Beogradski pešak objasnio kako vozače dovodi do ludila: Idem po dijagonali, kao zombi, ali šta ću, takav sam!

Tačno je, kad peške krenete da šetate gradom nailazite na brojne nezgodne prepreke. Vaš semafor beskonačno dugo drži crveno, automobili se parkiraju po trotoaru, obilazite rupe i bare i morate da "molite" da vam vozilo stane na pešačkom.

Ali, jedan Beograđanin opisao nam je i drugu stranu priče, iz sopstvenog ugla i to "samokritično".

Preporučujemo

"Kao pešak ti si najugroženiji u saobraćaju, ali tim pre treba da paziš! Evo, ja prvi, od kuće do posla napravim 10 prekršaja i ne mislim da je to dobro. Idem, pospan, nije mi do života, a ipak me mrzi da zastanem, osvrnem se, sačekam zeleno.

Hodam kao da sam zombi. Prvo pređem bulevar po dijagonali, jer imate onaj momenat kad nema nikoga na putu. Kad vidim da se neko 'opasno' približava, tad potrčim nevoljno.

Slušalice me skroz isključe od gradske buke, a kad tome pridodam kuckanje poruka, ja sam u drugoj dimenziji. Nekad i sebe iznenadim kad se mnogo opustim. Ali, dobro, nije se srećom ništa dogodilo, pa i vozači treba da gledaju.

Znam napamet već kako rade semafori i koliko imam vremena da pretrčim na crveno dok kolona još stoji.

Ne propuštam da pređem ulicu kad su na displeju žute brojke koje pokazuju sekunde, što znači da je već uveliko crveno za pešake. I u poslednjih nekoliko sekundi pretrčaću preko ulice, ko će da čeka sledeće zeleno!

Ali, ako na mene krene neki vozač koji ima samo uslovnu strelicu, a ja zeleno, očitaću mu lekciju koja u sebi obavezno sadrži slovo 'M'.

Pešački prelaz za mene je svetinja, pa zakoračim na njega, a i da ne pogledam sa strane", priča on.

Ovo je samokritika pešaka, iskustvo iz sopstvene kože, ali koje prati i jeftin izgovor: "Šta da radim, takav sam" ili "Takav smo mi narod, teško će se to promeniti".

Izgovor nam ništa neće pomoći ako se nešto dogodi. Stoga, budmo, zaista samokritični i menjajmo ove navike pre nego da se njima hvalimo.

(Telegraf.rs)