Posle Tanjinog slova o prirodi, svi su zanemeli: Slušali smo čudesne priče u zagrljaju divljine Ratnog Ostrva

Kao u džungli život buja na Velikom Ratnom Ostrvu, a čovek može samo da zastane, oslušne cvrkut ptica koje se ne daju videti, zagleda se u mnoštvo skrivenih žabica koje će kao roj poskočiti čim zakorači i da "pljesne" nekog komarca koji je našao "žrtvu". Može da se zapita i gde su se skrile divlje svinje koje su zaposele ostrvo i da li će, možda, imati te sreće da ugleda krila moćnog orla belorepana.

Prirodu kao da uopšte ne dotiče to što je na par stotina metara dalje asfalt, tramvaj, kamion i splav. U zagrljaj ove divljine može da uđe svako ko pređe pontonski most u Zemunu, a mi smo imali tu čast da nas kroz ostrvo provede stručni vodič Tanja Kukobat, inženjer zaštite životne sredine, koja organizuje besplatne vođene ture kroz srce divljine, u organizaciji opštine Zemun, otkriva tajne znatiželjnim posetiocima, a oni, imali 7 ili 77 godina, pomno slušaju svako slovo o prirodi.

"Ovih dva sata, to vam je antistres terapija, telo se oporavi od svega onoga čime ga pritiskamo", govorila je otvorenog srca.

Ali, priroda nije mesto koje nas čeka da u njoj uživamo, da je iskoristimo, hedonistički se promeškoljimo ležeći na travi, pojedemo sendvič i - zaboravimo na sve. Cilj ove šetnje nije da ispunimo dokolicu, već da shvatimo da smo mi deo te prirode i da je pitanje šta će biti s našim životima ako jednog dana ovakve oaze širom sveta postanu pustoš.

"Pogledajte, mi stojimo na zemlji. A otkud zemlja na ostrvu kada je nastalo nanošenjem peska? Dunav je taj koji je doneo život prvobitnom peščanom sprudu, nanosio je seme drveća vrbe, topole i drugog drveća koje se grčevito borilo da opstane na toj gomilici peska, prelivano muljem Dunava izrastalo je, postajalo dom i utočište drugim vrstama, stvaralo zemljiste za druge biljke; sav živi svet je u sadejstvu i saradnji gradio sada njihov zajednički dom, ovo ostrvo... Dunav ga je vekovima ima branio od čoveka. A mikroorganizmi na korenju drveca i biljaka uronjeni u vodu su ti koji kao čudesna laboratorija razgrađuju zagađujuće materije u vodi i tako prečišćavaju vodu i zemljište. Prašina i nečistoće iz vazduha takođe zadržavaju se na zelenom pokrivaču ostrva, slivaju kišama na zemljište i vodu i opet laboratorija danonoćno radi da ukloni sve ono čega tu ne treba da bude, a što smo mi stvorili.", pričala nam je Tanja na samom početku stazice duge oko 5 kilometara.

Sve oko nas na izgleda kao neki tropski raj. Prava džungla, a tu su i lijane. Zbunjuje pomalo, kad razmislimo, da tako izgleda predeo usred panonske ravnice. I to je pokazatelj kako se neke stvari menjaju. Slutite i sami da tu nešto nije u redu: uvoz invazivnih vrsta i promena klime koja im sve više pogoduje, nije dobra kombinacija.

Razne puzavice koje prekrivaju čitava stabla su invazivne vrste, objašnjava nam.

"Divlja loza, bagremac, izuzetno je invazivna vrsta, mada je svako zelenilo bolje od pustoši. Ljudi gaje čičoku na ostvrvu u svojim baštama, ali to ne bi trebalo da se radi, jer je reč o izuzetno invazivnoj vrsti. Mačke i psi su takođe neprijatelji ptica. Ovo je američki krastavac, biljka koja lepo izgleda i sadi se kao ukrasna, a izuzetno je invazivna...", pokazivala nam je redom zelenilo za koje nikada ne bismo pomislili da može biti štetno.

Saznali smo, sasvim slučajno, da je i bambus, kog na ostrvu srećom nema invazivna vrsta. Ljubitelji baštovanstva dobili su savet: bambus uvek saditi zajedno sa saksijom, inače ga se niakda nećete rešiti.

Napustili smo poslednje kućice i ušli u duboku šumu. Nemamo osećaj koliko još ima do špica ostrva, tačke na kojoj se vidi Kula Nebojša. Isparenja pomalo otežavaju disanje, ali upravo voda i vlaga izvor su života. Ujed komarca? Ništa strašno - ovo je priroda i njihovo istrebljenje povredilo bi je. Komarcima se hrane žabe, a žabama se hrane ptice i tako dolazimo do najvažnije prirodne funkcije ovog raja na zemlji - 206 vrsta ptica.

