"Padale su bombe, a ona je osećala mir jer joj muž nije bio tu": Žene trpe nasilje i po 15 godina

Nasilje u porodici je, nažalost, uvek aktuelna tema. Vest o nasilju u porodici koja je poslednja potresla javnost je slučaj vršioca dužnosti direktora Centra za socijalni rad u Velikom Gradištu Danijela Živanovića koji je uhapšen zbog sumnje da je fizički nasrnuo na suprugu, njenu majku i brata.

Broj žena koje trpe nasilje nikada neće biti potpuno poznat jer mnoge žene ne skupe hrabrost da prijave. Ipak, ono što je ohrabrujuće je da se sve više žena obraća putem SOS telefona, kako bi razgovarale sa volonterkama čija je uloga da ih ohrabre da nasilje prijave i napuste nasilnika.

O tome kako izgleda rad u SOS centru razgovarali smo sa Draganom Veljović, koordinatorkom SOS telefona za žene žrtve nasilja u Kraljevu.

• Šta podrazumeva rad volonterki u SOS centru za žene žrtve nasilja?

To podrazumeva pružanje psihološke i emotivne podrške ženama koje su preživele rodno zasnovano nasilje, ali i davanje pravnih informacija.

• Koje veštine svaka volonterka treba da poseduje?

Mora da sluša ženu. Mora da veruje ženi koja joj se javi, da je ne preispituje, da je pusti da priča onoliko koliko ona može, ali da to pričanje ne bude takvo da se sa druge strane ne čuje nikakav znak da vi nju slušate. Bitno je da non-stop dobijaju validaciju svojih misli i osećanja o kojima govore i da, s vremena na vreme, ponovi ono što što je žena rekla da bi imala osećaj da je neko sluša, da ne priča nekom automatu koji joj se javi i da nema pojma ko je sluša s druge strane. Vrlo je bitno da se njena priča ne preispituje. Nekada se desi da žena na početku razgovora kaže jedno, a negde u sredini nešto drugo i nije u redu da joj volonterka skrene pažnju na to i da pita šta je od ta dva tačno. Ne sme tako da se pita jer je to protiv pravila rada službe.

Nekad se javljaju žene koje nam se obraćaju prvi put. Tu onda naviru priče i osećanja. Nekada žena trpi nasilje i 15 godina i mi smo prvi koje zove. Njoj je tada zbrka u glavi, ona ispriča i ono što se dešavalo pre 15 godina i ono što je bilo juče. To možda u startu nema smisla, ali volonterka treba da je sasluša bez dovođenja njenih osećanja u pitanje. Šta god da žena kaže, veruje se da se ona tako osećala u nekom trenutku. Bez obzira na to što nas nekada pozovu žene koje su trpele manji intenzitet nasilja, svaka žena se podjednako sluša i svakoj se podjednako pruža podrška jer je svaki vid nasilja ne treba da se trpi i toleriše.

• Koji su tačni koraci koje preduzimate kada vam se javi žrtva nasilja, nakon što saslušate njenu priču?

Dajemo informacije, podržavamo je, osnažujemo je. Obično žene, kada se nama jave, doživljavaju sebe kao glavne krivce za to što im se dešava. Pokušavamo da je osnažimo kako bi shvatila da nije kriva za nasilje koje doživljava, da je krivica i sramota nasilnikova. Dajemo informacije gde može da se javi i potraži pomoć. Objašnjavamo joj gde da ode lekaru i šta tamo da kaže, ako ima vidljive, pa čak i nevidljive povrede. Tamo treba iskreno da ispriča šta se desilo da bi to moglo da se upiše u njen karton i da sutra, ako odluči da tuži nasilnika, ima dokaze koje može da priloži sudu. Bitno je da se sve to zabeleži, da se vidi da postoji istorija nasilja.

Dajemo joj informacije o tome koje su njene pravne mogućnosti, koje sve mogućnosti pruža zakon - da može da podnese zahtev za zabranu prilaska, zahtev za njegovo iseljenje iz stana i slične privremene mere. Upućujemo je na to da može da dobije besplatnu pravnu pomoć i kako da je potraži, šta da očekuje od policije, od centra za socijalni rad. Da se ne bi desilo da ode u neku instituciju i traži da reše probleme za koje ta institucija nije nadležna. Kada ode u instituciju treba da zna šta želi i šta ta institucija može da joj pruži. Ona s nama tu priču treba da proživi više puta da bi, kad ode u instituciju, znala šta treba da priča. Kada oni vide da tu postoji neka nelogičnost, odmah počinju da sumnjaju, naročito ako se prijavljuje nasilje koje duže traje. Ako ima maloletnu decu, upućujemo je na Centar za socijalni rad. Ako je u pitanju fizičko nasilje, kažemo da se odmah javi policiji, da prijavi svaki put kada proživi nasilje. Može da ode i kod lekara opšte prakse i da ispriča šta se desilo, a on može da je uputi dalje ka psihologu ili već nekoj drugoj vrsti pomoći koja joj je potrebna.

