek koji je udario Ivu nije prisustvovao nijednom, jer, kako su sudski veštaci procenili, on uopšte nije bio sposoban da iznosi bilo kakav iskaz u svoju odbranu jer je neuračunljiv. Suđenje je bilo temeljno, sudija je tražila dopunu, pa su dolazili sudski veštaci iz specijalne zatvoske bolnice u koju je smešten. Konstatovali su mu poremećaj nalik shizofreniji. Njegova kazna je boravak u toj bolnici uz neograničen nadzor lekara - objašnjava Boško.

I rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu, a koje nam je ranije dostavilo Više javno tužilaštvo u Užicu, ukazuje da je D.J. odeđena mera bezbednosti "obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi", kao i da je u trenutku nesreće bio u "stanju omamljenosti usled dejstva benzodiazepina", o čemu je Telegraf pisao.

Ipak, život nedužnog deteta više ništa neće moći da vrati, kao ni da umanji tugu u roditeljskom srcu.

- Ne mogu da se pomirim sa tim da je više nema. Zamišljam da je ona tu negde i da će doći. Tome se sve nekako nadam. Kad gledam njene slike ne mogu da verujem da je više nećemo imati - bole Boškove reči.

Za brata Danila, Iva je zauvek ostala najbolja sestra na svetu. Nedostaje mu svakog dana.

- Mnogo - jedva izgovara dečak.

Grob kao soba, na njemu slatkiši i igračke

Mesto gde je sahranjena Iva je upečatljivo. Igračke koje je volela, slatkiši, cveće, fotografije - sve je uređeno da podseća na njenu sobu. 

Majka Biljana, otac Boško i brat Danilo skoro svaki dan su tu. Održavaju, uređuju, pale sveće i zalivaju cveće suzama. Kažu, tu su joj najbliži, osećaju njeno prisustvo, iako duboko u srcima očekuju da će se jednom odnekud pojaviti.

Tu su redovno i njene najbolje drugarice, Radmila i Snežana. Veliki braon meda ističe se među svim igračkama. Bila je to njena rođendanska želja koju joj je drugarica Rada ispunila za 13. rođendan.

Drugarice su i u holu osnovne škole napravile Ivin kutak. Zajedinčke fotografije, crteži, tesktovi.

- Sve vrline mogu da stanu u nju i teško nam je bez nje. Živeće dok je u našim srcima.

- Svakome bih poželela da ima osobu kao što sam ja imala Ivu. To vam je kao druga sestra. Bez nje je sve drugačije i mnogo nam fali - kažu Ivine drugarice, koje o njoj uvek pričaju sa toplinom u glasu i suzama u očima.

(Telegraf.rs)