Kriminolog: Nadam se i bojim za Mateja, Jelenu je mogao da ubije muž ili ljubavnik, Džonić profil psihopate

Dobrivoje Radovanović po struci je psiholog, a, kako kaže, izučavanjem kriminala počeo je da se bavi greškom. Slučajni splet okolnosti doveo je do toga da počne da radi u Institutu za kriminološka i kriminalistička istraživanja, da tamo provede 40 godina, od toga više od 20 kao direktor. Puka slučajnost dovela je do toga da Institut postane deo njegove identifikacije.

Iako penzionisan, i dalje se bavi kriminološkim istraživanjima, te je u razgovoru za Telegraf.rs govorio o aktuelnim temama kada je u pitanju kriminal.

• Da li je kriminal u Srbiji danas u porastu ili u padu? Pre svega organizovani kriminal i teška krivična dela.

Kriminal je uvek u porastu. On ima svoj razvojni put, kod nas posebno. Neki ljudi koji su pripadnici tog kriminala i vrlo ugledni u kriminalu, kao što je bio Boško Radonjić, od kog sam ja mnogo više naučio o kriminalu nego iz knjiga, tvrdili su da svaki organizovani kriminal u svakoj zemlji u stvari formira bezbednosna služba. Tako je i kod nas Služba državne bezbednosti, verovatno po naređenju političara, pozvala viđene kriminalce da se vrate u zemlju i da krše sankcije. Oni su to iskoristili za mnogo više stvari, a i političari su njih iskoristili za mnogo više stvari, te su tako oni bili paravojne i parapolicijske jedinice. Političari su od njih imali i novčanu korist. Institut je vrlo često u periodu devedesetih ukazivao na to da ne smemo to da radimo jer ako se organizovani kriminal rodi, ne može da se ugasi. U najboljem slučaju država, ako je jaka, može da ga drži po strani da ne vlada institucijama. Ipak, nisu baš imali sluha za to.

Došli smo do stanja da vlada organizovani kriminal. Pomaka na bolje tu nema. Možete da uništite jednu bandu, ali šta je sa ostalim? Tri ključne tačke su narko kriminal, finansijski kriminal i trgovina ljudima. Ja tvrdim da je finansijski više razvijen nego narko kriminal i da obrće mnogo više novca. On se potpuno ignoriše, to nikoga ne interesuje. Možete da rasturite jednu kriminalnu organizaciju, ali ne možete to da iskorenite. Morate da stvorite uslove da biste uopšte probali da ih iskorenite - da imate nezavisno sudstvo, tužilaštvo i policiju.

Recimo, promene koje su sada rađene u oblasti sudstva na zahtev Evropske unije su pokrenute, ali mi jako dobro znamo da napravimo situaciju tako da liči na nešto, ali to ne moramo da primenjujemo. Ključna karika je i dalje pod direktnim uticajem vlasti jer je u celoj situaciji bitno tužilaštvo. Policija može da uhapsi nekog, ali ukoliko tužilaštvo ne podigne optužnicu, slučaj neće ni stići do suda. I dalje nemamo osnovne uslove za borbu protiv organizovanog kriminala.

• Koji je razlog za povećanje stope kriminala? Da li je u vezi sa okolnostima u državi ili je u pitanju "svetski trend"?

Kriminal u celom svetu, pa i kod nas može da raste i da pada. Teško je pratiti razloge zašto raste, a naročito zašto pada. Mi smo po svemu specifični. Psihologija Srba je specifična. U teškoćama, kada je rat, sankcije, kriminal pada na nulu. Raste zbog mnogih stvari. Čim država počne da gleda nekome kroz prste, kriminal će da raste. Takođe i ako država ima uticaj na pravosuđe. Kada država stegne obruč, ona će da padne, ali će vrlo brzo ponovo da počne da raste. Pada kada državne institucije jačaju, ali to mora pažljivo da se proučava da bismo znali kako će sve da se razvija. Generalno rečeno, kriminal raste paralelno sa rastom ekonomije, privrede, sa razvojem društva.

• Da li možete da uporedite organizovani kriminal danas sa onim koji je vladao devedesetih?

