Bili smo u Malči, selu strave: Tamo kolaju strašne priče o Berberinu, svi drhte dok se krije u šumi

Tresak kapije.

Trzamo se, i mi i sagovornici. Baš kao u ratu. Neprijatelj se ne vidi, ali je tu negde, oko nas.

Iza ograde bio je jedan od komšija, svi smo znali da to nije Ninoslav Jovanović. A pogledi, gube se u šumama i dalje, ka stenama.

Priča se, u Sićevu je, možda je prešao Nišavu, u selu nije, u šumi je, ovamo, onamo...

Zaglušujući zvuk helikoptera nadjačavao je meštanku Malče, reči su postajale sve tiše, tananije, skoro nečujne, a crte lica odavale zabrinutost.

- Nije nam prijatno, kako da bude, ovo je kao ratno stanje. Ma kad je bio rat nije ovako izgledalo selo! Žandarmerija, helikopteri, svi stavljamo katance noću, pretražuju se kuće... - pričala nam je gostoljubiva meštanka, ali preko ograde.

Doleteo je još jedan, veći helikopter. Nadleću šume, potom se gube u oblacima, jedan se vidi u daljini, prema Pasjači, gde se gotovo stopio sa kršnom stenom, belom od prvog snega. A onda, prelet tik iznad kuće Malčanskog berberina, čoveka koji je pitomo selo svojim nedelom obeležio kao idealan šlagort za najcrnji horor film.

- Viđala sam ga u autobusu, i to onom poslednjem iz Niša. I to ne siđe na svojoj stanici, nego produži dalje još jednu, pa se vraća nazad - priča još jedna od naših sagovornica.

Inače, autobuska stanica nalazi se tik ispred njegove kuće, a zašto bi u poodmakloj večeri odlazio dalje, preko mostića, pa se vraćao natrag preko krivina i da li je išao kući, niko ne zna...

A kopao je, kažu, i zemunice. Deset dana vukao je devojčicu od sela do sela, bežao u poslednji čas, tačno znao koju vikendicu može da obije i dobro poznaje šumske puteve.

- Sićevačka klisura je puna pećina, ko zna gde je našao skrovište. Ali, taj u selu nije, on se drži šume - pričaju meštani.

Kraj nas špartaju policijski automobili, dole, pod putem, jedan policajac pregleda kuću. Pred nama nekoliko njih takođe, gledaju nešto, mašu rukama, pričaju s meštanima. Ponovo helikopteri.

Gde li se krije?

- Sakrivao se kao mlad na groblju, između spomenika, imao je tad možda 17-18 godina. Sećam se, bila sam na groblju, pojavi se on i pita me da li bih mu dala da mi odseče malo kose. Da, da, još tada. Nije mi bilo prijatno, pokupila sam tada stvari i otišla - priseća se jedna meštanka...

Svoju mračnu stranu otkriva tek kada ljudima okrene leđa.

- Plašljiv je kao zec, ali je sklon prevarama, ima kefalo da prevari, da namami, da ubedi. On se samo prevarama bavio - pričaju.

Ljude plaši baš njegova odsutnost.

- Obesio bih ga ja za... Taj je sigurno zatro i tragove u snegu - priča jedan od njih.

Kada se vratio sa robije uklopio se koliko-toliko u život sela. Radio je, pomagao, nadničio... A onda, uhapšen je ponovo ove godine. Po povratku je gotovo iščezao. Gde spava, gde živi, kada nije kući, to je njegova tajna.

- Viđala sam ga na početku, ali poslednjih meseci ne. Viđen kod kružnog toka u Niškoj Banji, blizu mesta gde živi Monika. Pričalo se da nešto sprema. I eto, spremao je... - kaže jedna od meštanki.

Kažu ljudi, taj dobro zna i gde da se skrije. Dovoljno mu je ćebe da se pokrije.

Malča zbog njega više ne izgleda kao pre. Roditelji prate decu u školu, dočekuju ih, kapije se zaključavaju, a sigurno je da je zagorčao i život svojoj porodici.

Da li je kriv ili samo bolestan, to je drugo pitanje i biće važno tek kada ga uhvate. Ali, u oba slučaja, postoje ustanove za njega.

(M. B.)