Lepa Teodora sela u taksi, usledio horor: "Ušao je u mračnu ulicu i ćutao. Iskočila sam, hteo je da me stigne"

Ono što je trebalo da bude sasvim obična vožnja taksijem pretvorilo se u noćnu moru za Teodoru iz Beograda. Mlada devojka doživela je traumatično iskustvo kada je, prema sopstvenim rečima, taksista skrenuo s puta i odvezao je u nepoznatom pravcu. Kako kaže, u jednom trenutku videla je da se kreću makadamom, okruženi travom i blatom, putem koji joj nije poznat. Vozač nije govorio ništa, usporio je i kretao se brzinom od oko 20 - 30 kilometara na čas, a onda se ona odlučila na radikalan potez. Evo kako se sve odigralo.

Pre 10 dana Teodora je taksijem krenula iz Beograda do jednog mesta u okolini. Sve je ličilo da će to biti sasvim obična vožnja.

Preporučujemo

- Čovek je došao, najnormalnije me vozio. Vožnja traje nekih pola sata. U toku te vožnje me je zvala mama, pitala me gde sam, kada se vraćam kući, i slično. Rekla sam joj da ću brzo nazad, kroz sat i po. Očigledno je taksista kroz moj razgovor shvatio da se neću zadržavati dugo, pa mi je rekao: "Ako nećete dugo, mogu da vas sačekam". To znači da me je vozio preko aplikacije, ali da bi me posle vozio "na crno", dakle, bez aplikacije - priča Teodora koja napominje da joj to nije bilo čudno, jer vožnja košta 3.000 - 4.000 dinara, a taksisti često hoće da sačekaju za kraće vožnje.

Kako kaže, pomislila je: "Pa što me ne bi sačekao 15-20 minuta, čak i pola sata, kad će već vožnja izaći oko 3.500": Teodora je rekla da joj to odgovara kako ne bi morala da naručuje novi taksi.

- Tako je i bilo. Otišla sam kod drugarice da rešimo šta smo imale, ali ništa nismo rešile i bila sam jako uzrujana. Sišla sam, sela u auto, i krenuli smo nazad. On jeste imao neke čudne doskočice, ali delovao je kao prosečan taksista. Ko se često vozi taksijem zna, pogotovo žene, ali i muškarci, da neki stariji vozači vole mnogo da pričaju ili daju neke glupe izjave. Meni to tada nije bilo ništa posebno čudno.U tom trenutku me je pozvala jedna osoba. Počela sam s njom da pričam o svemu, bila sam uzrujana, nisam ni gledala gde me čovek vozi, skroz sam se isključila i bila u razgovoru. I u jednom momentu, podigla sam glavu, verovatno nesvesno, jer sam osetila da auto naglo usporava - priseća se Teodora.

Kroz prozor vozila, kako kaže devojka, nije se moglo videti ništa osim mraka. Oko sebe je videla samo makadam, blato i travu. Tada je znala da nešto nije u redu.

- Pogledam - mrak. Nema rasvete. Vidim samo neko drveće. Ne znam gde se nalazimo. Levo - blato. Desno - trava. Neki makadam. Tlo je toliko loše da auto ne može brže od 20–30 kilometara na čas. Razmišljam: "Ako je ovaj čovek rešio da mi nešto uradi, ne daj Bože, i ako imam sreću da su vrata otključana, možda mogu da pobegnem. On je stariji, oko 60 godina, delovao je fizički slab. Pogledam ga, ništa ne govori, ponaša se kao da je to najnormalnija stvar. Gleda me u retrovizor, ali ni reči. Niti "ups, pogrešio sam", niti bilo šta. Kao da je sve to normalno. Otvorim vrata, hvala Bogu, bila su otključana. Samo iskočim iz auta i počnem da trčim - prepričava Teodora.

Trčala je koliko su je noge nosile, uplašena, izgubljena i sama. Došla je do asflatiranog dela puta i prve kuće u toj ulici.

- Imala sam sreće, put je bio uzak, nije mogao lako da se okrene, nije mogao brzo da vozi. Dobila sam vreme. Trčala sam možda 400-500 metara, dok nisam stigla do mesta gde počinje asfalt. Pre mene je bila još jedna kuća na oko 150 metara. U tom trenutku ga vidim iza sebe jer je on kroz tih 4-5 minuta uspeo da se okrene. U jednom trenutku me zaobilazi i staje ispred mene. Kuća nam je bila blizu. Pretrčavam put, trčim kroz travu, dolazim do kuće. On je stao 20-ak metara od mene, spustio prozor i samo ćuti - gleda me i ćuti. Kao psihopata - priča devojka.

Počela je da udara na vrata kuće, da zove policiju na telefon, a onda je izašao i vlasnik kuće koji je odmah primetio da nešto nije u redu.

-  Ja se tresem, hvatam telefon, zovem policiju, lupam na vrata te kuće. Hvala Bogu, čovek odmah izlazi. Pita me šta se desilo, ali ja ne mogu ni da pričam koliko sam u šoku. Gleda taksi, gleda mene, shvata da nešto nije u redu. Pita me: "Jel ti uradio nešto?" Kažem da nije. Kaže mi: "Pa što te onda vozio tuda?". Objasnim gde sam išla - u Beograd, koji kraj, sve. I čovek kaže: "Tu uopšte nema potrebe da te vozi ovuda." I to je tačno. Dolazila sam ranije i autobusom i taksijem i autom. Nikada niko nije vozio tom rutom. Navigacija ne može toliko da pogreši sigurno - objašnjava Teodora.

Vlasnik kuće u kojoj je Teodora zatražila pomoć je taksistu oterao, a policija je uzela izjave i od njega i od Teodore.

- Pitali su me da li me je dodirnuo, da li mi je nešto rekao. Rekla sam da nije - jer zaista nije. Policija mi je rekla da mu ne mogu ništa, jer nije bilo dela - otkrila je Teodora uz upozorenje svim devojkama da uz sebe nose nešto čime bi mogle da se zaštite i da ne može ni da zamisli kakav bi scenario bio da je ona u tom trenutku ostala u vozilu.

(Telegraf.rs)