Devedesetih godina je organizovani kriminal u Srbiji počeo dolaskom raznih vođa kriminalnih bandi koje su vrlo ugledne u svetu podzemlja. Došli su i ljudi kojima sam bio prijatelj. Nemojte da se iznenadite, ja sam psiholog po profesiji, nisam policajac, pa da mi čovek koji je kriminalac neprijatelj. Kad sam radio doktorsku tezu proveo sam šest meseci u zatvoru i napravio fantastične prijateljske odnose sa dvojicom teških ubica. Devedesetih godina počeo je organizovani kriminal, tako što su za državu radili kršenje sankcija. To je svima odgovaralo i ćutalo se. Nismo ćutali samo mi koji smo znali šta to znači. Više sam voleo da imamo sankcije, nego da imamo kriminalce koji nas snabdevaju robom koju nemamo. Država je iskoristila organizovani kriminal za svoje potrebe, za ubistva svojih političkih protivnika, pa tako imate slučajeve Todorovića, sudije Simonovića, generala Buhe, Ivana Stambolića... Što je najgore, u smislu morala ili nekog prava, država je prestala da traži ubice tih ljudi. I dalje postoje nerešeni slučajevi ubistava policajaca. U svetu kad ubiju policajca sve stane, a nama ubiju policajca i godinama ne znamo ko ga je ubio. U svim režimima vlasti bilo je političkih likvidacija koje su danas zaboravljene.

Paralelno se razvijao i narko kriminal, koji je najsnažniji u svetu. Bilo je za očekivati da se razvije i kod nas. Pronađeno je 600 kilograma kokaina u banci koja je bila državna, što znači da se znalo za taj kriminal. Kako se to polako razvija, pojavljuju se različiti nosioci. Vrlo poznati ljudi su počeli da se bave time. Sve to postoji i danas, ali se prešlo na ono što je profitabilnije. Droga je užasno profitabilna, ali i užasno štetna. Ali nije štetna za njih, nego za narod. To njih ne zanima, profit je ono što je bitno. Tako su se razvile narko bande. Ono što je karakteristično je da su naši ljudi počeli da postaju glavni prevoznici kokaina iz Južne Amerike. Prevoz je zapravo najkomplikovaniji deo posla, a naši ljudi su sposobni to da izvedu i zato su oni prvi na svetskoj listi krijumčarenja droge i zato imamo zasipanje kokainom, mada to ne ostaje sve u Srbiji, već ide dalje u bogate zemlje. Narko kriminal koristi korupciju i ubistva kao metod rada.

Napravili smo katastrofalnu grešku sa grupama navijača koji su postepeno postali kriminalci par ekselans. Tako je stvorena paravojska za nerede, za paljenje ambasada. Došli smo do situacije da ne znamo kako ćemo da izađemo na kraj sa organizovanim kriminalom i sukobima narko klanova. To je samo narko kriminal, a gde je trgovina ljudima, finansijski kriminal?

• Da li navijačke grupe imaju značajnu ulogu u organizovanom kriminalu?

One imaju, međutim ja mislim da je njihova uloga trećerazredna. Oni su ipak samo određeni soj ljudi, doduše sve glasniji i uticajniji, jer koriste saradnju sa političarima koji obožavaju sport. Oni nisu dovoljno stručni, obrazovani, pametni za velike poduhvate u organizovanom kriminalu. Oni mogu da prodaju drogu i stravično zarađuju, ali su oni na dnu organizovanog kriminala.

• Koliko su mladi uključeni u teška krivična dela? Da li je njih lakše regrutovati u kriminalne redove?

Drogu diluje 14 odsto učenika srednjih škola, što je stravičan podatak. Istraživanja pokazuju da se deca od 11 godina gurnu u krilo droge. Stariji ih nateraju da probaju drogu. Imate rasturene porodice, pa roditelji ni ne znaju šta njihova deca rade. Nije porodica tako snažan faktor kriminala dece. Alfa i omega u psihologiji kriminala su vršnjačke grupe. Sve to ide uz slabost države. Kriminal je jedno od najkomplikovanijih ljudskih ponašanja jer vuče na stotine stvari od prava, uređenja države, do toga kako da postupite sa decom koja sa 10 godina ulaze u kriminal. Ne znate šta ćete sa njima.

Slučaj Belivuk

• Od pravosnažnog potvrđivanja optužnice protiv Belivuka i Miljkovića prošlo je više od dva meseca. Zbog čega mislite da još nije održano prirpemno ročište?

Ne mislim da se to radi iz političkih razloga ili nekakvih interesa koji su drugačije prirode. Mislim da se radi iz procesualnih razloga jer tu kod nas postoje loša rešenja. Svaki put se otkrije neko novo ubistvo i svaki put hoće da mu dodaju još neko krivično delo. Tada moraju da se čekaju dokazi i to može da traje dugo. On ima tri dokazana ubistva i to na brutalan način. Za takve postupke treba odrediti kaznu doživotnog zatvora, pa posle da se dokazuje u šta je još umešan. Ne zbog njega, već zbog onih koji ne znaju šta im je sa najmilijima. U nekim drugim slučajevima to se namerno oteže da bi zastarelo. Opšte mesto je da svaki pametan advokat zna da produženje procesa ublažava krivicu. Što duže traje proces, smanjuje se pritisak javnosti, mediji zaborave optuženog, omogućavaju se dogovori sa tužiocima.

