Zoran Marjanović u sudnici do najsitnijih detalja ispričao kako je izgledao kobni dan na nasipu

Pred Višim sudom u Beogradu, u renoviranoj Palati pravde, održano je suđenje Zoranu Marjanoviću, optuženom za svirepo ubistvo supruge Jelene koje se dogodilo 2. aprila 2016. godine u Borči. Marjanović je na suđenje stigao u crnom odelu, u pratnji advokata. Nije želeo da daje izjave i samo je nemo sedeo ispred sudnice. Ročište je počelo nešto posle 10 časova.

Zoran Marjanović je odbio da odgovara na pitanja tužilaštvava, ali je u slobodnom obraćanju, koje je trajalo gotovo sat vremena, ponovo govorio o kobnom danu, izneo i nove detalje o kojima do sad nije govorio.

Sve je bilo kao i prethodnih dana...

- Nisam kriv. Tog dana je sve bilo kao i prethodnih dana, ništa se nije razlikovalo. Moja supruga je ustala pre mene zbog male Jane. Jedino bih izdvojio to što je taj dan moj sin položio vozački, u popodnevnim satima je došao kod nas, čestitali smo mu i otišao je. Jelena je bila u kuhinji. Bio je lep dan i dogovorili smo se da kada završi obaveze oko spremanja hrane za dete idemo na džoging. To je bila njena svakodnevna aktivnost jer je želela da smrša zbog povratka na scenu.

- Dogovorili smo se da odemo na takozvano Labudovo jezero, ali pošto je tamo bila gužva Jelena je rekla da neće da trči tu, pa smo otišli na Dunavski nasip. Imao sam crnu majicu kratkih rukava, crni prsluk i maskirne crne pantalone, kao i crne patike. Jelena je vozila auto, Jana mi je bila u krilu na suvozačevom sedištu. Parkirali smo se kod prve rampe, izašli smo iz kola, zaključala je auto i dala mi ključeve. Pogledali smo okolo, nije bili nikoga, ali je bio parkiran jedan auto. Na poljani okolo bilo je dece i jedna žena srednjih godina.

Poslednje Jelenine reči: "Odoh ja"

- Video sam čoveka sa vezanim repom svetlije kose, sa malim detetom. Došao je nekoliko sekundi posle nas. Bila su tu i dva mlađa momka udaljena od nas. Dok je Jelena radila vežbe, oni su tu okolo pravili kolutove i komentarisali da je dobar teren. Jelena je vezala vijaču i preskakala, a onda je vezala takozvani učkur na trenerci u dve duple mašnice. Napomenuću da smo pričali o bolesti njene majke. Onda je Jelena krenula da trči uz reči:"Odoh ja".

- Perifernim vidom video sam da se popela na nasip i da je počela da trci. To je bio poslednji put da sam je video. Usput sam sretao nekoliko ljudi, ali me je brinulo to što nisam video Jelenu. Krenuo sam sa Janom da šetam nasipom idući u smeru u kom je Jelena otišla da trči. Ne znam kolika je udaljenost od prve rampe i druge, takozvanog smetlišta, ali znam da sam se zabrinuo jer ni nakon pređene udaljenosti nisam video Jeleninu siluetu.

"Iz juga je tukla glasna muzika"

- Ugledao sam beli "jugo" iz pravca mosta u Zemunu. Rekao bih da se kretao malo većom brzinom. To je bio mlad vozač, a iz "juga" je tukla glasna muzika. Ponovo sam pogledao i nisam video Jelenu, čak ni siluetu. U susret mi je išao stariji čovek na biciklu. Zaustavio sam ga i pitao da li je video Jelenu. Opisao sam mu kako izgleda i šta ima obučeno. Rekao je da je nije video. To mi je malo bilo čudno.

Jana se nije odvajala od vijače koju joj je majka dala

- Nastavio sam da idem sa Janom, a ona je sve vreme vukla vijaču koju joj je Jelena dala pre nego što je krenula da trči. Ne znam koliko smo prešli od prve rampe, ali Jelene i dalje nije bilo. Rešio sam da pozovem Jelenu. Pozvao sam je, bilo je signala, telefon je zvonio, ali se nije javila. U jednom momentu sećam se da sam ugledao "karavan". Stajao je paralelno sa šipražjem. Auto je krenuo prema nama, taj vozač je imao blagi osmeh. Otišao je iza nas. Onda sam odlučio da pozovem Jelenu jer mi je prolazilo kroz glavu da joj nije pozlilo jer je bila na postu.

- Razmišljao sam, zastajkivao, posmatrao, ali je nije bilo nigde. Pogledao sam ponovo prema drugoj rampi i video sam auto tamne boje okrenut ka nama. Vrata vozača su bila otvorena. Prilazili smo mu, ali je auto otišao. Onda sam sreo dvoje ljudi koji su sedeli na klupi, pitao da li su videli Jelenu. Dao sam im opis, ali mi je muškarac odgovorio da je nisu videli. Onda sam se javio bratu da dođe da vidimo šta da radimo.

