Masakri u Srbiji: Ubistvo u kasarni, unuka spalila babu na lomači dok su roditelji igrali goli

Kada mračne sile obuzmu ljudski um, a srce izgubi svako osećanje, nastaju jezivi, masovni zločini. Ljudi strepe od njih, jer niko ne zna kada će i gde "crna magija" da učini svoje - tu nema mržnje, nema osvete, a često nema čak ni materijalne koristi, postoji samo jedno - žeđ za prolivenom krvlju.

Obredi, magija, sekte, to je ono što najviše plaši naš um koji zazire od svega što nije pod njegovom kontrolom. Nepredvidljivost takvog događaja i zlo skriveno u pojedincima, kao i krvave posledice masakara, daju magiji još veći značaj, raspiruju verovanja i ljudi traže očiščenje i milost tih okrutnih mračnih sila.

Ovo, ipak, nije tekst o crnoj magiji kao takvoj, već o zlu koje čuči u nečijoj duši i sile koje u njegovom mozgu postaju tako jake da nadvladaju njegov razum. To jesu moćne sile, ali psihičke prirode, a ako su i povezane s verovanjima, to je samo zato što zločinci poveruju da rade u ime i za račun kakvih mračnih sila. Zato, iza svakog ovog zločina stoji lični psihički slom - često nepredvidiv i razoran.

1987 - Ubisto na spavanju u kasarni

U vreme kada su etničke tenzije rasle, jedan pripadnik albanske manjine, vojnik Azis Keljmendi, počinio je neviđeni zločin u kasarni u Paraćinu. Ova vest je kao moćna strela pogodila javnost. Politička situacija, ali i same okolnosti zločina, u kome stradaju naši mladi vojnici u kasarni, na spavanju, učinile su da se i danas priča o tom zločinu.

Da li je postojala etnička motivacija ili nije, to nije poznato. Činjenica je, pak, da je to tipično masovno ubistvo, plod sumanutog uma koji u kolektivima kao što je kasarna ima plodno tle da ostvari svoje najcrnje porive. Keljmendi jeste bio politički angažovan u ranijem periodu, ali postoje podaci da je Keljmendi bio mentalno rastrojena osoba.

Pobiti drugove na spavanju kukavički je i teroristički čin, koji ne bi mogao da donese ništa dobro čak ni narodu u čije ime bi taj zločin počinio. Ali koliku ulogu je ovde imala mržnja, a koliku pomračenje uma, nije moglo da se dokaže, jer se Keljmendi ubio prilikom hapšenja.

1993 -  Sektaško masovno ubistvo u Vranju

Svega šest godina posle masakra u Paraćinu dogodio se još teži zločin - takođe u kasarni i to u Vranju.

Vinovnik napada, Mađar Jožef Meneder, bio je vođen očiglednim sektaškim porivima, kada je iz automatske puške ubio sedam drugova.

Njegov um toliko je bio indoktriniran, da je na sebi nosio i tetovažu sa datumom počinjenog masakra i obrnutim krstom.

Mnoštvo predmeta koji veličaju satanizam pronađeno je u njegovom stanu, bio je fan metal muzike, a govorilo se da je sa društvom navodno organizovao i žurke na groblju.

Posebno morbidno je bilo to što se ovakav čovek bavio izradom mrtvačkih sanduka.

Pripadnost sekti smatrala se glavnim uzrokom, ali rekviziti kakvio su kod njega pronađeni jesu ono što je uobičajeno za mnoge obožavaoce metal muzike.

Ako je Menderu Satana nešto i saopštio, to je bio Satana u njegovoj glavi.

Iste godine pojavio se još jedan, veoma sličan slučaj ubistva u kasarni i to u Šapcu, gde su ubijene dve osobe.

Nanodr Kiš, miran i uzoran vojnik, odjednom je nasrnuo na drugove i to dok je bio na straži.

Verovalo se da je reč o ritualu žrtvovanja.

I Meneder i Kiš izvrpili su samoubistvo posle zločina.

1993 - Serijski ubica iz Subotice

Godina 1993. bila je, očito, jedna od najkrvavijih kada su u pitanju mirnodopski zločini.

Jedan Subotičanin, Josip Vujić, zbog onoga što je počinio dobio je nadimak Joso Sekira.

A on je bio tipičan, hladnokrvi ubica, koji je danima vršio svoje zločine, sve dok nije uhavćen, kada uspeva da pobegne i ponovo ubija.