• Da li je moguće da je Belivuk dobijao informacije iz policije? Počelo je i suđenje inspektoru SBPOK Božidaru Stoliću, koji je osumnjičen da je odavao informacije o istrazi protiv kriminalne grupe Belivuka i Miljkovića.

On je bio saradnik policije. Ono što je tu problem je što su čekali. Tri godine on ubija, svi znaju da ubija. Šta se čeka? Da se posvađaju, pa da ga onda procesuiraju? Ako imamo Belivuka, šta je sa ostalim navijačkim grupama? Kada bi ovde narod birao načelnika policije u nekom gradu i tužioca u tom gradu, bilo bi drugačije jer bio on onda odgovarao narodu i gledao da radi pošteno da bi ponovo bio izglasan za tu poziciju.

• Koliko je čest slučaj da organizovane kriminalne grupe imaju doušnike u policiji?

U teoriji, organizovani kriminal ima dva stava. Jedan kaže da organizovani kriminal mora da ima kopču sa državom - tu se misli na predstavnike države, ali i institucije kao što su sud i policija. Taj stav zastupa oko 80 odsto stručnjaka koji se bave organizovanim kriminalom. Međutim, teorijska definicija kaže da ne mora da bude tako. On može da radi i bez saglasnosti i tolerancije od strane države. Nije saradnja sa državom ako korumpirate jednog činovnika u opštini ili carinika. U principu, u ogromnom broju slučajeva oni imaju sadarnju sa policajcima na visokim funkcijama, uglednim tužiocima i sudijama i najčešće političarima. U socijalističkim zemljama, uključujući i našu, je kopča sa političarima bila mnogo značajnija za organizovani kriminal nego kopča sa recimo načelnikom kriminalističke uprave ili bilo kojim visokim funkcionerom policije.

"Goran Džonić odgovara profilu psihopate"

• Veštačenje je pokazalo da je Goran Džonić, koji se sumnjiči za ubistvo porodice Đokić, uračunljiv. Kakav bi bio profil osobe koja je u svesnom stanju sposobna da ubije porodicu?

Naravno da je uračunljiv. To je klasičan profil osobe u psihologiji kriminala. Imate tip čoveka koji uživa ubijajući. Imate psihopatu. Taj sklop ličnosti uživa u mučenju i ubijanju i samo je pitanje vremena kad će nekog da "koknu". Uvek će naći motiv. Motiv može da bude reč. Džonić se uklapa u profil klasičnog psihopate. Oni su potpuno uračunljivi, oni nisu duševni bolesnici. Psihologija kaže da njih treba oštro kazniti, na duge kazne. Tu nema popravke. Nema resocijalizacije, nema prevencije. Ako ga kaznite, to treba da bude na što duže vreme, zato što će recidirati. Osoba sa takvim profilom ličnosti je apsolutno sposobna da ubije tročlanu porodicu, čak i više ljudi.

• Da li se u takav profil ličnosti uklapa i to što je Džonić bio spreman da u zločin umeša sopstvene sinove?

Psihopata nema nikakva osećanja. To je čovek koji je nemilosrdan, sposoban da ubije i svoje dete. Kada je Bog hteo da napravi zlo, napravio je psihopatu. Nema moralnih skrupula. Oni su sami sebi najvažniji i nije im bitan niko osim njih samih.

• Koliko su česta ubistva u okviru uže ili šire porodice? Šta su motivi tih ubistava?

Motiva je mnogo. Psihopatija može da bude razlog, a njima ne treba motiv. Oni ubijaju zbog ružne reči ili neslaganja. Mnogi slučajevi porodičnog nasilja, nasilja prema deci ili ubistava je psihopatskog tipa. Može da bude u pitanju i patološka ljubomora koja se graniči sa duševnim obolenjem, kada muškarac svaku svoju sumnju proglasi za činjenicu. Postoji neurotična ljubomora koja uključuje svađe i pretnje, ali nema napada. Puno ubistava je zbog reči koja ubode negde u psihologiju ubice. Porodična ubistva su nešto što smo ignorisali godinama. Onda smo došli do toga da milujemo muškarce koji su porodični nasilnici. Zašto uopšte mislimo o tome gde će oni nakon nasilja?Oni treba da idu na dugogodišnju robiju. Resocijalizacije nema.

