Svi znaju za Marinkovu baru, mnogi je samo obilaze: Ušli smo u jezgro bede, jedna devojčica ukrala nam je srce

"Tamo živi Baba Roga. Jesi je slikao? Da vidim? Uuuuu...", tako je maštu na volju pustila jedna devojčica u roze trenerkici, sa šarenim šnalicama, koja tek upoznaje svet oko sebe. A "tamo gde živi Baba Roga", to je jedna velika hrpa, reka, vodopad, jezero smeća i srce naselja Marinkova Bara u kome žive najsiromašniji njeni stanari.

U pitanju je kolektor vode, a ne smeća, koji ovo naselje na niskom terenu štiti od poplava. Ali, idealna je "rupa" za bacanje đubreta, koje je gotovo nemoguće očistiti.

Okolo su udžerice i ljudi kojima to smeće, razume se, smeta.

"Svi oni kažu da im smeta, a svi bacaju", iskreno je podviknula jedna od žena prilikom našeg obilaska ovog naselja čije ime (ali ne i tačnu lokaciju) zna svaki Beograđanin.

Marinkova bara, to je druga dimenzija. Mesto od koga mnogi zaziru, okreću glavu, ali koje svedoči mnogo o istoriji i razvoju Beograda. Jedno je od retkih kvartova koje je sačuvalo mrežu uskih ulica, sa malim prizemnim kućama i skromnim, ali neretko lepim dvorištima "sa dušom". Odavno ne radi, ali pažnju privlači jedna tipična beogradska pekara na ćošku. Naselje je mirno, a stanari ljubazni.

Međutim, ono ima i svoje tamne strane. Život u blatu, smeću i mukama, to je mesto kojim zaista vlada Baba Roga iz one hrpe đubreta. Možda je baš ona "kriva" za požar koji je u nedelju uznemirio čitav grad.

"Meni je gorela kuća. Tamo mi je živeo sin sa detetom. Spasli su se... Odavno sam to gradio, još u vreme Branka Pešića", priča nam jedan stariji čovek.

Branko Pešić, čuveni gradonačelnik Beograda ušao je i u legendu ovog naselja. Nekako je to vreme ostalo "zaleđeno" u svesti ovog čoveka koji i dalje živi u straćari. Drugoj, koja nije izgorela.

"Nemojte da me snimate, što da me ceo svet vidi", odmahuje rukom.

Ali i u ovom najmračnijem i u onim, nešto lepšim delovima Bare, vladaju dobri komšijski odnosi. Niko nije rekao ružnu reč za onog prekoputa plota.

"Kad je bio požar, svi smo ga gasili. Nema boljih komšija, svi smo složni", priča nam Dragoslav Milovanović zvani Đura.

Ipak, jasno se vidi razlika u imetku stanara. Neko ima pravi dvorac, neko finu kuću - Đurina je skromna, ali se sija od nove "fensi" ograde na terasi. Par koraka dalje udžerice, pa sve niže i siromašnije kućice, a prava beda nalazi se kada se dođe do prolaza pokraj kolektora, koji je opasan ogradama i izgleda kao neki kavez.

Tu se nalazi onaj "vodopad smeća".

"Ja sam ulazio, čistio i dvaput sam lomio ruku. Sad više ne idem. To bacaju oni koji nisu iz Marinkove bare, koji nisu iz Beograda", kazao nam je Beriš Avduš.

Uz Marinkovu Baru prolazi auto-put, pa ne čudi što je ovde zaživela i privreda - auto-limari, lakireri, stovarišta... Kako saznajemo stigli su i novi stanari, radnici iz dalekih zemalja koji u našoj zemlji zarađuju za hleb.

Surovo se iznad prizora niskih kuća, starih kapija i hrpe kablova uzdižu soliteri u Ljermontovoj ulici, s druge strane auto-puta.

Ko je bio Marinko?

Obor-knez Marinko Marinković gazdovao je ovim imanjem kada još nikakvo naselje tu nije postojalo. A bara? Pa, i danas smo svedoci da su podzemne vode pošast koja prašinu pri jačem pljusku pretvara u obilato blato i da je zbog problema izgrađen kolektor.

Naselje je niklo dvadesetih godina, a pravi demografski bum doživelo preseljenjem čuvene Jatagan-male.

(Telegraf.rs)