- Sve to mi nije mirisalo na dobro. Javio sam se kumu da se raspita po bolnicama da nije negde primljena. Pozvao sam oca, brata, i Borisa - prijatelja koji radi u policiji. Pitao sam ga šta da radim, i odmah sam pozvao policiju. Molio sam ih da pošalju patrolu, ali oni ništa nisu uradili i rekli su sa sačekam još malo. Otac i brat su došli zajedno, i objasnio sam im šta se desilo.

Obilazili smo nasip, dao sam izjavu novinarima

- Potom smo srebrnim jugom otac, brat i ja sa malom Janom krenuli da obilazimo nasip. Ne sećam se ko je bio vozač, ali znam da sam ja bio suvozač. Kada ništa nismo uspeli da pronađemo, odlučio sam da Janu odvedem kući jer je dete već bilo umorno. Vratili smo se nazad do automobila kojim smo došli Jelena i ja, brat je ostao na nasipu. Moj i Jelenin automobil vozio je moj otac. Janu smo ostavili kod kuće gde ju je čekala vaspitačica koju je prethodno pozvala naša kuma Vera.

Vratili smo se na nasip, a za to vreme kuma je pozvala 29. novembar da prijavi nestanak. Međutim, rekli su joj da ja moram da dođem. Sa ocem sam otišao prema gradskom SUP-u. Tad je već počeo sumrak. Podneo sam prijavu i vratio se nazad u Borču. Otac je iz kuće pokupio naše jakne i novac, kao i cigarete jer smo otišli ponovo da je tražmimo. Kada smo stigli na nasip, bilo je puno patrola, naših prijatelja i novinara.

Pristao sam da dam izjavu za medije jer sam bio revoltiran činjenicom da sam morao da molim policiju da izađe na teren. Tada me je jedan od policajaca povukao na stranu i rekao zašto daješ izjave medijima kad još nisi dao u policiji. Rekao mi je da sednem u kola, tamo sam proveo duže vreme sam.

Rekli su mi da očekuju ekipu sa psima tragačima i vatrogasnu službu sa reflektorima. Naloženo mi je da neko donese Jelenine stvari koje su već nošene kako bi psi uspeli da je nanjuše.

Neko je otišao, ne sećam se ko i doneo veš iz korpe. Posle nekog vremena došao je čovek sa psima, tražio je, ali se vratio i rekao da pas ne može da identifikuje miris jer je tada već bilo previše ljudi.

Potom smo nastavili da čekamo vatrogasce koji su stigli i upalili veoma jak reflektor. Toliko je bio jak da se moglo videti sve kroz vodu, pogotovo ako uzmemo u obzir da je Dunav bio u povlačenju.

Sledeće čega se sećam je da mi je jedan od policijskih službenika rekao da pregledamo Jelenine mejlove i fan stranicu. To smo i učinili. Kasnije tokom te večeri dok smo bili kod kuće, čuli smo da je njen telefon pronađen. Nismo ni spavali, čekali smo da se razdani i onako isto obučeni kao prethodnog dana otišli smo na nasip moj brat Miloš, njegova tadašnja devojka Milica i ja.

Želeo sam da je potražim bez obzira na policijsku potragu. Obilazili smo levu stranu nasipa koja prethodno veče nije bila pretraživana. Hodali smo tuda kroz tu travu i šipražje koje smo razgrtali. U jednom trenutku naišli smo na veliku gomilu šuta i Milica se ubola na ekser. Sa tako povređenom njenom nogom, odlučili smo da počnemo da se vraćamo i dalje pretražujući taj teren. Dokaze za to imate u Domu zdravlja.

Postao sam žrtveno jagnje

- Policajci su me nakon zadržavanja od 48 sati vratili u Borču i ostavili nedaleko od kuće. Krenuo sam da trčim ka svom dvorištu videvši mnogo ljudi ispred i dobro pamtim taj trenutak kada sam na kapiji video umrlicu.

Nisam pristao na treći poligraf zato što mi je svega bilo preko glave. Meni je vremenom postalo jasno da sam ja žrtveno jagnje. Ali, da vam kažem, ne plašim se. Ja to delo nisam počinio.

Jelena je sijala, imali smo sitne nesuglasice

- Taj odnos je bio savršen, u svakom braku postoje nesuglasice. Kod nas je to, recimo, ponekad bilo oko toga što sam joj govorio da mora da smrša jer se vraća na scenu. Druge nesuglasice koje smo imali bile su uglavnom oko njenog stajlinga. Da je bilo šta sa mnom u braku proživljavala loše, prva bi primetila njena majka. Takođe, kao dokaz iznosim i Jelenino gostovanje u emisiji "Grand magazin" gde je govorila o našem braku i našoj porodici. Ženi koja je zaista nesrećna to se vidi na licu, a Jelena je u toj emisiji sijala.