• Sumnja se da je u slučaju ubistva porodice Đokić motiv bio novac. Koliko je često novac motiv ubistva?

Novac ili nedostatak novca je prvi i osnovni sukob među bračnim drugovima. Kada nemate dovoljno novca počinju sukobi. To može da se primeni i na odnose među drugim članovima porodice. Na primer na braću, kao u ovom slučaju. Uvek se smatralo da je sitorinja kriminogeni faktor, ali može i na drugi način da se stvori veliki problem. Kada imate puno novca, pa se, na primer razvodite i supruga vam uzme polovinu novca i zbog toga je ubijete. Novac na mnogo načina može da izazove krivično delo. Nekad može da bude u pitanju ubistvo, nekad nasilje, nekad lažno prijavljivanje. Ne mislim samo na muškarce. Mi jesmo različiti, ali žene takođe znaju da budu zločinci, mada dosta drugačiji.

"Jelenu Marjanović mogao je da ubije suprug ili ljubavnik"

• U javnost su izašli audio snimci Zorana Marjanovića koji prijavljuje nestanak supruge. Isprva se nije reagovalo na prijavu, a posle je rečeno da je nestanak kasno prijavljen. Da li je moguće da je u istrazi došlo do propusta od strane policije?

Nekoliko je stvari koje nisu jasne. Zašto je on uopšte prijavio nestanak? Žena je mogla da ode na drugu stranu i da se vrati kući okolnim putem. Zatim, mogao je da je sačeka ljubavnik. To je nešto što baca sumnju na njega. Ali je isto tako moguće da je imala ljubavnika i da su imali žestoke svađe, a da je on znao gde i kada se kreće i da ju je zbog toga ubio. Ono što jeste sigurno, što kao psiholog mogu da tvrdim, taj napad je bio žestok. Upitanju su višestruki udarci i to u glavu, što je dokaz da je postojao jako veliki gnev. Ili je ubica hteo da se osigura da je mrtva. Ako je hteo da se osigura, onda je to muž. Ako je bio gnev, onda je to ljubavnik.

Ono što je sigurno je da su napravljene brojne brljotine u istrazi. Veliki broj ljudi je šetao po tom nasipu i nedopustivo je da to policija toleriše umesto da ga potpuno blokira. Zatim, ako čekate da padne kiša i posle radite istragu, mora da ste potpuno neškolovani policajac. Ne mogu istrage ubistava da rade obični policajci. To moraju da budu kriminalisti, jako veliki stručnjaci u tom poslu. Srbija ima takve stručnjake. Kako vreme prolazi, taj zločin dobija potpuno drugu sliku.

• Koliko su prvi sati nakon nestanka osobe bitni za njen pronalazak i kolika je mogućnost da u tim prvim satima bude pronađena živa?

Nažalost, imamo propis koji kaže da se čeka 24 sata, osim za decu, u tom slučaju se u potragu kreće odmah. Nebitno da li je dete ili odrasla osoba u pitanju, prvi sati su užasno bitni. Tada može nešto da se sazna, otkrije, da se osoba nađe živa.

• Spomenuli ste da se često odugovlače istrage. Šta nam govori to što je samo istraga u slučaju ubistva Jelene Marjanović trajala tri godine?

Ne može tako da se radi. Ta istraga može da se završi za nedelju dana. Imamo stručnjake raznih profila, treba da izađu na teren, da uzimaju biološke, hemijske i druge tragove i to u što kraćem roku od pronalaska tela. Prva kiša će da spere tragove, vratiće se ubica noću da ih uništi.

• Da li je kasno započeto sa praćenjem kretanja i komuniciranja porodice Marjanović?

Prema informacijama, praćenje je započeto dve nedelje nakon ubistva. To je kasno. Ako je ubica među njima, oni su dva-tri sata nakon ubistva dogovorili strategiju postupanja - šta se priča na telefon, kakva će da im bude komunikacija. Često potcenjujemo pamet prestupnika. Sve više su prestupnici obrazovani ili natprosečno inteligentni. Čim shvate da su predmet istrage, mogu da se dogovore kako da se ponašaju.

• Slučaj Marjanović je godinama veoma praćen od strane medija. Da li nagađanja medija mogu da remete istragu?

