Porodica lepe Nišlijke očajna, još nema nalaza obdukcije: "Ostala je tuga za ceo život"

- Mogla je toliko toga da uradi, ne samo za sebe, već za celo društvo. Nama Mariju ništa neće vratiti, ostala su nam samo sećanja i njene fotografije. Ostala nam je i tuga za ceo život, našem unuku čijem se rođenju toliko radovala, uskraćena je mogućnost da upozna tetku, a našem sinu je oduzeta sestra – ovako govori Nišlijka Žaklina Šulović, majka dvadesetpetogodišnjakinje koja je 22. marta ove godine preminula na lečenju od povreda zadobijenih tri meseca ranije u saobraćajnoj nesreći u Nišu.

Mlada Nišlijka je 31. decembra prošle godine oko 18 sati šetala sa ocem par kilometara od svoga doma u naselju Kovanluk. Na raskrsnici ulica Donjovlaške i Miodraga Petrovića Čkalje na nju je vozilom „mazda“ naleteo Nišlija I. S. (40), za koga je alkotestiranjem utvrđeno da je u krvi imao 1,4 promila alkohola. Devojka je zadobila politraumatske povrede, od kojih su najteže bile povrede glave, potres i nagnječenje mozga, a lekari niškog UKC su uložili maksimalne napore kako bi joj spasili život.

Kako je saopšteno iz ove zdravstvene ustanove, ona je u dobrom opštem stanju 15. marta upućena na rehabilitaciju u Beograd, ali je posle nedelju dana preminula. Beogradsko Više javno tužilaštvo je naložilo obdukciju, koja je obavljena na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Žaklina objašnjava da je odlučila da pozove ovu ustanovu, jer su meseci prolazili, a nalaz nije stizao.

- Mislili smo da će trebati mesec, dva ali se ništa nije dešavalo. Računali smo da treba da prođe sezona godišnjih odmora, ali nalaz nije stigao ni posle toga. Pre dvadesetak dana je suprug zvao Institut, rečeno mu je da se javi za dve nedelje. Zvala sam ponovo, stalo nam je bilo da se to malo ubrza i na kraju nam je rečeno da je nalaz gotov i da je u utorak poslat niškom Višem javnom tužilaštvu, te da od njih možemo da tražimo kopiju tog dokumenta.

Stalo nam je da sada pravosuđe uradi ono što može za Mariju, ali i da se javnost podseti na njen slučaj. Koliko god da taj vozač dobije, premalo je, nama neće lakše biti. On će izaći iz zatvora, a mi našu ćerku više nikada nećemo videti. Još mi je teže što znam kakve je bolove trpela, 81 dan nije mogla da se pomeri nimalo, ali smo se nadali da će njena volja biti jača od njenih povreda.

Kada su nam u niškoj bolnici rekli da su oni uradili svoj deo posla i da je rehabilitacioni centar Zotović sledeća stanica u njenom oporavku, mislili smo da je najgore prošlo. Odveli smo je u Beograd, lično nas je direktor klinike dočekao, i on nam je dao puno nade, kazao je da na osnovu svih rezultata misli da će Marija biti dobro. Imala je toliku volju za životom, tog prvog dana kada smo je ostavili, iako je samo desnu stranu tela pokretala i to slabo, našla je snage da nas pozove na viber.

Foto: Privatna arhiva

Tog 22. marta sam je zvala oko 12 sati, nije se javljala, mislila sam da je kod nekog od lekara. Ponovo sam telefonirala oko 14 sati, rekli su mi da je upućena u Urgentni centar zbog problema sa disanjem. Uplašila sam se, pozivala sam kliniku na sat vremena, snaha jednog našeg prijatelja uspela je da uđe kod nje oko 20 sati, pričala je sa njom. Samo sat vremena kasnije Marija je izdahnula. Čuli smo da se sumnja da joj je krenuo tromb te da joj fraksiparin, koji se baš iz tog razloga primala, nije pomogao - priča Žaklina.

Sa tugom se priseća kćerkinih ambicija koje su nestale u jednom kobnom trenutku.

- Studirala je elektroniku, od druge godine fakulteta je radila, nije htela da nas izlaže troškovima iako joj je otac govorio da to ne čini, da uživa u studentskim danima. Bila je angažovana u jednoj IT firmi, radila je promocije, a povremeno i u školici za nemački jezik. Tog dana kada je došla do nesreće pričala je da je sve isplanirala, da će juna položiti poslednjih par ispita i da razmišlja šta će posle - opisuje Mariju majka.

Njen otac Nebojša kaže da nikada neće zaboraviti dan koji je njegovu mezimicu koštao života.

- Rekao sam joj: - Ajmo sine malo da prošetamo! Kretali smo se jedno pored drugog, a ona me je čitavim putem pazila, kad god bi vozilo naišlo, govorila bi mi da idem iza ili ispred nje. Naišli smo na tu oštru, nepreglednu krivinu, pa smo baš iz tog razloga prešli na suprotnu stranu u odnosu na vozila koja su nam dolazila u susret. Odjednom su se iz mraka pojavili farovi, čuo sam škripu točkova, jer vozač nije mogao zbog velike brzine da savlada krivinu. Pretpostavljam da sam instiktivno skočio u stranu. Kazao sam: - Sine, ovaj kreten umalo da nas pobije! Nije mi se odazvala, upalio sam telefon, video sam da ona leži, te da je auto probio ogradu jednog dvorišta. Kukao sam, dozivao u pomoć, zvao sam Hitnu. Naišao je jedan čovek, pa smo je stavili u njegova kola, a Hitna pomoć nas je srela u ulici Stanoja Bunuševca – opisuje Nebojša tagediju.

Ističe da se i on nadao najboljem iako je znao da su Marijine povrede teške.

- Prvi skener je pokazivao da nije toliko strašno, tek dan, dva kasnije videlo se to krvarenje u moždanom stablu. Borila se, tek posle više od dva meseca je počela da pomera ruku, trebalo joj je za to čitava večnost ali je činila to da bi nam mahnula, počela je da priča, da se osmehuje. Mnogo joj je teško bilo, razgovarali bismo telefonom, a ja sam osećao kad suzice počnu da joj teku jer bi skraćivala razgovor da nas ne sekira – priča Marijin otac.

Kaže da je njena hrabrost fasicinirala i medicinsko osoblje.

- Zvali su je „lavica“, zbog snage kojom se borila za život. Beskrajno smo zahvalni tim ljudima iz niške bolnice koji su učinili sve da je spasu. Za nju više niko ništa ne može da učini, ali pravosuđe strogim kaznama treba da spreči da se groblja pune žrtvama bahatih vozača – zaključuje Nebojša.

Više javno tužilaštvo u Nišu saopštilo je da im obducentski nalaz još nije stigao, te da će tek nakon uvida u ovaj dokument, odlučiti o daljim koracima u istrazi Marijine smrti.

(Telegraf.rs)