• Koliko se često dešava da žene pozovu SOS telefon, pričaju sa volonterkama, ali su i dalje u strahu da nasilnika prijave policiji?

Nekada je to bilo mnogo češće. Sada, pošto se u medijima dosta govori o nasilju porodici, promenio se i zakon, žene se više ohrabruju da prijave. Možda čak i više direktno prijavljuju policiji nego bilo kojoj drugoj instituciji jer očekuju da oni mogu da ih zaštite. Međutim, kod teških oblika nasilja, gde se žene plaše za svoj život, nisu toliko raspoložene za prijave policiji jer se plaše da ne može niko da ih zaštiti. Nekada samo nama pričaju i tada ih osnažujemo da nasilje prijave policiji. Naravno da žena treba da prijavi nasilje, ali je uvek pitanje da li ima bezbednosni plan, gde može da se skloni, da li ima podršku porodice i prijatelja, da li ima novca. Da bi otišle u sigurnu kuću mora ih uputi centar za socijalni rad. To je malo veća procedura, tako da to ne možemo da nudimo kao opciju, ali gledamo da nađemo sve mogućnosti da se ona zaštiti od nasilnika. Ne javljaju nam se samo žene koje su doživele fizičko nasilje, već i one koje su doživele psihičko, emocionalno, ekonomsko, seksualno nasilje, proganjanje, nasilje putem društvenih mreža, slanje poruka. Sve one mogu da nam se obrate, da ih saslušamo, damo im podršku i damo informacije gde i kome da se jave ako su spremne. Ako nisu, onda ih slušamo i podržavamo da se osnaže da se jave institucijama, prijave nasilje i napuste nasilnika. Nekim ženama je veoma malo potrebno, a nekada su potrebne godine rada i pričanja da bi se osnažile samo da prijave, ne i da napuste nasilnika.

• Koje razloge žrtve nasilja navode kao prelomne, šta je okidač da izađu iz nasilnog odnosa?

Tu ima više razloga. Nekoj ženi je okidač da ode i da se nikad ne vrati u tu vezu prvi šamar. Kada žena pređe preko tog prvog šamara, ona će preći i preko drugog, trećeg, petog... U suštini, najčešće prijavljuju kada nasilje postane toliko nepodnošljivo da ne mogu više da izdrže, kada osete da su im deca ugrožena od strane nasilnika ili kada nasilnici počnu da prete njihovim porodicama. Nasilje u porodici je vrlo kompleksno i to nije samo fizičko nasilje. Iako najčešće vidimo fizičko nasilje i najviše žena ga prijavljuje, pre njega uvek postoji psihološko nasilje koje žrtvu spremi za fizičko nasilje. Krzo proces prihološkog nasilja nasilnik žrtvu ubedi da je zaslužila nasilje, da je ona kriva, da ga je isprovocirala i da je on u stvari žrtva u celoj priči.

• Da li žene koje se vrate nasilniku, pa ponovo dožive nasilje, nailaze na osudu?

Mi žene nikada ne osuđujemo za ono što im se dešava, ali to im se često dešava u institucijama. Često se jave, prijave nasilje i nasilnika, uključi se policija, on dobije mere zabrane. Ipak, kad se on vrati, ona se pomiri sa njim jer joj obećava da će da bude bolje, da se to više neće ponoviti. Žene nekad i do 15 puta odlaze od nasilnika i vraćaju mu se. Institucije nemaju razumevanja za takve situacije, ali mi uvek imamo jer znamo da je porodično nasilje veoma kompleksno i da su žene emocionalno vezane za nasilnike, da neke imaju decu sa nasilnikom, imaju imovinu, bilo je tu lepih trenutaka. Mi smo tu da je ne osuđujemo ako se vrati nasilniku. Ne treba da je bude strah ili sramota da nam se javi ponovo ako doživi nasilje, a vratila se nasilniku. U tim situacijama ženu uvek podržavamo i krećemo sa njom ispočetka. Koliko će brzo žena napustiti nasilnika zavisi od toga koliko je jaka, koliko ima podršku okoline, koliko je finansijski stabilna. Nekada je ženama teško da napuste nasilnika zbog ekonomske situacije ili možda ne mogu da se vrate kod roditelja jer oni možda nisu u finansijskoj situaciji da izdržavaju nju i decu.

• Ko su najčešće nasilnici?

Žene nama najčešće prijavljuju nasilje od strane bračnih ili vanbračnih partnera. Ali, često se dešava da roditelji prijave da trpe nasilje od strane dece - majka od strane sina ili ćerke, žene prijavljuju nasilje od strane svekra, devera ili nekog drugog muškog člana porodice sa kojim živi u zajednici. Nasilje od strane muških članova porodice uvek ide u kombinaciji sa nasiljem od strane partnera.

