Gledala sam kako očuh, bivši narkoman, zlostavlja autističnog dečaka: Prijavila sam MUP-u, sad mi preti kazna

Beograd, 17:56. Jeziva vika. Čuje se nešto nalik šamarima, ali zvuk je mnogo puniji, snažniji. I ne prestaje. Ma, nemoguće da ga opet tuče. On, bivši narkoman, sa krivičnim dosijeom, tuče dečaka (12) kom je očuh, dok majka sve mirno posmatra. Skinuo mu je donji deo trenerke i udara ga nekom metalnom packalicom po nogama, na kojima se već vidi krv od teških udaraca. Nema milosti i ne deluje da ima nameru da uskoro prestane. Dete se otima, ali uzalud. Komšiluk je uznemiren, ali ne vidim da neko reaguje. I teško je u tim trenucima, teško je prijaviti nasilnika jer nikad ne možeš znati kome si "presudio" time: žrtvi ili nasilniku.

Još jedan udarac, drugi. Ona krv na nozi se crveni.

Preporučujemo

- Dobar dan, da li sam dobila policiju? Želim da prijavim nasilje u porodici, nad detetom, otac upravo zlostavlja sina - izgovaram, ne sluteći da će ta prijava meni doneti samo loše.

Petnaest minuta kasnije, vika prestaje. Još 20 minuta kasnije, zove me policajac. Pita da li može da dođe, da porazgovaramo o prijavi. Pristajem.

Saopštava mi odmah po dolasku da je slučaj poznat policiji od ranije, da je nasilnik bivši narkoman, dobro poznat policiji sa krivičnim dosijeom, da je dete autistično, da je on kao policajac lično svašta doživeo od te porodice, da je jednom čak spasavao dečaka sa ograde terase, da je dečak godinama živeo sa bakom jer ga je majka ostavila i da će sad najverovatnije biti izmešten u hraniteljsku porodicu.

Pita me da li želim da budem svedok, a ja mu odgovoravam pitanjem: da li imate dovoljno dokaza protiv nasilnika?

- Da, imamo, vide se tragovi povreda na detetu - kaže mi policajac.

- U tom slučaju, ne želim da svedočim jer se bojim za svoju bezbednost - odgovaram mu.

I on, a i inspektor koji me je pozvao sutradan, i kom sam ponovila isto, kažu da nema nikakvih problema, da nema potrebe da svedočim, ako ne želim. Saznajem i da je očuhu dečaka, N. R. određen pritvor zbog krivičnog dela nasilje u porodici. Tu se za mene priča završava. Ili sam ja barem tako mislila.

Dva i po meseca kasnije, dobijam poziv iz Drugog osnovnog javnog tužilaštva da svedočim u ovom slučaju, uz napomenu:

- Na osnovu člana 101, stav 1 Zakonika o krivičnom postupku, svedok je dužan da se odazove pozivu, a ukoliko uredno pozvani svedok ne dođe, a svoj izostanak ne opravda, ili se bez odobrenja udalji sa mesta gde treba da bude ispitan, može se narediti njegovo prinudno dovođenje, ili novčano kažnjavanje iznosom od 100.000 dinara dinara.

I čim sam pročitala ovo, sve mi je bilo jasno, u sekundi sam prestala da osuđujem ljude koji se plaše da se umešaju kada vide nasilje, koji se plaše da prijave zlostavljanje, koji se prave da ne čuju plač komšinice koju tuče muž. Sad mi je jasno zašto ne žele da se mešaju. Kako smo uopšte došli do toga da na kraju nadrlja onaj koji je pokušao i uspeo da zaustavi nasilje koje se vršilo nad detetom? Razumela bih da protiv nasilnika nema dovoljno dokaza. Ovako, prosto, ne razumem.

Ne razumem da je u redu ugrožavati bezbednost osobe koja je prijavila nasilje.

- Svedočenje ne može da se odbije, ako je očevidac prijavio nasilje, a potom kaže da odbija da svedoči, to se tretira kao prikrivanje izvršenja krivičnog dela - reklo nam je nekoliko advokata koje smo kontaktirali.

Prosto rečeno, spasili ste dete zlostavljanja, videli ste šta je taj čovek sposoban da uradi nemoćnom detetu, plašite se šta bi tek mogao da uradi vama, i to kažete policiji, SUD IMA DOVOLJNO DOKAZA DA GA OSUDI, ALI, UPRKOS STRAHU - VI MORATE DA SVEDOČITE.

- Moramo da insistiramo na odgovornosti svih građana, i oštećenih i svedoka. Ako je nasilja bilo, naša je dužnost da bezrezervno učestvujemo u postupku. Simulovano prijavljivanje, takođe, za posledicu ima porast samog nasilja na štetu društvenih vrednosti, a kratkoročno može da bude potrebe za tim. Ukoliko imamo saznanja o nasilju, moramo da se pred sudom izjasnimo o tome. Onaj ko je prijavio ima obavezu da učestvuje u postupku. U suprotnom, ukoliko se predomisli, može da snosi odgovornost. Sa sudom i pravnim poretkom nema igranja - kaže advokat Ivan Simić i dodaje da, ukoliko organ postupka pozove svedoka da iznese saznanja, on je i te kako u obavezi da se odazove pozivu suda, koliko god to bilo traumatično.

Da li bih ponovo prijavila zlostavljanje deteta koje sam videla? Da. Da li se sad kajem zbog toga? Da. Kontradiktorno, zar ne? Baš kao i poziv koji sam dobila iz suda nakon što mi je inspektor rekao da nema potrebe za tim.

Od nadležnih institucija do objave ovog teksta nismo dobili odgovor da li je N. R. i dalje u pritvoru, koja kazna mu preti, kao ni da li je dečak zaista izmešten u hraniteljsku porodicu.

(Telegraf.rs)