"Deca se najviše obraduju kad vide zmiju ribaricu i kada vide ove žabice, pokušavaju da ih uhvate i zaista se lepo provedu", priča nam Tanja.

Kada pomislite na ptice u Dunavu, pred očima su vam se pojavljuje njegovo veličanstvo labud. Ali, to što volite da hranite ove ptice na keju nema mnogo veze s biodiverzitetom. Nekako je labud iskoristio priliku da zaposedne naše obale, ali je time ugrozio brojne druge ptice plovuše. Zar svaka priča o prirodi mora da se završi spominjanjem invazivnih vrsta?

Evo jednog lepšeg primera... Najednom, nailazimo na tablu koja ukazuje na prisustvo orla belorepana u narodu poznatok kao štekavac. On "vlada" ovim ostrvom i za sebe prisvaja 25 kvadratnih kilometara. Preleti, dakle, malo i u Banat, a možda nekad iznenadi i šetače na Dorćolu.

Par orla belorepana je tu od 2010. godine, redovno se gnezdi, a mladunci odlaze dalje i osvajaju nove teritorije. Što je više ovih parova u Srbiji to znači da je životna sredina čistija! A ima ih... i to je lepa vest.

Stigli smo i do kanala "Galijaš", obraslog i nepristupačnog, ali mesta koje je životu ovog ostrva prava infuzija. Odmah smo susreli brojne žabice, komaraca je bilo sve više, a nedaleko odatle nalazi se i šumica taksodijuma, magičnog močvarnog čempresa, koji obožavaju bumbari. U kanalu, skrivenom od naših pogleda, razvija se riblja mlađ, koja ovde ima prekopotrebnu sigurnost i izvor hrane.

Na kraju ove ture organizovan je i kviz za decu, ali i za one starije, da osveže pamćenje i ne zaborave šta su na stazi naučili. Sad već svi znaju šta je štekavac, patka kašikara, znaju da je američki krastavac invazivna vrsta i zašto je taksodijum toliko lep, idealan za našu baštu ako živimo u kući. Naučili su i zašto treba da spasemo slepog mišića pipistrelusa, ako nam kao nezani gost uleti u dom.

"Ja želim da prenesem svoju ljubav prema prirodi građanima, ali isto tako da im prenesem saznaje da je za njihov život i zdravlje priroda apsolutno neophodna, da nam prorioda prečišćava vazduh, vodu zemljište i da je apsolutno neophodna za naš opstanak. Želim da im prenesem da očuvanje prirode nije neki plemetnti gest da je to njihova obaveza. Mi imamo obavezu da budemo obzirni prema prirodi, da štedimo energetske resurse i da ostavljamo čistu vodu, zemljište i vazduh", objasnila nam je Kukobat.

Ove ture organizuju se svakog leta tokom jula i avgusta, kada je postavljen pontonski most. Samo u tom periodu bezbedno je za građane da se prošetaju ovim lepim stazama.

"Građani su veoma zainteresovani i kada dođu na ostrvo nemaju predstavu šta će videti. Kada vi šetate stazom zdravlja naiđete, na primer, na tablu na kojoj piše da je tu gnezndo orla belorepana, na tablu koja upozorava na divlje svinje, naiđete na drvo sa predivnim zrelim smokvama koje svi opsednu, vidimo koprivu, gavez razno lekovito bilje...", ispričala nam je.

Iako smo videli mnoge invazivne vrste, dobili smo i još jednu važnu poruku - svako zelenilo je bolje od pustoši. Ipak, treba biti pažljiv prema prirodi i pomoći joj da nam vrati najbolje što može. I još jedna važna stvar - posadite i sami neko drvo, učinite to jer za deceniju, dve može biti kasno.

Postoje i "crvene" zone

Ostrvo je danas zaštićeno, postoje tri režima zaštite. U zonu prvog režima ne bismo smeli ni da zakoračimo, što ni tokom ove ture nismo činili. Sve dok se držite staze, ne prljate okolinu i ne pravite buku niste u prekršaju i poštujete prirodu.

Ali, da ne bude zabune, nije čovek tokom istorije sačuvao ovu prirodnu oazu, već se priroda za svoj prostor nekako i sama izborila svojim ćudima. Vekovima je ono bilo poprište ratova, a svaka nemirna decenija na razmeđu dva carstva opustošila bi ga. Šuma bi se obnavljala i ponovo sekla. Posle Drugog svetskog rata, 1948. godine. čovek je rekao da potpuno protera divljinu iz grada i rešio da ostrvo naspe, kao što je to učinio sa celim Novim Beogradom. Ali, priroda se nije dala. Nekada je mnogo jača, spremna da sruši sve brane i planove. Dunav je toliko nadošao u to vreme, da se od planova odustalo.

(Telegraf.rs)