• Koji slučaj Vam je ostao u sećanju kao posebno težak?

Bilo je dosta teških slučajeva. Kada mislite da ništa ne može da vas iznenadi, desi se da čujete nešto što je mnogo gore nego što ste mislili da nekome može da se desi. Meni je u sećanju ostao slučaj korisnice koja je nas zvala godinama i koja je trpela nasilje od strane supruga. Sa njim je imala dvoje dece od 16-17 godina. Ona je njega izdržavala, radila, a on je bio nasilan. Stalno ju je ponižavao. Govorio je kako ne vredi, kako zaslužuje da on bude nasilan prema njoj i da njoj treba da bude čast što što neće da je istera iz kuće. Nanosio joj je teške telesne povrede, primoravao ju je na seksualne odnose kad je bila povređena. Prebio ju je, slomio joj je ruku i očekivao da imaju seksualne odnose. Govorio joj je da ne ispunjava svoje bračne dužnosti, a ona tek što je izašla iz bolnice. To je trajalo od rođenja drugog deteta. On je non stop bio nasilan, nisu postojali dani kada nije bio. Kada je našao drugu ženu i nije dolazio kući jer je provodio vreme s njom, našoj korisnici bi laknulo jer nije dolazio kući po pet-šest dana. Čak je istakla da se, od kad je počela da trpi nasilje, prvi put osetila bezbedno kad je bilo NATO bombardovanje jer je on otišao na vojnu vežbu. Svi su se plašili bombi, a ona je tada osećala mir.

Ta žena nam se javljala četiri godine i uspela je da izađe iz nasilne veze. Sin joj je tada imao 21 godinu, a ćerka joj je i dalje bila maloletna. Kada ga je napustila imala je mnogo problema jer on nije hteo da primi sudski poziv kako bi se razvela od njega i agonija je trajala još dve godine. Pretio joj je, ucenjivao ju je za decu, pravio je probleme oko deobe imovine. Nije joj dozvoljavao da živi normalno. Kada ju je poslednji put prebio imala je potres mozga i tada je procesuiran. To je bio prvi put za 16 godina da je procesuiran. Pre toga bi ga policija opomenula, ona ne bi podnela prijavu protiv njega i na tome bi se završilo. Nije smela da ide da podnese prijavu jer ju je on ubedio da ne vredi, da nema gde da ode, da ne bi znala da pređe ulicu zbog njega. Pre dve godine je konačno uspela sve da reši, da živi normalno i da ne razmišlja o njemu.

• Da li nasilje češće prijavljuju žene iz gradskih ili ruralnih sredina?

Nema pravila. Prijavljuju i jedne i druge. Nekada, pre oko 10 i više godina, više su prijavljivale žene iz gradskih sredina jer su njima informacije o SOS telefonima bile dostupnije i imale su telefone sa kojih mogu da se jave. Nekad je u selu telefon bio na centralnom mestu u kući i žrtva ne bi nikako mogla da se javi. Ipak, kako sad svi imaju mobilne telefone, informacije putuju mnogo brže. Radili smo dosta kampanja po selima, tako da se sada podjednako javljaju žene i iz sela i iz grada, s tim što se sa sela javljaju mlađe žene, to su žene do nekih 35 godina. Starije žene, s druge strane, podržavaju mlade da se osnaže i da prijave. Mlađe žene imaju podršku roditelja. Čak i ako majke žive u nasilju, podržavaju svoje ćerke da to ne trpe.

• Koliko žena na godišnjem nivou putem SOS telefona prijavljuje nasilje?

Na naš SOS telefon se prošle godine javilo 120 žena. Zvale su po više puta, tako da smo imali oko 800 razgovora sa njima. Postoji 30 SOS telefona, a svi ti telefoni su tokom prošle godine imali više od 20.000 poziva. Treba da se uzme u obzir i da ima žena koje ne zovu SOS telefone, već odmah prijave, ali i onih koje trpe nasilje, a ne prijavljuju ga, tako da je taj broj u realnosti mnogo veći.

• Da li rad u SOS centru donosi rizik za volonterke?

Pošto je u pitanju telefonska služba, teoretski ne bi trebalo da donese nikakav rizik za volonterke jer je jedini kontakt koji mi imamo sa ženama telefonski. Dešavalo se da nasilnici saznaju da su se javljale, da nađu neku brošuru ili ona počne drugačije da se ponaša, zna koja prava ima... Onda nasilnik zove i preti da će da nas nađe i kako mi njegovu ženu učimo šta da radi i hoćemo da mu rasturimo brak, da smo sve mi žene iste. Raznorazne pretnje su bile u pitanju. U manjim gradovima mogu da dođu do adrese, ali mi nismo imale neprijatnost da neko dođe na naša vrata.

(Telegraf.rs)