SRAMOTA: Profesorka univerziteta živi u podrumu pored kontejnera i pacova!

U zemlji u kojoj društvenu elitu čine političari karijeristi i kontroverzni biznismeni koji su na slobodi zbog "nedostatka dokaza",  učene ljude ismevaju, a profesori univerziteta žive u podrumu dva metara ispod zemlje, u potpunom mraku, zajedno s pacovima i  mačkama lutalicama.

U slučaju profesorke Univerziteta Singidunum Gordane Naumović, to nije metafora, već sumorna slika turobne svakodnevice.

Naime, ova Beograđanka od 1981. živi u podrumu jednog od novobeogradskih solitera, u potpunom mraku, na dva metara od nekoliko kontejnera. Smrad je nesnosan, mačke su svuda, ogoljene instalacije na koje kaplje voda od vlage čine sliku još sumornijom.

Između podruma i garaža, gde komšije ostavljaju neželjene stvari i bajate namirnice, postoji prolaz do gvozdenih vrata, koja otkrivaju preuređen podrum u kojem ova samohrana majka živi već 32 godine.

- Čudni sticaj životnih okolnosti me je ostavio na ovom mestu ovoliko dugo. Nemam zaostavštinu, nasledstva, posao sa strane i ne bavim se sumnjivim poslovima. Živim  od svoje profesorske plate i krpim kraj s krajem. Nemam novac za novi stan, a u mojoj matičnoj banci, zbog tumora s kojim sam se izborila, daju mi kredit od 2.000 evra, jer valjda toliko procenjuju da ću da živim i da mogu da im vratim. Inače, pre fakulteta, radila sam kao profesor u Ugostiteljsko turističkoj školi na Zelenom vencu 36 godina, a poslednje dve godine radim na "Singidunumu" - kaže Gordana.

Ona navodi da je do sada uputila svim nadležnim organima u našoj zemlji čak 132 molbe i zahteva, ali da nikakvog rezultata nije bilo. U administraciji, kako napominje, odmah je pitaju zašto nije kupila stan i koliko novca ima u kešu, a ne da li mogu da joj pomognu.

- Svima kojima su na bilo kakvoj vlasti sam se obraćala za pomoć, međutim, nije vredelo. Kažu da ne spadam u njihovu nadležnost. I to me prati svuda − od lokalne samouprave do predsedništva Srbije. Ovaj grad je u prethodnih dvadesetak godina podelio mnogo stanova − ugroženima, zaslužnima, sportistima, političarima, a za mene se nikada nije našlo rešenje. Kažu da trenutno nema nijednog na raspolaganju. Nisam upućena, tako da mogu samo da se nadam i da na dalje obijam pragove institucija sistema - kaže Gordana.

Ova dobitnica mnogih nagrada iz njene branše pisac je i udžbenika za četvrti razred Ugostiteljko-turističke škole u Beogradu, a 5. septembra u Moskvi biće joj uručeno još jedno priznanje. Njen boravak plaća organizator, a karte je obezbedila Ambasada Rusije u Beogradu.

- Više decenija se bavim obrazovnim radom. Pritom volontiram s mladima u Zvečanskoj ulici. Puna sam duha i vedra sam osoba. Ništa me ne može slomiti. Međutim, s nepravdom se ne mirim. Gledam kako se dele stanovi na korišćenje svima, a ja se ponekad zapitam za koga sam radila i šta treba da uradim da zaslužim komad plavog neba, jer u podrumu u kome živim vlada mrak non-stop - očajna je naša sagovornica.

Ona napominje da je najgore u podrumu kad dođe leto, jer se širi nesnosan smrad iz kontejnera koji se nalaze na nekoliko metara od mesta u kome živi. Tad stotinak mačaka krene da kopa po njima, jer one prenose buve, od kojih je, maltene, nema spasa.

- Svaka kiša donosi novu brigu. Izliva se kanalizacija iz zgrade, fekalije plivaju po hodniku, a voda za zidova kaplje na ogoljene žice koje su pod naponom, pa postoji velika opasnost da me ubije struja. Postavljam improvizovane plastične izolatore ne bih li ublažila sve to. Međutim, ne vredi, varniči stalno, a niko se ne seti da dođe i da zameni dotrajale kablove - upozorava ona.

Jedino što može da slomi ovu ženu neverovatnog duha jeste bolest. Svojevremeno su joj otkrivena tri karcinoma koje je operisala. Doživela je i manji šlog, a poslednje analize ukazuju da je moždana kora počela da joj se suši.

- Prošla sam sve i svašta. Ne znam do kada ću da živim, jer su lekarske prognoze nezahvalne. Do kada mogu, boriću se. Želim da ostavim nešto svojoj ćerki, na koju sam veoma ponosna. Plašim se samo da ukoliko ne zainteresujem nadležne do svog odlaska u penziju, da mi tek nakon toga niko neće pomoći. Zato i apelujem na nadležne da mi se izađe u susret, ukoliko postoji bilo kakvo rešenje za mene. Živeti ovako je nedostojno čoveka - zaključuje Gordana.

(Ivan Mitkovski)