OSTAVLJA BEZ DAHA: Upoznajte Dušana (11) koji crta remek-dela!

Dušan Krtolica (11) iz Novog Beograda, jedan je od retkih ljudi koji imaju neverovatan talenat.

Preporučujemo

Njegovi crteži oduzimaju dah, kako stručnjacima i poznanicima likovnih umetnosti, tako i svim ljudima koji imaju prilike da se upoznaju sa njegovim radom.

Dušanov dar je primećen u Srbiji, ali i širom sveta. Dobijao je pozive iz Amerike, Australije, Indije i do sada je imao čak tri samostalne izložbe.

Ekipa Telegrafa posetila je slikarski atelje Zorana Čalije u kojem Dušan od svoje četvrte godine svakodnevno stvara. U prisustvu njegovih roditelja i učitelja slikanja, govorio je o svom životu, stvaranju, ponudama koje je dobijao i o tome kako ljudi na njega gledaju.

Sa koliko si godina počeo da crtas?

Bio sam veoma mali kada sam počeo da pravim prve crteže, okvirno sa dve godine. Tada sam crtao neke oblike koji su počinjali da liče na cipelu, na neke životinje i slično. Moji roditelji su mislili da je to samo slučajnost, ali ja sam kasnije crtao sve više tih oblika i onda su shvatili da ja imam veliki talenat i da nema slučajnosti.

Čuvaš li svoje radove i da li je među njima prvi koji si nacrtao?

Ne sećam se baš šta sam prvo nacrtao, bio sam jako mali, ali svoje radove čuvam i ima ih jako mnogo, ne mogu sada ni da prebrojim koliko crteža imam.

Kada su ljudi počeli da primećuju tvoj rad i talenat?

Kada sam krenuo u školu, učiteljice i druga deca su primetili moje crtanje i svima im se dopalo. Onda sam osnovao svoj Fejsbuk profil i mnogo ljudi je videlo moje crteže. Sada imam oko 5.000 prijatelja, a oko 7. 000 njih me prati. Morao sam da odbijem mnogo ljudi, jer nije bilo mesta za sve njih.

Na koji rad si najviše ponosan do sada?

Najviše volim da crtam na velikim hamer papirima i najbolji koji sam nacrtao do sada zove se "Bogatstvo prašumskog svoda". On predstavlja Amazonsku džunglu i razne vrste životinja i biljaka koje žive u njoj. Trebalo mi je desetak dana da nacrtam taj crtež i radio sam ga kod kuće, gde ga i držim sada.

Koju tehniku koristiš kada crtaš?

Crtam flomasterom, pretežno grafiku. Kada nisam siguran da li će nešto ispasti dobro, koristim olovku, da ne bih pogrešio.Inače, to mi je omiljena tehnika i u njoj se najbolje snalazim.

Veruju li ljudi da si sa samo jedanaest godina sposoban da napraviš ovako nešto?

Išao sam na dosta takmičenja u školi, ali nekad nisam osvojio ništa, jer su ljudi mislili da mi mama i tata pomažu. Uglavnom ne veruju da ja to sam crtam. Ali meni to ne smeta. Kada sam počinjao da radim, u početku je bilo mnogo onih koji nisu verovali da sam ja autor svojih crteža.

Onda sam na svoj Fejsbuk profil postavljao snimke dok crtam, kao dokaz da ja to zaista radim. Od tada se dosta stvari izmenilo, čini mi se da su shvatili šta je istina.

Kako izgleda tvoja soba, ukrašavaju li tvoji crteži zidove?

Kada sam bio mali, hteo sam da napravim svoju prvu izložbu i napravio sam je kod kuće. Nacrtani dinosaurusi bili su polepljeni po zidovima, a ulaznice su bile čokoladne bananice. Sada su moji radovi takođe svuda po kući.

Šta je tvoj cilj, želiš li da postaneš veliki slikar, ili nešto drugo?

San mi je da napravim enciklopediju. Kada sam bio mlađi, roditelji su mi kupili veliku i skupu enciklopediju o životinjama i imala je preko 2. 000 različitih vrsta životinja. Ja sam je za nekoliko nedelja pročitao i naučio skoro sve životinje iz nje i od tada i ja hoću da napravim sličnu stvar.

Ti si već imao tri uspešne izložbe do sada?

Do sada sam imao tri samostalne izložbe, jednu u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, druga je bila u Vranju, a treća u Surdulici. Dobijao sam pozive iz mnogih krajeva sveta kao što su SAD, Florida, Indija, Australija, ali nisam mogao da pristanem na sve to, zbog škole i odsustva, a i neke od tih ljudi nisam ni poznavao. Za mene su generalno svi ti ljudi saznali preko Fejsbuka.

Kada je javnost saznala za tvoj talenat?

Nakon Studentskog kulturnog centra u kojem sam održao izložbu, javnost je počela da se interesuje za to što radim. Tu je bilo mnogo novinara koji su hteli da razgovaraju sa mnom, jer sam tako mali imao samostalnu izložbu u centru Beograda.

Šta bi najviše voleo da poručiš ljudima koji se bave crtanjem, kako doći do uspeha?

Ja stvarno volim da crtam i ne bih ovako dobro to radio da nisam vežbao svakog dana. Treba se uvek truditi. Mora da se vežba, koliko god talenta da imaš. Sada dnevno provodim oko sat vremena crtajući, ali ranije je to bilo mnogo više, dok sam imao više vremena. Cetanje mi je kao igra.

Upoznao si Vuka Bojovića i on ti je dao stipendiju?

Bio sam kod njega jer sam jako želeo da ga upoznam. On se jako oduševio mojim crtežima i svim životinjama koje sam uspeo da mu nabrojim, dao mi je stipendiju i tako mi je pružio veliku podršku, na čemu bih želeo jako da mu se zahvalim.

Baviš li se još nekim stvarima osim crtanja i da li postižeš da ispuniš sve obaveze i da imaš i slobodnog vremena?

Sve stižem da obavim, od učenja do druženja sa drugarima. Čitam dosta enciklopedija i pratim razne emisije o životinjama i dinosaurusima. U školi sam odličan. Pred kraj školske godine planiram da napravim još jednu izložbu u Pančevu.

Ko je najviše zaslužan za tvoj uspeh?

Trud i rad. Vežbanje i upornost. Moji roditelji koji mi pružaju bezuslovnu podršku i ljubav. Profesor  Zoran Čalija, koji me je naučio mnogim stvarima. Vuk Bojović, koji mi je takođe pružio pomoć i veliku podršku, ali i svi ljudi koji veruju u mene i prate moj rad.

(D. Čavić)