To samo odvodi od nekog ispravnog mogućeg rešenja. Svaki pametan policajac analizira svaku varijantu i proverava svaku. Ide najčešće varijantom koja mu se čini najverovatnija. Mediji i stručnjaci sa strane jako mogu da otežavaju taj posao. Recimo, jedan moj kolega je bio ubeđen da je jedan visoki političar bio ljubavnik Jelene Marjanović i da ju je on ubio, kao i da će slučaj da bude rešen za nedelju dana.

• Zbog čega kod takvih ubistava često prvi osumnjičeni bude suprug?

Može da bude samo muž ili ljubavnik. Treće ne postoji. Treća opcija bi bila da se tu slučajno našao neki psihopata, a to je manja šansa. Bilo šta da je u pitanju, morate da isključite mogućnost bočnih udara, odnosno pretpostavki koje odvlače od osnovnih sumnji. Vrlo je lako saznati da li se neko tu još muva i da li tu ima seksualnih prestupnika i onih koji su u stanju da napadnu. U ovom slučaju je bio dan, tako da se ta opcija isključuje. Ono što se meni čini vrlo verovatnim je da je ona poznavala ubicu, da je dozvolila da joj priđe i da je počela da beži tek posle prvog udarca. Ako je ubica muž, onda je on mogao da je ubije i da isplanira kada će da prijavi i kako dalje da postupa, da obezbedi svedoke.

Interesantan je momenat da je u toku istrage u jednom momentu dete pozvano na svedočenje. Ja sam protiv toga da se deca koriste kao svedoci. Iskazi svedoka su generalno užasno nesigurni. Čovek nikad ne može da da tačan opis ubice, a naročito deca i stari ljudi. Svedočenje deteta im nije bilo u interesu jer je očigledno bilo u korist oca. Dete je moglo da kaže istinu, a moglo je i da bude naučeno šta da kaže. Dete se lako izmanipuliše. Svedočenje se tretira kao materijalni dokaz, a ono to nije. Ono je šansa da se otkrije trag koji može da se pretvori u materijalni dokaz.

"Gajim nade da je Matej Periš živ"

• Šta, u situaciji u kojoj je bio Matej Periš, može da bude razlog nestanka?

Ja sam bio jako zadovoljan kada je došla hrvatska policija i kada smo pokazali da možemo da radimo zajedno. Bilo mi je jako teško što je nestao u Beogradu i što je takav mladić u pitanju. Bilo mi je jako teško da gledam njegovog oca. Bio sam jako optimističan u svojim ranijim iskazima nadajući se da je našao neku devojku i da je otišao sa njom. Kada ste zaljubljeni nekad zaboravite na roditelje, pa se javite za mesec dana. Nadao sam se da je sa tom damicom otputovao negde u inostranstvo. Nadam se i dalje da je to razlog, ali se sve više bojim da će njegovo telo negde da ispliva.

• Kolike su šanse da osoba za kojom se traga više od 50 dana bude pronađena živa? Šta je moglo da mu se desi?

Moguće je. Bilo je slučajeva da odu, da dete napusti porodicu, kao što je bio nedavni slučaj sa Aleksom Stankovićem. Bilo je takvih slučajeva zbog sukoba u porodici i neće da se javlja jer se svađao sa roditeljima. Ovde bih rekao da nije to. On deluje kao divan mladić i deluje da ima dobar odnos sa porodicom. Ono čega se ja bojim je da se tamo koristila droga i da je upotrebljena droga koja briše sećanja. Bojim se da je bio primoran na fizičku aktivnost i bojim se da je završio u reci. Zbunjuje me trasa kojom je išao. Zbunjuje me i da se ne javlja roditeljima. Ne treba da ga bude briga za javnost, ali bi trebalo da se javi roditeljima. Ne bi on upao u reku, a da iz nje ne izađe. On je sportista, vaterpolista. Ako je završio u vodi, onda se predao. Voleo bih da ovo što pričam nije tačno i sve se nadam da će da se javi.

• Da li bi prijatelji nekim detaljem od te večeri mogli da preusmere istragu?

Moguće je. Od njih može da se sazna kakvi su bili njegovi porodični odnosi. To je jako važan činilac u slučaju da je negde i da se ne javlja. Opet, ja ne bih rekao da postoji sukob, ne bi otac odmah iz Splita došao u Beograd, bio odvojen od porodice i ovde umirao od bola da su bili u nekom sukobu.

• Da li se sećate nekog sličnog slučaja kod nas?