Odnos Jelene sa majkom i sestrom

- Moja i Jelenina kuća nalazi se na 100 metara udaljenosti. Deli nas samo zrenjaninski put. Mi smo se kao porodice često posećivali, voleli i poštovali. Ona i majka su se svakodnevno viđale. Zorica je čak dolazila u našu kuću posle Jelenine smrti. Ja u Jeleninu devojačku kuću, iako mi je blizu, nakon smrti njene majke nisam otišao nijednom. Čuo sam da je ta kuća nekome izdata. Što se tiče njene sestre Teodore, nju sam poštovao i bila mi je draga i pre našeg venčanja. Nakon Jelenine smrti, redovno se čujem sa Teodorom, ona se raspituje o Jani.

Frizerka kojoj se Jelena navodno poveravala

Na pomen imena i prezimena Zorica Gemović, Zora je rekao da zna da je to bila Jelenina frizerka, ali da se ne seća da su one imale bilo kakav prisniji odnos od "mušterija-frizer" da bi joj se Jelena poveravala.

- Ona bi Jelenu frizirala ili kod nas u kući, u studiju, ili bi Jelena odlazila kod nje u salon. To se najčešće dešavalo kada je Jelena imala zakazana neka snimanja.

Krvava mrlja u Zoranovom autu

Na pitanje advokata da li može da objasni odakle Jelenina krv na zadnjem sedištu njegovog automobila marke "mercedes", Zoran objašnjava:

- Nije mi samo jasno kako je ta krv pronađena tek tokom četvrtog veštačenja. Jelena je imala povredu u februaru te godine kada je ubijena. Išla je u bolnicu da vidi mamu i pukla joj je guma. Stajala je pored kola i kako niko nije želeo da stane da joj pomogne, ona je počela sama da otvara gepek i vadi alat za menjanje gume. U tom trenutku, jedna od ploča u prtljažniku zbog tereta pala joj je na ruku i posekla je. Ne mogu tačno da se setim da li je tu povredu fotografisala Janinim tabletom ili svojim telefonom, ali znam da ju je poslala jednoj od svojih sestara. Takođe, postoje i poruke o toj povredi.

Inspektor mi je udarao glavu o zid i pitao jesam li je ubio

Pred sudom je danas ispričao da insprektori nisu bili blagonakloni prema njemu.

- Sutradan, dok je potraga još trajala, priveden sam u policiju i nakon višestanog ispitivanja, određeno mi je zadržavanje do 48 sati. Dva puta su me ispitivali na poligrafu, a tek kasnije sam saznao da sam poligraf dva puta prošao. Inspektori su me mučili i pretili mi. Doveli su mi dve žene psihologe. One su mi stajale ispred face i dernjale se ispirajući mi mozak. Inspektori su izvadili bejzbolku na mene - rekao je Zoran Marjanović.

- Da je Jelena pronađena mrtva, saznao sam kada me je jedan insektor u policiji uhvatio za kosu (koja je u to vreme bila duža) i udarao mi glavu u zid s pitanjem "jesi li je ti ubio". Ja sam bio skamenjen, nisam više osećao ni bol, a nisu me vređale ni njihove provokacije i uvrede - rekao je Marjanović navodeći da su saslušanja trajala satima i da je policiiji rekao sve.

Na pripremnom ročištu je negirao krivicu

Optuženi se na pripremnom ročištu u septembru kratko izjasnio da negira krivicu, a detaljnu odbranu će izneti na suđenju. On od početka ovog slučaja negira da je ubio suprugu, koja se bavila pevanjem narodne muzike, a optužen je za krivično delo teško ubistvo, za koje je zaprećena kazna zatvora do 40 godina zatvora i brani se sa slobode.

Tužilaštvo ga tereti da je 2. aprila 2016. godine ubio suprugu Jelenu na nasipu u Borči, dok je u neposrednoj blizini mesta zločina bila i njihova maloletna ćerka, koja je tog popodneva sa njima došla na nasip Crvenka u Borči.

Marjanoviću je proletos sud vratio puno starateljstvo nad detetom, koje mu je oduzeto posle smrti supruge.

On se od 12. juna 2018. brani sa slobode, pošto mu je tog dana Apelacioni sud ukinuo pritvor, u kojem je bio 10 meseci. Bio je uhapšen 15. septembra 2017. godinu i po od ubistva.

Ubistvo Jelene Marjanović medijski je najpraćeniji slučaj crne hronike u Srbiji već tri i po godine.

(S. Č)