Koristoljublje nagnalo je ovog zlotvora da pljačka i ubija ljude u okolini Subotice. Uglavnom sekirom, upadajući im na imanja. Tako je stradalo petoro ljudi.

A između ovih "poslova" on se normalno šetao gradom i naručivao taksi... Ipak, kada bi završio vožnju, ne bi platio uslugu, već bi ubijao taksistu vatrenim oružjem. Presudio je trojici.

Deveta žrtva bila je učesnik saobraćajne nezgode. Vozeći se sa ženom i detetom naleće na automobil Josipa, a on izlazi iz kola i pred porodicom ga likvidira. Vraća se, nastavlja vožnju. Tu scenu gledalo je i dete žrtve.

Ovde nema nikakvih mističnihili magijskih sila, ali nešto snažno dogodilo se u jegovoj glavi i obuzdalo svaku trunku ljudskosti.

Poslednje ubistvo počininio je na teritoriji Mađarske.

1994. Lomača u Dragačevu

Jedna žrtva, ali način izvršenja nikada brutalniji - žena je gorela na lomači. To je bilo tipično sektaško ubistvo u kojem su učestvovale čak tri osobe, čitava porodica. Baka Dragojla (71) izgorela je dok su oko nje koloigrali njena naga ćerka Mila i Zet, a unuka Gordana bila je "glavni lik" kod ovog "spaljivanja Sotone".

Ova porodica uveliko je praktikovala magijske rituale, vizualizacije, razgovore sa onostranim bićima.

Ono što ih je pogodilo jeste smrt deteta Zorana, brata Gordane, koja je za to optužila babu, proglasivši je vešticom. Roditelji su poverovali u to.

Gordani dozvoljavaju da baku brutalno maltretira - sekla joj je kosu, puštala krv, a sve kako bi iz nje isterala đavola.

U jednom trenutku babu stavljaju nagu u bure i vode kraj potoka. U želji da je isperu od greha čine ubistvo koje im donosi ushićenje.

Gordana je založila vatru i nožem mahala oko babe, koja se uzalud borila. Vatra ju je na kraju savladala.

Gordana sa pramenom kose u ruci viče:

"Živ je, živ je... Zoran je živ... Ja sam Zoran, ja sam gospod bog!"

Porodica je oplela kolo, a otac rekao: "Anđele, anđele tebi je sve dozvoljeno!"

Policajcima je, kada su stigli rekao: "Ko ste vi, znate li da je ovo sveto mesto? To što gori je Sotona, a ne baba Dragojla.".

Ovo definitivno nije pomračenje jednog uma, već kolektivno omamljivanje čitave porodice. Svi su verovali da ubijaju đavola.

1996. Vudulutka zakazala, 133 uboda u baku

Dve devojčice, od kojih je jedna maloletnica, unuka bake Kosare, a druga njena godinu dana starija drugarica (Marija i Nataša) bile su zaluđene magijom, horoskopom i vidovnjacima, ali ne onako kako to čine pripadnici sekte, već su kao i mnogi tinejdžeri nekim trikovima sa onostranim poželele da rešavaju mladalačke probleme.

Mučila ih je baka Kosara, želele su da im odobri zajedinčko školovanje u inostranstvu. Rešile su da na staricu utiču vudu lutkom koju su napravile od gline. Uzalud su je probadale, magija nije radila.

Onda su poželele da je ubiju, najpre preko iste lutkice, ali baka nije reagovala na bosumučne ubode u glinu.

Odlučuju da to učine u stvarnosti - nakon što su baku prošetale, smestile je u fotelju i ponudile čajem, usledila su 133 kobna uboda.

2002. Svi su krivi zbog nove ljubavi - 7 žrtava

Dragan Čedić iz Leskovca nije mogao da se pomiri sa činjenicom da se žena od koje se rastaje, Biljana, zaljubila u drugoga. To je bio Nenad, prva žrtva pomahintalog ljubomornog Čedića.

Ni ovde nije kumovala magija, ali mržnja kao izraz ljubomore, a sve u ime ljubavi koja je izgubljena, očito ima moć kao i "onostrane" sile kojih se toliko plašimo.

Čediću se srušio svet i očigledno je poželeo da baš svi koji imaju veze s njegovom suprugom, makar i prijateljske, slučajne, prestanu da žive.

Samoživi krvavi pir slomljenog srca započeo je u bilijar klubu "Sedam", gde je stradao Nenad. Druga žrtva bila je njegova supruga. Malo li je? Nastavio je - ubio je i njene dve sestr, pucao je na njene prijateljice koje su se tu zatekle (jednu je usmrtio).