Bilo je slučajeva da se otkrije da su ljudi kidnapovani, pa odvedeni u inostranstvo. Pre 20-30 godina devojka je otišla za Australiju i nije se javila godinu dana. Kad smo svi mislili da je mrtva, ona se javila. Moguće je da je on ili toliko zacopan u neku devojku i uživaju sami, pod pretpostavkom da su odnosi sa porodicom bili relativno hladni, ili su odnosi sa porodicom bili jako loši, pa je to način kažnjavanja s njegove strane. Deca znaju to da rade.

• Da li mislite da je postojao način da se slučaj brže reši?

U većem broju takvih slučajeva telo isplliva i zakači se za neki sprud. Ne volim ni da kažem da se možda utopio, ali mogućnosti da ga nađu su pola-pola. Mislim da je policija uradila sve što je u njenoj moći. Nema tu mnogo mogućnosti. Nadam se samo da su se upoznali sa njegovim profilom ličnosti, jer je to jako bitno. Njegov profil ličnosti može da ukaže na to da li je u pitanju samoubistvo. Nadam se da su analizirali i njegove odnose sa porodicom. Ja bih bio jako nesrećan da je nastradao. Žao mi je što se to desilo u Beogradu.

Povrat seksualnih prestupnika je 100 odsto

• Muškarac koji je obljubio 12-godišnju devojčicu u Bogatiću pušten je na slobodu posle šest meseci u pritvoru. Srećom, on je ubrzo vraćen u pritvor. Kolika je opasnost od ponavljanja krivičnog dela kada prestupnik tog profila bude pušten na slobodu?

Opasnost od ponavljanja krivičnog dela je 100 odsto. Povrat kod seksualnih prestupnika, silovatelja, pedofila, stopostotan. Njegovim puštanjem na slobodu je u opasnost dovedena devojčica koja je preživela seksualno nasilje od strane njega, ali i bilo koja druga devojčica u tom selu. To su situacije u kojima se čovek hvata za glavu. Da li su ti ljudi koji su ga pustili na slobodu nekada čuli šta znači seksualni prestupnik? Da li su studirali nešto, da li su im predavali neki psiholozi? Kod njih nema popravke, oni će da iskoriste svaku novu priliku. Nema pritvora, pa puštanja, nego treba da budu u pritvoru sve dok proces traje, a potom da dobiju kaznu, i to što dužu kaznu. Nije isto kada ga kaznite tri godine ili 15 godina. Manja je verovatnoća da ponove delo kada odleže dugu kaznu. To je krivično delo koje je diktirano teškim poremećajima unutrašnjih nagona i nema šanse da ne ponove delo ako im se pruži šansa.

• Kako puštanje seksualnih prestupnika na slobodu utiče na žrtve?

Ne utiče samo na žrtve, već i na sve oko njih. Utiče na to da druge devojčice počinju da strahuju za svoju bezbednost. Strahuju i odrasle žene. Pedofil napada mlade, ali seksualni prestupnik napada bilo koga, ne gleda mnogo na godine ili izgled. Težak silovatelj osuđen je na 14 godina zatvora. Izdržavao je kaznu u Sremskoj Mitrovici. Kada je nova vlast došla 2000. godine promenjeni su upravnici zatvora koji su bili stručni ljudi i postavljeni su novi. U Sremskoj Mitrovici je postavljena jedna dama, koja je otkrila da čovek već 10 godina izdržava tu kaznu i verovatno je pomislila da on treba da bude u otvorenom odeljenju, da se prilagođava izlasku na slobodu. Posle nekoliko meseci, policija u Sremskoj Mitrovici je našla tri ubijene žene u okolnim njivama i nisu mogli da otkriju ubicu dok se nisu setili da odu u zatvor i pitanju da li tu ima neki seksualni prestupnik na izdržavanju kazne. Pokazalo se da je u pitanju on.

Čovek je u Rači silovao ženu, ubio je, zatrpao je lišćem i granama u jarku pored puta. Sutradan se opet vratio i imao je seksualni odnos. To je jedna od najtežih vrsta prestupa, kada seksualno opštite sa lešom. On je otkriven i kažen je maksimalnom kaznom, ali su stručnjaci procenili da je dovoljno resocijalizovan i pustili su ga. Tri dana kasnije je ubio srednjoškolku koja se vraćala iz škole. Zatrpao je u jarak i ponovo se vratio i uradio isto. Šta imaju roditelji te devojčice od toga što su oni njega otkrili, kad je bilo jasno da će on da ponovi delo i nije trebalo ni da ga puste?

• Učestale su tuče nakon kojih ljudi neće da prijave ko im je naneo povrede, već kažu da su se sami povredili. Zašto odbijaju saradnju sa policijom?

