O OVOME SE ĆUTALO: Novi Beograd je počeo da gradi kralj, a ne komunisti! (FOTO)

Zemljište za izgradnju Novog Beograda nasipali su Danci još pre Drugog svetskog rata, kako bi u močvarama podigli novo gradsko naselje.

- Danas svečano počinjemo veliki posao oko isušivanja ovog zemljišta i nadamo se da ćemo tu kroz nekoliko godina da vidimo kako se ponosno diže veliki i lepi Novi Beograd - rekao je Danac Per Kampman 20. maja 1938. na beogradskom Ušću, a preneo dnevni list „Vreme".

To praktično znači da je plan o izgradnji Novog Beograda postojao u vreme pre komunista, dok je na vlasti bili regentura, jer je kralj Petar II još uvek bio maloletan.

Jugoslovenski premijer Milan Stojadinović tog dana svečano je otvorio važne građevinske radove – nasipanje 72 hektara močvarnog novobeogradskog zemljišta peskom, da bi iz njega izniklo novo prestoničko naselje u sremskoj ravnici.

Stvarnog „ujedinjenja" obala i širenja Beograda u sremsku ravnicu, ka Zemunu i Bežaniji (takođe drevnom naselju, koje su osnovali Srbi izbegli pred turskom najezdom, verovatno još u 15. veku), nije moglo da bude sve dok prostor na obe strane Save nije potpao pod vlast jedne države.

Ovaj preduslov ispunjen je 1918. pobedom Srbije u Prvom svetskom ratu i stvaranjem nove države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije.

SPAJANJE SA ZEMUNOM

Nove okolnosti su doprinele, a vlast je presudila: Beograd i Zemun prvi put su zvanično postali jedno 1. aprila 1934. Zemun se utopio u Beograd i više, zvanično, nije ni postojao. To se toliko nije dopalo ponosnim Zemuncima da neki od njih i danas smatraju da je sve to bila samo neslana prvoaprilska šala.

Ako su Beograd i Srbija železnicom zakoračili u Evropu 1884, onda su odblesci dalekih zemalja, kosmopolitski duh i kultura na naše podneblje punom snagom stupili preko dva objekta nastala na prostoru Novog Beograda – beogradskog aerodroma i Sajma. Danas ispred imena ovih pogašenih svetionika gradskog života pišemo prefiks „stari" i „staro". Tada su bili novi i veoma moderni.

Aerodrom ispod Bežanijske kose otvoren je 1927. i bio je važan u evropskim razmerama: baza domaće avio-kompanije „Aeroput" (preteče JAT-a) i značajna stanica velikim evropskim prevoznicima, od kojih su neki i danas prisutni na novom, Surčinskom aerodromu (poput nemačke „Lufthanze", „Er Fransa", češkog ČSA, poljskog LOT).

Krajem tridesetih godina u Beograd je dnevno sletalo 15 velikih aviona s 200 putnika. Do rata turisti su uveliko leteli ka jadranskoj obali, a u Beograd su kroz „vazdušnu kapiju" dolazile mnoge važne ličnosti onog doba.

Kompanija „Filips" izvela je prvu televizijsku projekciju, a ushićeni novinari pisali su da sad, kad postoji to novo čudo tehnike i kad se sve vidi, više niko neće moći da laže. Najviši beogradski lift vodio je do glavne atrakcije, onovremene verzije „bandži džampa", platforme za skakanje padobranom.

Na čast ovdašnjim muškarcima ide podatak da se za skok s platforme prva osmelila – Zagrepčanka Katarina Matanović.

Beograđani su počinjali rado da prelaze reku, pa je moglo da se zaključi da bi tamo rado i živeli. I to je već, u neku ruku, dokazano.

Članovi „Udruženja za ulepšavanje leve obale Save – Novi Beograd" – činovnici, trgovci, advokati, lekari, zanatlije – počev od 1932. otkupljivali su od bežanijskih seljaka parcele na obali, između reke i bloka, gde su danas hoteli „Hajat" i „Kontinental".

Kuće su nicale bez plana, ali naselje, koje je prvo ponelo naziv Novi Beograd, nije dugo ostalo „divlje", jer je još pre rata legalizovano presudom Državnog saveta. Prvi je imanje kupio i kuću podigao Lazar Hajduković, trgovac povratnik iz Amerike. Po uzoru na njujorški Menhetn, ulicama je dao imena Prva, Druga, Treća... do Sedme.

Jedna od njih bila je istorijski Drum Marije Terezije, koji je u doba Austrougarske povezivao Bežaniju sa zemunskom karaulom. Danas se zove Ulica Zarija Vujoševića, po narodnom heroju iz Drugog svetskog rata, rodom iz Crne Gore. Naselje je pre rata imalo oko 450 kuća, više od 3.000 stanovnika, kafanu, Bokserski klub „Sinđelić", ali ne i školu.

Zato je 1940. godine oko 110 dece moralo svakodnevno da prelazi Most kralja Aleksandra. Zimi, po košavi, što je bilo veoma teško. Ponekog smrznutog mališana saobraćajna policija svakodnevno je kupila s ulice i vodila u obližnju kafanu, na „odleđivanje".

