"Sa 7 godina je postao opsednut ženskom kosom": Roditelji Malčanskog berberina otvorili dušu

Duško i Slavica Jovanović, roditelji Ninoslava Jovanovića koji je 20. decembra prošle godine u Brzom Brodu kidnapovao dvanaestogodišnju Moniku Karimanović odlučili su da otvoreno progovore o mukama koje imaju sa svojim sinom. Jedini njihov uslov je bio da se ne objave njihove fotografije jer, iako nisu nimalo krivi za njegove zločine, proživljavaju veliku dramu samo zato što su mu otac i majka.

Uglas govore da su pokušavali da mu pomognu, da su za njega sve učinili da bi mu priuštili normalan život nakon svakog izlaska iz zatvora, ali da su i sami bili njegove žrtve, te da su strahovali od onoga što je bio spreman i njima da učini.

- On je lečen na psihijatriji kad je imao samo godinu dana, bio je dva puta u Psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici. Borili smo se do njegove četrnaeste, petnaeste godine, davali smo mu lekove. Kad sam počela da ih nalazim na podu dok sam usisavala kuću, shvatila sam da on ne želi da se leči – priča kroz suze Slavica.

Opsesija ženskom kosom

Prvi put je primetila njegovu opsesiju ženskom kosom kad je imao sedam, osam godina.

- Požalila mi se jetrva da je njenoj ćerkici isekao pramen kose. Mislila sam da je to dečja igra, nismo to shvatali ozbiljno. Kako je rastao, problemi su bili sve veći... U petom razredu počeo je da vara ljude, bežao bi od kuće, a mi smo vraćali novac koji je uzeo. Nadali smo se čudu, kad je izdržao devet godina zatvora zbog silovanja i vratio se kući sve smo činili što je tražio samo da se unormali. Tražio je da pregradimo sprat kuće, da se odeli od brata, kupili smo mu stvari... Nije sastavio ni 45 dana na slobodi, ponovo je to uradio – govori vidno uznemirena žena.

Pružili mu novu šansu

Roditelji su zlikovcu pružili novu šansu kada je januara prošle godine izašao iz zatvora nakon dvanaest godina koliko je dobio za silovanje jedne i pokušaj napastvovanja druge devojčice.

- Rekao je: "Hoću svoj mir, opremite mi kuću!" To smo i uradili, pošto imamo još jednu kuću u selu, sve smo uradili kako je tražio. Renovirali smo je, uveli grejanje, kupili stvari i napunili je namirnicama. Sve je imao, ovde je dolazio i na doručak i na ručak i na večeru... Mislili smo da se sredio kada je doveo jednu ženicu. Divna je bila, ali sam strahovala za nju. Često sam je pitala da li je zlostavlja. Uvek je odgovarala: "Ne kevo, ne brini". Ostavila ga je kada je prošle godine uhapšen zbog objava na društvenim mrežama – jada se majka Malčanskog Berberina.

Dodaje da su mu i ostali članovi porodice pružali punu podršku.

Prozlio se pre nego što je nestao

- Moj mlađi sin ga je upoznavao sa njegovim drušvom, snaha nije zapalila cigaretu niti popila kafu, a da ga ne pozove. Pravili smo roštilj, kupovali pivo i uvek ga zvali da nam se pridruži. Sve je bilo džabe.... kako je vreme prolazilo, bio je sve gori. Naročito se prozlio pre nego što je nestao, pretio je komšijama, drao se da neće ništa da radi, ja samo plačem... Jednom prilikom sam otišla do njegove kuće da namirim stoku.... On stao na vrata podruma, gleda me, zakrvavio očima, pogled mu je bio kao na ovoj slici prilikom hapšenja... vidim da mi se crno piše, uplašila sam se da će da me ubije... Počeh da dozivam snahu, iako nije bila tu, on se uplaši i povuče se... Više nikad nisam išla sama kod njega u kuću, uvek sa snahom... Zlo je radio svaki dan, tukao krave, prosipao mleko, pravio nam štetu svakojaku sve dok nije nestao – kaže Slavica.

Ona čak priznaje da bi joj lakše bilo da joj je sin mrtav.

- Lakše bi mi bilo da je u grobu, odeš na groblje iskukaš se i kraj. Najteže je žaliti živog, jer je on za nas mrtav – zaključuje očajna žena.

Da ne poželiš ni najgorem neprijatelju

Ninoslavov otac Duško dodaje da ni najgorem neprijatelju ne bi poželeo muke koje su oni prolazili, a koje ih i dalje muče.

Hteli smo da precrknemo zbog deteta

- Otišao je od kuće 26. juna, prijavio sam njegov nestanak 6. jula baš zato što sam strahovao da će da naudi nekom nedužnom detetu. Policija je dolazila, ali su nam objašnjavali da ne mogu da ga gone jer nije počinio krivično delo. Kad smo čuli za tu devojčicu, užasnuli smo se, mnogo nam je bilo žao deteta i njene porodice. Laknulo nam je donekle kad je mala Monika nađena, a još više kad je uhvaćen. Od njega smo digli ruke, ali zbog deteta smo hteli da precrknemo. Čuo sam da su ga komšije prijavile, pozvao sam ih telefonom i rekao im: "Mnogo vam hvala što ste zvali policiju, da se i mi jednom smirimo" – priča vidno uzbuđeni čovek.

Ninoslavova porodica ističe da su sa njim završili, te da ne žele više nikad da ga vide.

- Otišli smo u pritvor samo na zahtev policije da bi mu odneli presvlaku. Nije smeo ni da nas pogleda, okrenuo se ka nama kada mu je policajac to naredio. Rekao sam mu: "Kako te nije sramota da to ponovo uradiš?" Moj mlađi sin mu je kazao da ga je tad video i više nikad. I stvarno smo to mislili, što se mene tiče, treba da ga obese, drugima za primer – rekao je na kraju otac monstrouznog zločinca.

(D. K.)