OVO ĆE VAS RAZNEŽITI: Evo kako izgleda život sa trojkama u Srbiji! (FOTO) (VIDEO)

Pored svakodnevnih obaveza koje morate ispuniti, kada dobijete bebu, sve se menja. Dan postaje ispunjeniji i stresniji, više prioritet niste vi, već se sve vrti oko tih malih, bespomoćnih stvorenja, koje morate zaštititi, o kojima morate brinuti u bilo koje doba dana.

Preporučujemo

Roditeljstvo zna da bude naporno i teško i sa jednom bebom, ali šta raditi kada ih imate tri?

Jelena Kostić i njen surug Igor Đorđević prirodnim začećem dobili su trojke - dve devojčice, Andrijanu i Aleksandru, i dečaka Kostu.

Ova petočlana porodica živi na Voždovcu, i roditelji tvrde da nikada nisu bili srećniji. Za Telegraf otkrivaju kako teče njihov dan, koliko im se promenio život od kada su dobili trojke, da li uspevaju sve da postignu i na koji način.

Kako i kada ste se vas dvoje upoznali i kako je sve počelo?

To je bilo davno, pre devet godina. Bila je "dečija ljubav" i onda se ispostavilo da je ozbiljno. I onda trojke - priča Igor kroz osmeh, dok Jelena nastavlja - Nije bilo sve idealno i savršeno, bili smo mladi i u različitim fazama razmišljanja i odrastanja, imali smo kratke prekide, što je normalno, ali na kraju smo se uvek vraćali jedno drugom.

Kada ste saznali da su trojke u pitanju, kako ste se osećali i šta vam je prvo palo na pamet?

Ja sam bio oduševljen, mi smo sve to planski odradili i uspeli smo iz prvog puta. Ljudi se trude da naprave bebu i ne ide, a mi smo dobili tri odjednom, zahvaljujući pravom spletu okolnosti. Oboje smo bili presrećni, taj osećaj prosto ne mogu ni da opišem. Jelena je takođe bila presrećna, i nije ni bila svesna šta se dešava u početku.

Da li je bilo problema tokom trudnoće?

Hvala Bogu, nikakvih problema nije bilo. Ja sam redovno išla u bolnicu na kontrole, pre porođaja. Sve je bilo u sjajnom stanju, kako tada, tako i sada. Živi su, zdravi i srećni, a i mi sa njima. Pričali su mi da bi trebalo da ležim i odmaram, ali ja sam do poslednjeg trenutka bila na nogama.

Koliko je trajao porođaj, ko je najstariji od njih i kolika je razlika?

Porođaj je trajao oko petnaest minuta, što je jako kratko. Ne računam pripremu za porođaj, već sam proces. Mada je carski rez bio u pitanju. Najstarija je Aleksanda, pa Kosta i na kraju Andrijana. Razlika između njih je čitav minut. Mislim da će se u jednom trenutku izvlačiti na ono - Ja sam starijiji, ti idi po hleb.

Živite na petom spratu, kada idete negde sa decom, kako ih nosite?

Oni su mali, pa ih za sada vodimo samo na kontrole. Međutim, jako je naporno nositi tri bebe u nosiljkama niz stepenice. Igor mi pomaže, jer bez njega ne mogu da ih spustim, ali i njemu zna da bude teško.

Kakav je vaš "običan" dan?

Nenaspavani smo. Ja sam na poslu, radim, završim i kada dođem kući moram da se odmorim, a Jelena je stalno sa njima. Ona je ta koja vuče i na kojoj je veći teret, iako sam ja tu. Nema više kafana, fudbala i ostalih stvari u kojima uživam, ali svo odricanje vredi više nego što iko može da zamisli - priča Igor, dok Jelena dodaje -  Ja ne znam kada moj dan počinje i kada se završava, jer sve zavisi od dece. Spavam samo noću i to samo po dva tri sata, kada svo troje spavaju. Preko dana ne stižem da spavam, a ostale obaveze ispunjavam sasvim normalno.

Koliko je teško biti majka u ovakvoj situaciji?

Preko dana mi ništa nije naporno, ali noću me hvataju umor i san. Ja ako spavam 2 do 3 sata tokom noći, prezadovoljna sam. Stvarno ne znam šta je jedna beba. Oni se bude na svaka dva sata, traže da jedu, traže svoje. Međutim, ovo što imam ne bih menjala ni za šta na svetu, jer ne postoji lepši osećaj. U životu možes da stvoriš sve, ali ovako nešto je neprocenljivo.

Imate li pravo na dečiji dodatak?

Nemamo. Prosek našeg primanja ne zadovoljava kriterijume koji su potrebni da bi se dobijao dečiji dodatak, iako imamo troje dece. To je jedina zamerka koju imamo. Tu postoji cenzus primanja u domaćinstvu, koji mi prelazimo i zato ne dobijamo dodatak. Nas dvoje kada sastavimo naše plate uspevamo da sastavimo kraj sa krajem, ali samo 30. 000 nam ide na mleko mesečno. Svakako planiramo da predamo zahtev.

Šta radite kada troje dece odjednom počnu da plaču? Kako ih smirujete?

Plačemo i mi (smeh). Kada sam sama nije mi problem, poređam ih, dam im da jedu, stavim im cuclu i svi su srećni. Igor se ne snalazi toliko dobro, on mora da uzme jedno po jedno dete, ali uvek uspevamo da izađemo na kraj. Stavimo ih u krevetac, ljuljamo ih, često znam i da zapevam i sve to za sada pali, zaista se smire. Nisu nemirne bebe i lako je sa njima, zaista.

Jeste li bili privilegovani kao trudnica sa trojkama?

Naravno, prvenstveno u bolnici. Uvek su prvo pregledali mene, pa ostale. Čak su i druge majke u porodilištima oduševljeno pričale o tome kako pored njih leži žena koja nosi trojke. Svi su me definitivno zapamtili po tome.

Dešava li se da u nekom trenutku ne znate koju bebu ste nahranili ili koga držite u rukama?

Imamo svesku u kojoj vodimo beleške, ko je od njih kada jeo, koliko puta i slično. Bez toga bi jako teško bilo da vodimo evidenciju ko je kada šta uradio. Uvek znam ko mi je u rukama i po glasu mogu da odredim ko od njih plače i zašto plače. Oko hranjena se dešava da ne znamo ko je koga kada nahranio, ali brzo se snađemo.

Imate li da poručite nešto budućim roditeljima?

Roditeljstvo je najlepša stvar na svetu i nešto što menja ceo tok života. Nikako ne treba biti uplašen, jer stvari uvek dođu na svoje. Radost, zadovoljstvo i sreća su gotovo beskonačni. Samo napred!

(D. Čavić)