Možda i zbog tako teških slika iz života, današnji stanovnici ovog naselja malo znaju o njegovoj prošlosti, a, kad ih pitate gde žive, neće reći u naselju Novi Beograd, već, pogrešno, na Starom sajmištu.

„Pravi" Novi Beograd, ipak, morao je da bude podignut planski. Gradu je baš to trebalo. Između dva rata ljudi su se slivali u Beograd kao bujica: za dvadesetak godina od 100.000 broj Beograđana narastao je na više od 300.000. Na periferiji su nicala divlja naselja i nove teškoće i zanimanje je, logično, poraslo za prazno zemljište „odmah preko puta" centra, s druge strane Save.

Arhitekta Đorđe Kovaljevski prikazao je 1923. prvi plan za gradnju Beograda na levoj obali Save, ali on nije postao zvaničan dokument.

Sredinom tridesetih godina, međutim, izgradnja je uzela maha, a Beograd je dobio preduzimljivog i sposobnog gradonačelnika. Bio je to čuveni predratni industrijalac Vlada Ilić, rodom iz Vlasotinca. Beograd je krenuo napred, znatno sigurnijim korakom nego do tada.

Početkom 1937. dva velika građevinska preduzeća iz Danske, „Hojgor i Šulc" i „Kampsaks", preko svog beogradskog zastupnika inženjera Branivoja Nešića, poslala su gradonačelniku ponudu za gradnju novog gradskog naselja između Beograda i Zemuna, uz levu obalu Save i desnu obalu Dunava. Ugovor grada i Danske grupe o nasipanju peskom prostora od 72 hektara potpisan je 23. februara 1938. u Beogradu.

Na proleće su radovi počeli i završeni – u roku – do marta 1941. Vrednost posla bila je 30 miliona tadašnjih dinara.

Nasipanje je bilo veliki događaj za sve. Za tu priliku u Beograd je iz Danske – preko Lamanša, Gibraltara, Sredozemnog i Crnog mora i Dunava – prvi put doplovio jedan pomorski brod. Bila je to danska lađa „Sidhavn", čiji je zadatak bio da vadi pesak s dna reka i da ga zatim, putem cevi, s vodom sipa u novobeogradsku močvaru.

To je bio način da zemlja već za oko godinu dana očvrsne tako da na njoj može da se zida. Isti postupak primenjen je na Novom Beogradu i posle Drugog svetskog rata. Danci su sagradili i obaloutvrdu i kej na Ušću, na savskoj i dunavskoj obali. Zato se o ovom i govorilo kao o „Danskom nasipu".

Vremenom je, međutim, taj naziv, nepoželjan i potiskivan, u potpunosti izbrisan iz upotrebe, a ostao je u sećanju malo ljudi, među njima i istaknutom posleratnom graditelju Novog Beograda i čitave prestonice, arhitekti Branislavu Jovinu.

Grad nije želeo da dopusti stranim investitorima da „na parče" grade urbani prostor koji je već uveliko doživljavan kao dragocen, a cena kvadratnog metra zemljišta rasla u nebesa. Gotovo u tajnosti, naš slavni arhitekta modernista Dragiša Brašovan spremio je plan za gradnju Novog Beograda za čak 500.000 stanovnika.

Na konferenciji za štampu 23. februara 1941, dakle, manje od šest nedelja pre nego što će, 6. aprila, nemački bombarderi po gradu posejati smrt, gradonačelnik Jevrem Tomić otkrio je novinarima ove planove. Govorio je o izgradnji budućeg „sitija" prestonice, Novog Beograda, tačno na mestu gde je on i danas – od savskih blokova do Zemuna. Pominjao je novi most na mestu gde je danas Gazela, silazak grada na reku...

Izazovne planove pomeo je vihor ratne katastrofe. I blistavi Most kralja Aleksandra morao je na dno reke kad i Železnički, jer su branioci mislili da će tako makar usporiti nadiranje nemačkih trupa. Pod okupacijom Beograd je, kao i zemlja, raskomadan, pa su Zemun, Bežanija i Novi Beograd pripali Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Nemački okupatori nisu mogli bez pruga i puteva, pa su veoma brzo obnovili Železnički most (kasnije dodali još jedan, paralelni, dvadesetak metara uzvodno, čiji ostaci i danas postoje), a zatim 1942, za samo šest meseci, služeći se i robovskim radom zatočenika logora na Sajmištu, i postojeći Stari savski most.

Po oslobođenju, nove vlasti su 11. aprila 1948. godine zvanično počele izgradnju Novog Beograda, nastavivši nasipanje tačno od mesta do koga su pre rata došli Danci – bez pomena onoga što je pre njih urađeno.

Ćutalo se, decenijama, o nasipanju Danske grupe, a posebno o planu Dragiše Brašovana za Novi Beograd, iako je on u velikoj meri poslužio drugom našem velikanu moderne arhitekture, Brašovanovom suparniku Nikoli Dobroviću, da izradi prvu posleratnu skicu Novog Beograda.

Društvo koje je želelo da krene „ni od čega" svesno je guralo nasleđe u zaborav.

(Telegraf.rs / Politkin zabavnik)