Ako kažu, biće ponovo napadnuti, možda i likvidirani. Moguće je i da je taj koji je pretučen umešan u neko krivično delo. Ipak, može da bude nevin jer se nevin čovek boji osvete. Kada god nema institucionalne zaštite, žrtve odbijaju da razgovaraju sa policijom. Već su prebijeni i bolje im je to, nego da budu ubijeni.

• Koliko su česti povratnici kada je u pitanju nasilje u porodici? Bilo je slučajeva nasilnika koji su imali i do 150 različitih krivičnih prijava.

Ako je psihopata, a jeste, zato što je višestruki recidivista, onda će on sigurno ponoviti to krivično delo. On ne sme ponovo da se nađe na slobodi ni u istom mestu, a kamoli u blizini te žene.

• Nasilnici neretko dobiju zabranu prilaska žrtvi. Koliko često se desi da oni tu zabranu prekrše i da se situacija završi kobno po žrtvu?

Skoro uvek se to desi. Psihopate će to uvek da urade. Ali nisu oni krivi, krivi smo mi koji znamo da će oni to da urade, a ne uradimo ništa da zaštitimo žrtvu. On ne sme da bude u istom mestu. U drugom slučaju njoj mora da se nađe smeštaj, da odvede decu, da joj nađu zaposlednje i da on nema predstavu gde se ona nalazi. Zabrana prilaska na 100 metara ne znači ništa. Ako priđe na sto metara, prići će i bliže. Njima ta zabrana ne znači ništa. Mnogo žena ne prijavljuje jer strahuje upravo od osvete.

• Nedavno smo u Beogradu i Novom Sadu imali slučajeve da su ljudi nasmrt pretučeni nasred ulice. Zbog čega se to dešava i zašto ljudi ne stanu pre nego što nekog ubiju?

Ako je grupa u pitanju, nije u pitanju psihopatija, već bes i uživanje i dokazivanje u nasilju koje čine. Ta grupa može nekog da prebije i da ponovi prebijanje. Može čoveka da dokusuri odmah ili nakon par dana. To je potpuno drugačija situacija, nego kad je u pitanju pojedinac koji je psihopata. Kada je u pitanju grupa, čovek koji je napadnut, pod uslovom da ostane živ, mora potpuno da izađe iz te grupe i da promeni način života.

• Kako ste počeli da se bavite izučavanjem kriminala?

Nekom greškom. Ja sam u gimnaziji u Aranđelovcu jako voleo fiziku i maturski rad sam radio iz fizike. Jedna od mojih ljubavi bio je i DIF, bio sam šesti u državi na spravama za omladince. Neki su mi predviđali da ću da se bavim politikom jer sam bio omladinac par ekselans. Imali smo profesora psihologije i filozofije koji je bio jako dobar sa učenicima. Znao je da ostvari fantastičan kontakt. On je otišao u fabriku šamota u Aranđelovcu i pitao da li bi stipendirali jednog psihologa. Tada je bila u modi industrijska psihologija, sada se to zove psihologija rada. A pošto sam ja bio viđen omladinac u Aranđelovcu, rado su prihvatili da mi daju stipendiju.

Bio sam njihov stipendista i pripremao se da se vratim u grad koji obožavam, a onda je moj asistent socijalne psihologije Ljuba Stojić, koji je postao jako čuven novinar NIN-a, pitao da li bih radio anketu za jedan institut u Beogradu, rekavši da solidno plaćaju. Ja sam pristao, a to je bio Institut za kriminološka i kriminalistička istraživanja. Za njih sam radio anketu, a onda je sekretar tog instituta, koji je bezbednjak, rekao da će da me stipendiraju. Završio sam psihologiju, otišao da služim vojsku i posao me je čekao. Sve se dogodilo potpuno neočekivano, ja sam se spremao za fiziku, a ovo je potpuno deseta stvar. Ja sam dobro radio te ankete. Jedan asistent industrijske psihologije hteo je da ostanem kod njega, ali kad vam neko ponudi da uđete u Institut za kriminološka istraživanja to treba da prihvatite. Sticajem okolnosti, u Institutu niko nije znao matematiku i statistiku, a ja sam to na psihologiji imao kao predmet, plus imam sklonosti prema tehničkim naukama. Iz zezanja sam počeo da prepračunavam finansijske planove, završne izveštaje, prihode i rashode. Direktor, koji je čovek koji je osnovao Institut i kom ja dugujem sve, ponudio da budem predsednik finansijske komisije. Sve finansije instituta su išle preko mene. Kada je on išao u penziju ponudili su mi da budem vršilac dužnosti direktora. Izmenili su sve propise da bi meni omogućili da budem direktor. Jedan kolega je konkurisao pre mene, imao je mnogo bolje uslove od mene, ali u tom institutu niste mogli da dobijete bilo koje radno mesto ako vam državna bezbednost ne da saglasnost. On nije dobio saglasnost jer mu je otac bio četnik. Na njegovoj nesreći ja sam postao direktor Instituta i bio na tom mestu 22 godine.

