Sudar kod Umke desio se na mestu jedne od najgorih nesreća u Srbiji: Putnici tog autobusa nisu preživeli

Stravičan sudar autobusa i kamiona koji se juče dogodio kod Umke odigrao se na istoj deonici na kojoj je 1967. godino došlo do stravične nesreće.

Jezive su sličnosti između dve nesreće. Dok je juče došlo do sletanja autobusa koji je saobraćao na liniji 860 sa puta jer se sudario sa kamionom sa prikolicom, te kobne godine došlo je do sudara gradskog autobusa i cisterne.

Srećom, iako je autobus juče bio potpuno smrskan, posledice su daleko blaže. Povređeno je 10 osoba.

Da je moglo da bude i mnogo gore, kao svedočanstvo ostala je saobraćajna nesreća kod Umke koja se dogodila pre 54 godine. Tog 16. novembra, "Lastin" autobus za Obrenovac sleteo je u Savu, a poginulo je 27 osoba. Samo pukom srećom, 11 ljudi ostalo je živo. Voda je ugušila najpre vriske, a potom i živote gomile ljudi koja se samrtničkim stiskom povezivala udišući poslednji dah.

Iza jedna blage krivine dočekao ih je horor. Ljudi nisu ni slutili da se nalaze u beogradskom "Titaniku" na četiri točka. U autobusu je bilo mnogo učenika koji su se vraćali iz škole.

Kako je ranije za Telegraf.rs ispričala Paulina Lukić, tada Tanasijević, koja je autobusu kobne sudbine bila kao -godišnjakinja, svaki trenutak stravične nesreće ostao joj je u sećanju.

- Tada se išlo starim putem, preko Makiša. Nije bio asfalt, već kocka. Kad sam ušla u autobus bio je već mrak. Svega se sećam - tog konduktera koji je sedeo sa strane, dok sam se ja držala za šipku. Vozač je počeo da vozi veoma brzo. Ja sam ušla sa rođakom i gledale smo se. Kako ovaj čovek vozi, a klizavo je... - ispričala je Paulina koja danas ima 69 godina.

Ali, to je bio jedan od onih momenata kada zlo dolazi po svoje, kada nema nazad, kada je svaki sledeći momenat strašniji i kada, najzad, žrtve postaju svesne da su u rukama smrti.

- Trebalo je da stane na stanicu u Pećanima. Ali, on nije stao. Konduker je pritiskao dugme, zvono za vozača da stane, da ima izlaz, ali čovek nije stao. Ti ljudi koji je trebalo da izađu u Pećanima su se udavili. Između fabrika Lepenke i Zelengore, 300 metara pre stanice na kojoj je trebalo da izađem, kod Zelengore na krivini koja nije velika, ali je bilo klizavo, vozač udara u jednu kocku kraj puta svom silinom (velike kamene kocke poređane u ravnomernim razmacima, kao neka vrsta ivičnjaka), potom i u drugu i odjednom je počeo vrisak svih ljudi u autobusu. Autobus upada u Savu...

Kako je objasnila, sat joj je stao u , a iz vode je izvučena u 18.10.

- Autobus se ruši i tone, tone, mi se davimo. Nema više ni svetla. Uhvatili su se svi jedni za druge. Kondukter je, dok je još bio živ, pokušao da otvori vrata, ali pritisak vode je bio jak i nije mogao. Mnogi su se udavili jer nisu imali gde da plivaju - ispričala je.

Još prvog dana novine su pisale da postoji mogućnost da je katastrofu izazvala pokvarena prikolica cisterne, koja je prilikom mimoilaženja zakačila autobus.

Za volanom autobusa sa četrdesetak putnika bio je Hakija Hafizović.

Zahvaljujući svedocima, identifikovana je i cisterna, kojom je upravljao Gojko Jovović.

Utvrđeno je da je na levom točku cisterne pukao feder i da se stoga šleper zanosio ulevo.

Ispostavilo se da su kriva bila oba vozača. Vozač šlepera, čak i da nije znao da mu je cisterna bila neispravna, vozio je neoprezno.

Vozač autobusa okrivljen je zbog, kako je i sama naša sagovornica posvedočila, brze vožnje. Utvrđeno je čak i da nije kočio u kritičnom trenutku.

(Telegraf.rs)