I još mu nije bilo dovoljno. Upućuje se kod rođaka gde ispaljuje vatru i ubija jedu ženu.

Ko za koliko je žrtava moglo da bude da je preciznije gađao. Smrt, samo smrt koju je želeo da vidi pred očima, to je jedino ispunjavalo njegovu dušu.

Na kraju je presudio i sebi.

2005. Klanje i pucnjava u Horgošu

Jedna, verovalo se dobrostojeća i bogata, ali povučena porodica smaknuta je u jednom danu. Čini se da je napad bio dobro organizovan i da ga je počinila grupa razbojnika.

Nažalost, niko nije pronađen. Za njima su ostala samo tela. Čak i najmlađi svedok, devetogodišnja devojčica, pokošena je metkom.

Njen brat (13) upucan je u glavu dok se spremao za kupanje.

Njihovi roditelji takođe su likvidirani automatskom puškom.

Baka je preklana dok je prala sudove, a deka izboden dok je sedeo u fotelji.

U dve porodične kuće zavladao je muk.

2007. Ritualno ubistvo po "receptu" iz knjige

"žrtvuj stoku malu i veliku zatim dete“, „odbacujte milosrđe: neka su prokleti svi koji sažaljevaju. Ubirajte i mučite; ne štedite ih; budite nad njima", piuše u Kroulijevoj Knjizi zakona, kog je Danijel Jakupek pomno izučavao u Novim Banovcima.

I tako je bilo.

Zaklao je preko 10 svojih mačaka, a onda je njegova žrtva bilo petogodišnje dete. Iskasapio ga je. Ubio je i njegovog ujaka, inače svog prijatelja Vasilija.

Danijel Jakupek bio je opsednut legendom o Drakuli, izučavao je satanizam, a sobu pretvorio u nekakav molitvenik, tamnocrvenih i crnih nijansi sa oltarom.

Imao je mnogo staanističke literature, kao i horor fikcije.

Sledio je ono što je čitao, zaslepljen verovanjem u Satanu.

2007. Masakr u Jabukovcu

Masovno ubistvo u Jabukovcu, koje je počinmio Nikola Radosavljević, inspirisano je lokalnom magijom.

Ipak, reč je o mentalno obolelom čoveku, koji nije bio svestan šta čini.

Verujući da ga progoni prokletstvo, namenio je 12 metaka za 12 duša, a ubio je ukupno devetoro ljudi, iako je ispalio planiran broj hitaca u isto toliko osoba. Dve su bile ranjene.

Pre svog krvavog pira pokušao je da se ubije skokom u bunar. Ali, bio je spasen, a onda je tako krvav lovačnom puškom krenuo da kosi sve pred sobom. Poznate i nepoznate, stare i mlade.

U istom ovom selu je 12 godina kasnije počinjen još jedan zločin. Veruje se iz materijalnih, a ne verskih pobuda. Optuženi za ovaj zločin iz 2019. godine, kada su ubili četiri člana porodice na usamljenom imanju gazde Raje Kazimirovića, Davro Pernić i Maja Bađikić, čekaju presudu.

2013. Velika Ivanča - najveći masakr

Iste godine u Velikoj Ivanči kod Mladenovca dogodilo se još jedno masovno ubistvo. Bilo je čak 13 žrtava. To je beleg, krst, koje ovo selo nosi i nosiće još dugo. Mnogi su od ruke Ljubomira Bogdanovića, koji je po selu pucao pištoljem, zauvek izgubili svoje najbliže.

I to se pamti.

Ljuba Bogdanović ubio je najpre svog sina, potom majku. Ženu je ranio.

Nastavio je svoj put smrti od kuće do kuće, zvoneći komšijama, koje nisu ni slutile da taj čovek seje smrt.

Bio je nezaustavljiv. Sistematski je ubijao meštane dok nije ugledao policiju i zapucao u sebe.

2016. Svi krivi zbog njegovog ranjenog srca

Tipično ubistvo iz ljubomore, koje postaje masovno, dogodilo se i u Žitištu.

Svi nesrećnici koji su se pojavili u vidokrugu Siniše Zlatića bili su na nišanu.

Ubio je ukupno petoro ljudi, ali sebe je poštedeo.

Kada je video svoju ženu sa prijatelje i posumnjao da je reč o prevari, u kafiću je uzviknuo "Pobiću ih". Petoro ljudi pokosio je za šankom, dok mu neko nije oteo Kalašnjikov.

Mirno je sačekao policiju i predao se.

(Telegraf.rs)