• Šta je podrazumevao period Vašeg rada kao direktora Instituta?

Za razliku od prethodnog direktora, ja sam nastavio da se bavim istraživanjima. Nisam radio samo direktorski posao. Prvo sam radio maloletnike u jednom međunaradnom timu, potom saobraćajni kriminal, pa smo počeli da dobijamo novac od UN za jedan veliki jugoslovenski projekat o uticaju razvoja na kriminal. Potom sam radio razne oblike kriminala. Doktorirao sam na zatvorima, to je moja posebna ljubav. Bio sam učesnik jedne velike komisije za izradu Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i u tom zakonu su bar 70 odsto moja rešenja. Bavio sam se i organizovanim kriminalom. Nisam radio seksualne zločine, samoubistva, privredni kriminal... Ima puno vrsta kriminala, svaki od njih je tip za sebe i ne možete da postignete da radite sve. Kada počnete da radite jednu vrstu, potpuno ste u materiji, radite ga od početka do kraja.

Paralelno sam radio istraživanja za vojsku, počevši od odreda JNA na Sinaju. Radio sam ugrožavanje bezbednosti specijalnim ratom. Na moj razvoj je značajno uticao profesor Momirović iz Zagreba. Išao sam kod njega na postdiplomske studije. Istraživački zanat i znanja koja imam sam dobio od njega. On je vodio moju doktorsku tezu. Posle, kada je pobegao iz Zagreba, došao je kod mene na Institut. Uvek ga nazivam svojim Institutom, to je strašno velika identifikacija. Zajedno smo nastavili da radimo projekte. Bio je svetska klasa, ali nije se mnogo obazirao na to da li će objavljivati radove u stranim časopisima. Kad god nisam nešto znao, zvao sam ga da ga pitam. I danas kad ne znam nešto da uradim kukam kako bi mi on, da je živ, pomogao.

• Kuda je išla Vaša karijera nakon rada u Institutu? Kako ste se osećali kada ste ga napustili?

Bio sam profesor na bivšem Defektološkom fakultetu, na Pravnom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu i na Defektološkom fakultetu u Tuzli. Moj matični fakultet bio je bivši Defektološki, sve do momenta kada sam postao dekan, a i to sam postao greškom, nikog nisu mogli da izaberu. Odabrali su me jer su svi oni bili međusobno posvađani, a ja sam čovek sa strane koji ni sa kim nije bio u konfliktu. Nažalost, tada sam morao da napustim posao u Institutu. Rečeno mi je da mogu paralelno da obavljam oba posla, ali se ispostavilo da ne mogu. Da sam to znao od starta, ne bih nikada napustio Institut. Ja znam svaki ćošak, svako parče parketa u toj zgradi. Kada 40 godina provedete u istoj zgradi, saživite se sa njom. Dekan sam ostao do penzije. Napuštanje instituta mi je bio najteži dan u karijeri. Kad nešto volite, kad tu dođete kao klinac i ostanete 40 godina i odjednom morate da idete, to je jako teško.

• I dalje se bavite istraživanjima. Šta je danas vaše polje interesovanja?

Moja ćerka je docent na Policijskoj akademiji i predaje prevenciju kriminala, tako da joj pomažem. Tu ima jako puno posla, teško je pronaći literaturu. Trenutno pokušavam da napišem knjigu o maloletničkom kriminalu. Ne znam zašto me to sada ponovo intrigira. Valjda zato što imamo sve više mladih ljudi koji postaju ljudi van zakona i ljudi koji čine krivična dela. Postoji teza koja kaže da, ako dete počne da se bavi kriminalom pre puberteta, ono će biti profesionalni kriminalac. Ako počne da se bavi u pubertetu, baviće se do kraja puberteta, a onda će da prestane. Ja hoću da proverim kako ta teza stoji kod nas. U psihologiji postoje na stotine stvari koje ja želim da proverim. Interesuje me kakva je razlika u ličnosti između te dve kategorije maloletnika. Sedim noću i pišem. Uvek sam radio noću. Noću postoji fantastičan mir. Pustim tihu muziku, uvek radim uz muziku i radim dokle god imam snage.

(Telegraf.rs)